Милан Благојевић: Цртица о једној софистерији

Сјећам се као да је било јуче. Бијаше 2011. година када сам се пријавио на конкурс за судију Уставног суда БиХ, јер је Крстан Симић био разријешен са те функције због тога што је Милораду Додику писао писмо у којем му је, ословљавајући га са „шефе“, износио свој став и неслагање са радом тог суда.

уторак, јул 9, 2019 / 11:27

Имао сам у то вријеме више од десет година судијског стажа, докторат правних наука (из уставног права као уже научне области, стечен на Правном факултету Универзитета у Београду), четворогодишњу професуру из уставног права и, размишљао сам, неће бити дрскост да се пријавим за ту највишу правосудну функцију. Позову ме на интервју у Бању Луку, у Народну скупштину Републике Српске, јер она бира на ту функцију кандидата из Републике Српске. Одазвао сам се позиву и након обављеног интервјуа свратим у бањалучки хотел „Босна“ да се видим са мојим познаником.

Док сам сједио са њим, приђе за наш сто један бањалучки адвокат да нас поздрави. У краћем разговору, на питање „како сам и шта има“, рекох му да сам управо био на интервјуу за судију Уставног суда БиХ, на шта ми тај адвокат без имало задршке рече: „Нећеш ти проћи, проћи ће Златко Кнежевић“. Није прошло мјесец дана од тог сусрета, а Златко Кнежевић је изабран тамо гдје се и сада налази, па су се тако обистиниле ријечи оног адвоката.

Погледам након тога Кнежевићеву професионалну биографију. Од образовања има основни студиј права и правосудни испит, а у струци је био стручни сарадник у једном основном суду, радио је у општинској управи и затим као адвокат, али му је ипак пошло за руком да буде изабран за судију Уставног суда БиХ. Тај суд ништа другачије (да не кажем боље) не стоји ни када је ријеч о биографијама осталих његових судија. Једини доктор правних наука међу њима, Миодраг Симовић, нема докторат из уставноправне области. А о осталим судијама да и не говорим много.

Сеада Палаврић је основни студиј права завршила у 30. години живота, радила је у Термоелектрани Тузла, била је, како стоји у њеној биографији, „окружна инспекторица рада“ и обављала још неке функције, али нема ни дана судијског стажа (баш као ни Златко Кнежевић). Мирсад Ћеман има основни студиј права, а у струци је радио као „референт за организацију и унапређење рада органа управе“, па као шеф службе у једној фабрици Енергоинвеста у Тешњу и као адвокат. Валерија Галић има основни студиј права и правосудни испит, а радила је као савјетница и секретар прије именовања у Уставни суд БиХ. Шта је савјетовала и да ли то има везе са уставносудијским послом, Бог драги зна, али је извјесно да ни она није имала судијског искуства прије доласка у Уставни суд БиХ.

Ни Мато Тадић није имао судијског искуства прије него што су га именовали у Уставни суд БиХ, а од образовања има само основни студиј права и положен правосудни испит. Тако стоје ствари и са двоје иностраних судија (Тудор Пантиру и Маргарита Цаца-Николовска), док је трећи од тих странаца (Ђовани Грасо) за себе у биографији на порталу Уставног суда БиХ написао да је магистар права, без неког посебног стажа као судија у својој земљи (Италији). Е сад, пошто Ђовани каже и да је факултетски професор права, занимљиво је за објаснити (морам признати да ја то не умијем) како магистар права може бити факултетски професор (код нас то може бити само доктор правних наука, мада, руку на срце, код нас ови транге-франге факултети фабрикују докторате који се никако не могу мјерити са италијанским магистрима права).

Зашто ја све ово написах? Учиних то због разлога који је права мука и невоља за наше друштво у цјелини. Како ћемо убрзо видјети, тај разлог је и својеврсна софистерија, а она попут сваке софистерије, па и оне о којој сам малочас казивао, не мари за истином. 

Ријеч је о најновијој одлуци Уставног суда БиХ од 5. јула 2019. године, у предмету број У-23/18. У њему је предузеће за дистрибуцију електричне енергије тужило човјека за неовлашћену потрошњу струје и тражи одштету од 2.000 КМ. Кључно питање које је постављено је да ли је електрично бројило било исправно, јер тужени категорично негира да је крао струју и истиче да је електрично бројило технички неисправно, а радници електродистрибуције који су изашли на лице мјеста у записнику нису ништа навели о томе да ли је у тренутку њихове контроле бројило било исправно. Ни првостепени суд ништа од тога није утврдио, већ је пожурио и обавезао туженог да плати електродистрибуцији као тужиоцу 2.000 КМ.

