Немања Видић: Заштита ћирилице неће угрозити латиницу, већ је ћирилица  законом потпуно отписана

      Има већ три деценије откад је Србија поново постала држава, а у читавом том времену лингвисти су убеђивали јавност да два конкурентна писма могу опстати у српском језику, те да њихово именовање и латинице српским писмом у српском правопису, иако је противно Уставу Србије, неће нанети штету ћирилици.

Такође, садашњи председник Србије никад није ни поменуо уставни пропис о језику и писму, који је повољан по ћирилицу, а камоли да је обећао да ће га држава спровести у живот. Али није пропустио да каже да је "наша и латиница", иако је баш то смртоносно по ђирилицу. Овим текстом жели се показати да је брига за ћирилицу лингвиста и политичара била лажна, те да они мисле да је њена судбина коначно запечаћена чак и законима, и да је питање писма у Срба затворено.  

Глас Српске дана 06.08.2021. године објављује текст Ведране Кулага Симић под насловом "Заштита ћирилице неће угрозити латиницу". Текстом се образлаже мишљење проф. др Срете Танасића да конституивност и друга два народа може отежати пут до усвајања закона о језику и писму у Српској. Камо среће да овакав закон никад није донесен. Детаљније је његов став истакнут овим речима:

"С обзиром на то да су у српској конституивна и друга два народа , потребно је омогућити њима да се служе латиницом бар у оној мери у којој се у другом ентитету омогућује присуство ћирилице. У сваком случају морамо заштити ћирилицу, али не на штету оних који ћирилицу не доживљавају као своје писмо."

Има већ две деценије откад су се појавила удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба, ангажованих у језичкој струци и државној управи, и контра њима одмах су се појавила тумачења лингвиста, као у наведеном тексту, да треба штитити ћирилицу, али не на рачун латинице. Подразумева се да Србе треба да занима писмо у српском језику, а не и писмо у језику Бошњака и Хрвата. А пошто је у српском језику ћирилица угрожена управо од хрватске латинице, а не од неког другог писма, по елементарној логици произилази да повећање њеног коришћења уз српски језик у јавном животу може бити само онолико за колико се смањи коришћење латинице.С обзиром на то да је употреба ћирилице у српском језику у односу на латиницу понижавајуће мала, опет по елементарној логици следи да њена заштита не може бити одржавање постојећег стања, него подразумева мере које ће довести до њене веће употребе. Из наведеног следи да је, супротно ставу проф. Танасића, немогућа заштита ћирилице без смањења употребе латинице, односно без њеног угрожавања.

Ведрана Кулага Симић се бавила и тумачењем предлога закона о језику и писму Министарства за културу и информисање Србије, па је свој текст завршила речима о следећој истини:

-2-

"Предложени закон дефинише латиницу као помоћно писмо, уз обавезу да ћирилица има предност."

Овде треба приметити да су у изради предлога тог закона учествовали водећи српски лингвисти, који су у њега само пренели оно што су раније написали и у српском правопису: да Срби имају два писма. Наравно, то је у суштој супротности са уставним прописом о језику и писму, који по члану10.Устава гласи:

"У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо."

Такође је то у супротности са целикупном европском и светском праксом, јер нема другог примера да су лингвисти једног народа увелу конкуренцију домаћем националном писму, како би оно временом било замењено туђим окупационим писмом.

Па и да нема наведене светске праксе, зар три деценије пропадања ћирилице, откад је Србија поново постала држава, није могло да опамети српске лингвисте да два писма не могу да опстану у једном језику, и да због тога ћирилици треба вратити некадашњи карактер српске националне вредности њеним именовањем јединим српским националним писмом?

То о обавези да ћирилица има предност је тешка глупост и подвала српском народу, коју смо читали и слушали од српских лингвиста у последње три деценије, током којих је после распада Југославије ћирилица стално клизила у пропаст, све до својих 1,5% на улицама Новог Сада ( избројао и објавио у часопису "Печат" председник Матице Српске проф. др Драган Станић). Наравно да то о обавезности предности ћирилице није нигде ни записино, а камоли да је спровођено.

Проф. Танасић је погрешно видео проблем у томе што у Српској постоје још два идентитета, па би они могли ометати доношење закона спасоносног по ћирилицу. По Уставу Српске, којег је окупациона управа у БиХ наметнула Србима, у службеној употреби су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа, уз службену употребу ћирилице и латинице. Опет по елементарној логици, тај уставни пропис треба тумачити на следећи начин : ћирилица уз језик српског народа, а латиница уз језике бошњачког и хрватског народа.

Из наведеног следи да Бошњаци и Хрвати могу приговарати само онда ако им је угрожено право да своје језике пишу латиницом, а никако не могу имати право утицаја на то које писмо ће да се користи у српском језику. Они до сада нису ни имали потребу за тим, јер су се Срби сами добровољно определили за "нашу" латиницу у српском језику. Тако, на пример, у судству Српске већ две деценије не постоји ћириличка пресуда на српском језику.То је могуће само онда ако се она

-3-

изричито захтева, уместо обрнуто – може латиницом на бошњачком и хрватском језику ако се унапред затражи.

У најмању руку треба да Бошњаци и Хрвати имају право на своју латиницу у Српској колико и Срби у Федерацији БиХ, а што је добро рекао и проф. Танасић. Наиме, Република Српска не може да опстане ако није способна за принцип реципроцитета у односу на Федерацију БиХ.

Такође је проф. Танасић рекао: "…Данас се не зна шта је службена употреба српског језика, где нужно да се употребљава, у којим доменима…Закон треба да каже где је потребно употребљавати српски стандардни језик, а постојање друга два народа у Српској не би смјело утицати на то да Срби изгубе своје писмо – ћирилицу."

Супротно мишљењу проф. Танасића да се не зна "шта је службена употреба српског језика", то је још пре три деценије објаснио легендарни и генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић својим текстом у "Политици" од 21. јула 1990.под насловом "Против посебног закона". Наиме, те године ћирилица је први пут у историји била заштићена Уставом, а усвојено је оно што су предложили он и председник Уставне комисије др Борисав Јовић.

"У Републици је у службеној и јавној употреби српскохрватски језик и ћирилично писмо, а латинично писмо у складу са законом."

Као што је 2021.г. проф.Танасић рекао да треба утврдити шта је службена употреба језика, што значи и писма, по истом питању се појавила полемика и три деценије раније. Видевши у томе опасност по ћирилицу, односно могућност да уставна одредба буде обесмислена, академик је у поменутом тексту дао тумачење службене и јавне употребе ћирилице.

Дакле, већ насловом свог текста "Против посебног закона" академик је ставио до знања да је довољна заштита ћирилице Уставом, јер ће законом питање писма бити разводњено и на њену штету. Написао је: "Зна се сасвим јасно шта је службена употреба, а шта јавна." А онда је то овако и детаљно појаснио:

"Службена је употреба свих државних органа, како државних тако и самоуправних, при чему је врло важно да су и све врсте школа службене установе, те да се на њих у потпуности односи ова одредба. Особито је важно да под службеном употребом треба разумети и тзв. јавно правне службе, укључујући јавно правну привреду и друге такве делатности."…"Што се тиче јавне употребе, она је такође сасвим јасан појам.Јавно је оно што није приватно, тј. што није упућено пиватном лицу него јавности. Дакле, све што се јавно пише, односно објављује ( како се види , у самој речи "објављује" садржана је јавност). Ту, разуме се, најпре долазе у обзир све врсте штампане речи, али и објаве приватних лица упућене јавности, а не

-4-

само оно што јавни субјекти објављују. Разуме се да ту долазе натписи улица, фирме, имена места итд, итд."

Ипак је 1992. донесен по ћирилицу штетан Закон о службеној употреби језика и писама. Већ из имена закона видимо да је прекршен Устав, јер се уопште не спомиње јавна употреба писма.

Академик се преварио само у томе што је закон ипак неопходан, али не да тумачи где је обавезна ћирилица, него само ради прописивања казне за кршење Устава њеним некоришћењем. А да све буде на штету ћирилице, у том закону уопште није било казни за њено некоришћење, него су само биле предвиђене казне за некоришћење латинице у мешовитим националним срединама.

Обратимо сада пажњу на актуелни Устав, у коме се не спомиње јавна употреба.писма, као и у поменутом закону из 1992. Најзаслужнији човек за тај пропис је лингвиста мр Бранислав Брборић, који је као помоћник министра за културу Драгана Којадиновића без икаквих консултација струке прихватио иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад да ћирилица фигурише у Уставу као једино српско писмо. Он је коначно уобличио питање писма за референдум за Устав, али је изненада преминуо не дочекавши његово усвајање. Изгледа да није консултовао правнике макар приближне академику Лукићу, па је из прописа испуштена јавна употреба писма. И ето прилике и лингвистима и политичарима да тумаче како је ћирилица у Србији обавезна само у државној управи, а не и у јавној употреби. Односно, лингвисти ће откривати рупу на саксији утврђивањем шта је службена и јавна употреба језика и писма, иако је то питање још пре три деценије решио правник академик Радомир Лукић, коме они по том питању нису ни до глежња.

Пре интервјуа датог "Гласу Српске", проф. Танасић се веома трудио да дадне допринос спасавању ћирилице тиме што је на ТВ и у штампаним и електронским медијима тврдио да латиница није српско писмо. То је народ радо прихватио, па се у некој емисији на ТВ на којој је било гласања гледалаца 95% њих определило за ћирилицу као српско писмо. Тиме је он као председник Одбора за стандардизацију српског језика био на прагу спасавања образа лингвистичкој струци, али кад га није подржао ниједан колега, ни он није могао да остане бела врана, па је ућутао.

Од оног доброг за ћирилицу што је проф Танасић наговестио, нема ништа у касније донесеном Закону о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма у Републици Српској. Чак се уопште ни не спомиње појам службене, тј, обавезне употребе, па ни јавна употреба. По том Закону нико није обавезан да користи ћирилицу, па ни држава! Као да је писан у Срајаеву, уместо у Бањој Луци. Као да народним посланицима нико није рекао да се Република Српска не може бранити оружаном силом, него спровођењем националне културне политике, која ће бити најпрепознатљивија по владавини српске ћирилице у јавном животу, а не само на српским гробљима. Односно, Република Српска ће уистину бити српска у оној мери у којој у њој буде ћирилице.