Мој претходни одлазак у јужну српску покрајину се збио сада већ далеке 2011. године и везан је за оне прве барикаде на сјеверу када је горио административни прелаз Јариње и када су локални Срби зауставили албанске специјалце да заузму Брњак и Јариње!
Пошао сам, има двије хефте, правцем ка Београду. Вратио сам се у Српску, одмах послије скупа 15.03.2025. године. С чуђењем пратио шта медији и разноразни појединци пишу о томе. Имао сам дојам да нијесмо били у истом мјесту или бар у исто вријеме. Зато ова репортажа не касни.
Трактори пред предсједништвом Србије, били су звучни топ за медије од стране власти, прије случаја "звучног топа", али девастирање трактора који су били распоређени око предсједништва у Пионирском парку, стајали су ту дуго послије 15. марта.
Скуп у Сремској Митровици је јасан. Ту је све по сценарију. И ко је организатор, и ко и како долази. А посебно зашто. Све је то већ виђено, док су у Крагујевцу мутнији обриси организације, поборника и, најпослије, намјера. У престоници Шумадије, за Сретење, наметала се мисао из стиха: Србија је велика тајна.
Добро јутро из Курска, гдје је јутрос сунчано и тренутно на снази није ракетна опасност. Да смо се чули јуче у ово доба, не бих имао саопштити ништа ново. Међутим, јутрос је другачије.
Промовишемо праве вриједности, прије свега породицу, кроз Породични фестивали и боравак у природи. Поред свих пројеката које смо имали, могу слободно да кажем да нам је овај најважнији, рекао је директор Олимпијског центра Јахорина, Дејан Љевнајић.
Оснивач Фронтал.РС је поново у Русији, а прва станица је федерална територија Сиријус, гдје се скупило 20.000 младих људи из 190 земаља свијета.
У Бихаћу на Гаравицама не поштују ни сопствену заставу, а не српске гаравичке мученике. Окренули су је наопако у вертикалном положају, а свуда око заставе је смеће и неуређен простор. Толико о данашњем Бихаћу, граду у коме су Срби прије непун вијек сачињавали већину.
Рецензија романа Ситничарница ‘Код срећне руке’, Горана Петровића.
ЧИТАОЦИ који познају економске радове и текстове професора Јована Душанића можда нису приметили да се он последњих година бави историјом Босне и Херцеговине и историјом свога краја.