Тужени се жали на ту пресуду, понављајући и у жалби да није крао струју већ да је бројило неисправно, а тужилац не нуди било какве доказе као одговор на ово питање. Међутим, као жалбени судија који је задужен овим предметом ја поред ових проблема имам још један. Наиме, у Закону о парничном поступку Републике Српске је прописано (члан 433. став 1) да се у споровима мале вриједности (са тужбеним захтјевом који не прелази 5.000 КМ) жалба против пресуде не може изјавити због непотпуно или неправилно утврђеног чињеничног стања. Стога жалбени суд, док постоји таква одредба, не може, и поред њене неуставности, да испитује пресуду у том погледу. Али, судија не треба да буде машина у коју се убаци прљав веш, па да га, умјесто чишћења, само додатно упрља позивањем на још прљавију (правнички казано неуставну) законску норму.

Хоћу рећи, онај људски дио судије говори како у наведеној ситуацији није правилно рећи да тужени није у праву и да његову жалбу треба одбити само због тога што фелерични закон прописује да се жалба у споровима до 5.000 КМ вриједности не може изјавити због неправилно утврђених чињеница. Такво изопачено поимање права би могло довести до повреде права на имовину туженог, јер би он у том случају био обавезан да плати 2.000 КМ, што за наше (не)прилике није мала пара, иако можда није дужан, ако је електрично бројило заиста било неисправно, а то се може утврдити само одговарајућим вјештачењем, што је пропуштено да се учини пред првостепеним судом.

И управо због тога сам се, сагласно Уставу БиХ, обратио Уставном суду БиХ да прогласи наведену законску одредбу неуставном, јер је очигледно супротна праву на дјелотворан правни лијек из члана 13. Европске конвенције о људским правима. Том конвенцијском одредбом је прописано: „Свако коме су повријеђена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на дјелотворан правни лијек пред домаћим властима, без обзира на то да ли су повреду учиниле особе које су поступале у службеном својству”.

Кад првостепени суд не утврди све релевантне чињенице, тиме повређује право странке на правично суђење и право на имовину, јер је таквом пресудом првостепеног суда странка обавезана да плати 2.000 КМ које су њена имовина. Стога јој члан 13. Европске конвенције гарантује право на дјелотворан правни лијек, то јест да пресуду жалбом побија и због неправилно и непотпуно утврђених чињеница, јер Европска конвенција ниједном својом одредбом није дала право било којој држави чланици да својим законима пропише ограничење тог права, па ни ограничење, као код нас, да се у споровима до 5.000 КМ вриједности пресуда жалбом не може побијати у погледу чињеница.

Нажалост, Уставни суд БиХ, онај персонални састав приказан у првом дијелу овог текста, је 5.7.2019. године донио одлуку којом одбија захтјев, дословно навевши да је: „у оквиру дискреционог права датог држави да уреди систем држава одредила обим и границе испитивања жалбе, а сама чињеница да странка која је незадовољна донесеном  одлуком првостепеног суда одлуку више не може побијати због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања ни на који начин не доводи у питање гаранције из члана 13. Европске конвенције у вези са правом на имовину”.

Управо цитирано је не само уставносудијска софистерија, већ и срамота за правосудну заједницу и државу, јер је буквално измишљена норма, какве нема ни у Уставу ни у Европској конвенцији, да наша држава наводно има дискреционо право да одреди границе испитивања жалбе. Тиме су судије, па још уставне, тако грубо удариле шамар не само странкама из конкретног предмета о којем је ријеч, већ и Европској конвенцији која, како смо видјели, такво право не даје ниједној држави. Такав шамар не може тражити (нити добити) оправдање ни у оскудном професионалном backgroundu судија Уставног суда БиХ.

Напротив!

Аутор је бивши сенатор Српске (што је престао бити по налогу ВСТВ) те редовни професор уставног права и судија Окружног суда у Бањој Луци.



9 КОМЕНТАРА

  1. Милане,

    морам признати да си ме овим текстом „купио“, нису битне чињенице из првог дијела, опште позната ствар је да данас и кафе куварице могу бити државне судије и тужиоци.

    На мене је оставио утисак мајсторски срочен текст и поентирање (до душе са пар погрешних интерпукција), свака част.

    П.С. Овако то раде господо врсни правници, они који се разумију у свој занат, односно, они који не могу ни случајно бити врсни правници, све ако су књижевно неписмени.

    Немој Милане да замјериш због мале опаске, не би ни требао, јер ако си прочитао неки дан мој коментар поводом, овдје у оригиналу објављеног Стевандићевог текста говора у Москви, те успут мог помињања писма Тегелтије Инску (мислим да је још на коментарима), онда ти је јасно колико сам искрен.

    Поздрав

      1. Хајде, не мијешај човјека у твоје прљаве игре..

        Ја сам коментар послао као поруку, наравно да сам задовољан храброшћу, изношењем чињеница и на крају поентирањем.

        Пар запета фали, стварно фали, то сам написао више као дигресију за убудуће, па шта?

      2. Непрочита ти Благојевић коментар!

        Није то требао, тј. јесте требао прочитати, односно није те требао игнорисати.

        Исправиће то Џасмин, он помно чита све твоје коментаре.

  2. Ima jedan lijep tekst u beogradskim novostima “ sve počinje od šahta“. Novinar je jednostavno opisao neprestano propadanje šahta na ulazu zgrade u kojoj živi i „stručnjake“ koji deset puta rade jedan te isti posao bez ikakvog stručnog znanja i odgovornosti.
    U ovoj zemlji podobnih i poslušnih za ljude koji znaju nešto raditi jednostavno nema mjesta.
    U nedelju sam bio u Republici Srpskoj i čuo iz prve ruke dvije divne priče o društvu koje jednostavno ne bi trebalo popravljati.
    Prva priča me oduševila :
    Firmu napustilo 10 stolara iako je plata bila hiljadu KM i otišli za sloveniju.
    Druga još ljepša:
    Švercer postao referent u opštini a godinama pričao kako čeka svoj red u sekti.
    Još ako je kupio na kilo diplomu kod deponije ili preko Brke uništavaće društvo za bar 2500 KM mjesečno.
    Ovaj nesretnik iz vašeg teksta kada bi vašom pameću i dobio državu u strazburu niko neće ostati bez posla, sve će biti isto.

  3. Ово је портал за кога Данијел Симић каже (вероватно тачно) да је једини ћирилички западно од Дрине, и на коме се људи много труде на враћању ћирилице српском народу, па молим Младена да нам каже зашто овде српски језик пише хрватском латиницом.

    1. Jednostavno samo zato što na ovom telefonu nemam ćiriličnu tastaturu a i to ću ispraviti čim stignem.
      Gledam juče u Bijeljini,zgrada 30 stanova a samo dva prezimena na interfonu ispisana ćirilicom.
      Pozdrav

  4. Младене, жив ти и здрав био.
    Овим податком из Бијељине- само два ћириличка станара у згради од 30 станова- посведочио си оно што на овом порталу упорно говоре само два човека : Драгољуб Збиљић и Немања Видић : да се ћирилица не може вратити Србима само законом, него , пре свега, мењањем свести о њој као српском једином писму и српском националном симболу, уместо
    што њу Срби сада доживљавају као једно од два српска писма, па ако „ако пропадне она остаће нам наша латиница“.То се може постићи само системским државним мерама, јер је таквим мерама ћирилица и осакаћена у време несрпске власти. Прва државна мера за мењање свести Срба о ћирилици је учење о њој у српској просвети . Учење треба да се спроводи српским правописом у коме ће писати да је писмо српског језика ћирилица, без помињања латинице као некаквог помоћног писма. Помоћно писмо за писање српског језика је потребно Србима колико и штаке потпуно здравом човеку.
    Видимо да је у Србији оставку поднео књижевник др Драган Хамовић , стручни саветник у Министарству просвете и информисања , због тога што се већ две године не износи пред народне посланике предлог закона о језику и писму којег је припремило управо то Министарство , уз ангажовање језичке струке на челу са проф.др Милошем Ковачевићем. Чак и да се предлог закона нашао пред посланицима , питање је да ли би био изгласан јер смо видели из анкете ФРОНТАЛА да је став посланика према ћирилици у НСРС катастрофалан! Чули смо од Драгољуба Збиљића да је професор Ковачевић покушавао да уразуми своје колеге да само ћирилица буде српско писмо, али није добио подршку. Он је макар нешто покушавао, а покушава и данас, док његове колеге ћуте или говоре бесмислице,као што је ова: „треба чувати ћирилицу,алине на рачун латинице“. Као да је ћирилицу угрозило јапанско, кинеско или неко треће писмо.
    Поздрављам одлуку ФРОНТАЛА да ставља на стуб срама оне народне посланике који су издали ћирилицу. Још боље би било да објави списак професора на Филолошком и Филозофском факултету у Бања Луци, те Филозофском факултету у Српском Сарајеву , који ћуте док се у просвети учи из правописа да постоје два српска писма , а из јавног живота нестаје ћирилица.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *