Миодраг Зарковић: Зашто Срби нису као Јермени?

Лепо је видети саосећајност са јерменским народом, поготово изражену кроз дивљење тамошњим добровољцима. Неретко је, међутим, хваљење јерменског ратничког духа пропраћено огорченошћу због збиља јадњикавог стања данашњих Срба, који, процена је, на ратну опасност не би реаговали ни изблиза онако часно и достојанствено као Јермени.

уторак, 6 октобра, 2020 / 18:26

Да ли је та огорченост оправдана и добронамерна?Не нужно, а ево и зашто. У овом циклусу историјских дешавања, започетом крајем осамдесетих, Срби и Србија умели су итекако да заблистају жилавошћу, борбеним полетом и јунаштвом.

Република Српска је настала и опстала у рату деведесетих управо због тога што су њени синови поносито одлазили на фронт, често и по више пута. А имали су наспрам себе надмоћнијег непријатеља којем је све време помагао НАТО, најгломазнија војна сила икад окупљена.

Како је српска државност успевала да опстане на Косову и Метохији, при чему на северу покрајине малтене нетакнута све до Бриселског споразума? Па управо тако што су на чувени мост истрчавали и синови и кћери, кад год би вишеструко бројнији Шиптари кренули у неки од својих пар стотина масовних напада.

Наравно да се јунацима са Кошара и Паштрика мора одати дужно признање, више су га него заслужили, али косметска прича није завршена НАТО бомбардовањем – а то је тако баш због тога што су Срби, као и остали Србији одан свет, чак и после окупације КиМ наставили да показују задивљујућу одважност и непокорност, у условима у којима их је све наводило ка прихватању пораза.

Република Српска је одмах преко Дрине. Косово и Метохија су тик иза границе коју је пре осам година поставио Вучићев режим. Свако може врло лако да се увери у ово што износим: одете тамо, разговарате са тим људима, и све ће се потврдити.

Борба за српски ратнички дух се дакле не води тако што ћемо да се ругамо себи зато што нисмо као Јермени. Можда уистину и нисмо у овом тренутку, али и то је последица нечега што је крајње излечиво: то је последица кукавичке велеиздаје спроведене на највишим нивоима званичне Србије.

Хоћете ратничку и непокорну Србију? Борите се против бедника који потпише могуће најсрамнији споразум у српској историји, а онда се хвали пенкалом које је добио од Трампа. Против гњиде која је уговорила и спровела Бриселски споразум, сатирући управо то борбено расположење које је одликовало север КиМ све док му званични Београд није забио нож у леђа. Против ментално оболелог несрећника који се издаје за неустрашивог, а овамо није смео да подржи чак ни обичан референдум у Републици Српској, нити да заобиђе ону срамну представу у Поточарима и ”мајку Муниру”.

Против доказаног лажова и клеветника који је чак и страдалнике из пећког кафића ”Панда” ставио Србима на терет! Има ли ичега што је тај непојамник урадио, а да је храбро, смело, одлучно, одсечно?!

Има, али само у унутрашњим приликама, када се непојамник обрачунава са својим претходницима у извршној власти, чији су злочини и огрешења сасвим упоредиви са његовим. И чију је политику у крајњем случају потпуно преузео и наставио.

Исправно говоре они који процењују да данашња Србија није дорасла иоле озбиљнијим изазовима. Али то пропадање Србије има своје име и презиме: Александар Вучић.

Донедавно је носило друга имена: Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Даница и Вук Драшковић, Драган Шутановац, Раде Булатовић, Мирјана Марковић, Момчило Перишић, Јовица Станишић, Божидар Ђелић…

(Из набрајања су изузети Слободан Милошевић и Војислав Коштуница јер су, поред погубних и неопростивих, умели да повуку и величанствене потезе, а држим да чак ни у најнижим тренуцима нису подлегли улизиштву и понизништву.)

Нису сви набројани више међу живима, али сви су доприносили том мрачном завештању, које данас оличава управо Александар Вучић. Сви до једног доприносили су овом ужасу што га гледамо већ 12 и по година, овој победи другосрбијанске културне матрице која сваког Србина са оружјем, ма колико његова битка била праведна, по аутоматизму смешта међу злочинце и/или безумнике.

И зато се борба за српско достојанство, па и ратничко, не води у Нагорно-Карабаху, него у Србији. Џаба вам хвалоспеви на рачун јерменских јунака, ако у својој кући трпите и слушате изроде.

А у обрачуну са њима, свако од нас може да буде добровољац.



Оставите одговор