Милош Црњански: Сеобе, друга књига – други том

У овом дијелу Црњански је постао мало излизан. Тај осјећај може доћи из психолошких аспеката рецепијента, али прије да је у питању тематско усмјерење дотичног. Овдје је тежиште далеко више на салонско-љубавним јадима, него што је на правцу отечественом.

субота, 6 јуна, 2020 / 19:51

Павле завршава послове у Бечу, одлазећи на недостојан начин. Наиме, Божич је пуштен из ареста и он га зове да га посјети. Тамо среће и госпожу Божичку, која га моли да шути о њиховој вези и да ништа не признаје њеном мужу.

Наводи му да је тек изашао из затвора, да се нападио, а да она мора мислити на своју кћерку. Павле је готов да је води са собом у Росију, но она намјерава да извуче неки свој силни накит, који Божич држи под кључем.

Затим иде једна сцена Павловог гњева „душу ти женску“ у којој он бјесни на помињање тог новца, гадећи се на помисао да му она купује од тога униформе у Кијеву и да му се сви смију.

Нешто слично епизоди са „белим зецом“, у којој је Црњански успјешно осликао карактер човјека из осамнаестог вијека, будећи у нама чуђење и дивљење тим моралним нормама, да би доцније осјећали и стид спрам себе, који заправо много боље (усљед промјене ћудоредности кроз вијекове) разумијемо поступке госпоже Божич.

Једва се одрже да не оде, али се срећом, испоставља да је Божич заинтересован само за то да ли је Павле обешчастио његову кћер, када га је посјећивала у Енгелбирти. Обојици лакне и они су онда, од Павла невољно, пошли у школу јахања, гдје је сирмијски официр био задивљен шта све могу изводити коњи.

Сва је срећа у здрављу коња

Прича са ветеринаром, који му говори да је сва срећа у здрављу коња. Како сам читао 2. тома са великом паузом, осјетио сам понос када се и Павле и ја присјетисмо епизоде са вранцем Јупитером.

Ту се Павле посвађао са два млада официра који су говорили да је курва што се сели у Росију. Наговорио га је Божич да се поново врате у његову кућу, па је ту изгубио све паре на коцки (на фараону) и добро се поднапио. Онда је пријатељски испраћен од Божича, кренуо са фењером пјешке до школе јахања. Ту га умало не прегази кочија, искрививши му ударцем сабљу и грдно га повриједивши по нози.

Сав изблатњављен, довукао се у квартир, рекавши да је испао из кола пијан. Ујутру је познао гласове она два младца, заали су га да сиђе и да је курва. Побјегли су прије него се опремио ножем у чизми. Врло брзо је и он разгулио одатле.

Тако се завршава први дио, а према мјесту боравка, може се издвојити још три етапе у тому:

  1. Бечка
  2. Токајска
  3. Кијевска

Прва се још кити епизодом у којој је госпожа Евдокија Божич откривена и као лезбјека (чини ми се са госпожом Монтенуово). Божичка је на то, иако се држала кокодакаво и као весела лакомисленка и морална превртљивица, горко заплакала.

Искрено, јер се надала животу са павлом, који је све покварио својим одласком у Росију.

Токајска повест

Токајска фаза, такође, надахнута је сексуализацијом и ту је централна личност шеф Росијске мисије Вишњевски. Он држи говор у којем каже да Павле треба заборавити на српство и постати Рус.

Он се љути што Павле прича српски, који је он потпуно заборавио. Има једну званичну жену, црну као Циганка и другу коју представља као своју свастику, мада је она плавокоса и изразито сисата.

Ту се Павле среће са Петром (који Павла зове „апостоле“) и Ђурђем. Варвара је трудна и ствари између ње и Петра су саниране. Али је фамилија забранила да води дјецу док се не снађу у Русији. Но, и она је видљиво и увелико трудна.

Што се Тривуна тиче, увртио је себи у главу да је Павле крив за смрт Махалчанке, која се бацила у ријеку. Тривун води са собом читаву чергу Срба из Темишварске махале. Павле одлази да га види издалека, али му се ипак јавља.

Тривун на то без размишљња пуца из пиштоља и скида му трикорн (тророги шешир) са главе, раскрвавивши је окрзнућем. Његови људи су га спријечили да пуца из другог.

Павле чита књиге упућене Колегији руске врховне команде, па препричава Вишњевском који треба послати рецензије садржаја, а једва је писмен. Достигао је висок положај и углед код двора, и поред те изразите мане. Ипак, он је висок, крупан, јак, здрав, иако већ у годинама. Разумије се у језике, памти до детаља мјеста у којима је био, тако да му се Павле испрва потпуно диви.

Расправљају о томе да ли је будућност у коњици или пјешадији. Павле је сматрао за крајње понижење, ако би га се ставило у пехоту. Ипак, без обзира што га је Вишњевски испрва задивио, врло брзо га омрзне.

Поранили за Росију

Прво је покушавао Ану, а затим и готово на силу успио да обљуби Варвару, пошто му није дала милом. Спасила је Дунда Дунђерска, сисата Вишњевскова љубавница. Из љубоморе, мислећи да је сад неће више хтјети, јер је затруднила.

Због тих догађаја, крећу раније за Росију, без обзира што је павле имао план да крену када запада снијег. У сваком случају, Павле је згађен Вишњевским којем рођена жена помаже у подвођењу.

Она то оправдаватиме да се на тај начин одржава мушка љубав, која се изгуби ако је само са једном женом.

Вишњевски је нудио Павлу мјесто које он има у Токају, али овај жели да иде у ратове.

Кијевска повијест

У којев је стигао, претходно дуго задржан на граници, гдје га је згранула сива боја људских ногу која је повучена од блата. И то женских ногу, пошто чизме мупкарци навлаче само себи. Ту се осјећа нека доживљеност Карпата и тог дијела Русије (данас Украјине) вјероватно транспонована из ратног искуства Црњанског.

Ипак, не може се не примјетити како Црњански прави грешке и пише голе будалаштине. На једном дијелу се он занесе, па успије да пролупа:

„Као и остали сународници Павлови, ни Исакович није размишљао, никад, о природи, нити загледао шуму“. (!?!)

Не знам, стварно, откуда господину Милошу Ц. уопште мозга да напише нешто овако глупо. То преношење својих визија на читаву нацију, оновна мана овог дјела и замјерка његовом стилу овдје.

Једнако тако балави о Павлу, свако мало посежући за његовом мртвом женом и његовим понашањем, које се правда фразама „он, као удовац, био је…“. Будући да је ово већ други том, у којем једнако тоциљамо о његовом удовишту, Црњански постаје заморан.

У Кијеву су мало разочарани, свиђа им се раскош и богатство. Чинови су им остали исти, што сада сви пребацују Павлу. Он се није помирио са Тривуном, који се једини снашао и аванзовао. Од сад тврди да ће само пилетину гањати, на шта се његова фамилија згражава.

Живе у једној кући све три породице заједно, па се Варвара у таквој атмосфери и порађа. Ту име се, сасвим невесело по Павла, придружује Вишњевски, који се реијшио мисије у Токају, и сад израђује аудијенцију код императрице. Његова жена је та која помаже при порођају, јер је Ана с Ђурђем отпутовала на земљу која им је додијељена.

Дијете је рођено скврчено, мало, сиво, те Петар, који је био безмјерно весео због трудноће, његова смрт баца у очај. То доводи до тога, да на једном маневру, потпуно обезнађен и пијан, бива заробљен. Једва га спашавају од ражаловања.

У свим тим играма ратним, посебно мјесто заузима двоумица: пехота или коњица. Црњанском је то нешто очигледно битно, ваљда што су се у његово вријеме појавили тенкови.

Атака!

На представљању јединица, подјариван и ложим превођењем представљан као дрзак, Павле пада у немилост код главнокомандујућег у тој области. Исти је јако волио да се за све могуће ситуације примјени команда: Атака!

Тако он, након Павлове демонстрације налета на коњима, са исуканим сабљама и у пуном галопу (од које се ледила крв у жилама, без обзира што су јахали артиљеријске коње), поставља питања, на која се мора одговарати са: Атака!

Шта би било да пјешадија удари с бока, с другог бока, с чела… а кад је дошло до тога да пјешаци нападају са свих страна (окружење), Павле је рекао да би његова команда била: Молитва!

То је генерала страшно наљутило, али се Павле показао и доказао у готово холивудски приказаној епизоди на јахалишту. Успио је натјерати коња да прескочи посљедњу, за остале непрескочиву препреку. И још коњ није био његов.

Императрица куртизана

У другом тому, осим ових готово авантуристичких епизода у стилу Карла Маја, битно је нагласити дио са аудиојенцијом код царске круне.

Знајући за његово одушевљење, Павле је био представљен царици, оја баш и није испала како је он очекивао, али је то на њега оставило велики утисак. На крају се испоставило да је то масло Вишњевског и још неколико официра, који су мрзили Павла, те је преобучена куртизана изигравала императрицу.

Срећом, не заврши у затвору зато што је о пријему говорио јавно, али се сви утврде у мишљењу да је луд.

Роман завршава дирљивом статистиком, по којој су се Срби, који су толико жељели очувати своју самобит, врло брзо сродили измјешали са Русима, губећи скоро сасвим своје име.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *