Дарко Ристов Ђого: Ђед

И иначе: у њему као да су се састала она два стида од одмора – домаћински, морачки, српски етос куће у којој је срамота не радити ништа, бити докон, и онај манастирски, светогорски, цариградски, у коме је срамота да монах заиста спава: и у сну се може молити. Сада лежи на одру у подгоричком Храму Васкрсења и први пут у животу у прилици је да се одмори. И заслужио је.

Да се одмах разумијемо: након свих ових мјесеци смрти и слуђивања, у свакодневно све хаотичнијем свијету ове постмодернистичке болести која заиста може бити и кијавица и куга, нико од нас који смо дошли није приступио потцјењујући ни живот ни смрт. Најмање тако: и он је ту битку носио, јер нема ствари на свијету која би се десила, а да у њој није учествовао, да јој није ушао у средиште.

Морао је да осјети било свега што се дешава са космосом, онај човјек предобри. Некако, када сада о томе размишљам, једино се и могло од њега очекивати да се бакће са овом чумом: гдје и то да прође без њега, да му не дадне свој печат, да нешто добро не нађе и у овом злу? Сјећам га се, фебруара 2016, у сред Барселоне.

Након дивне службе код нашега оца Жоана и браће православних Каталонаца, припадника СПЦ (толико о етнофилетизму!), упутили смо се кроз град. Најприје је сугерисао римокатоичком свештенику у Цркви Свете Евлалије, који нам је отворио кивот са моштима светитељске, да не држе мошти ранохришћанке мученице у крипти гдје их нико не може видјети – "Склоннили сте моћи, као да их се стидите – одрећи ћете се моћи Светитељке Божије" – вели Старац. Он је непрекидно био уз Светог Василија Острошког и светог Петра Цетињског – њему су мошто управо то – моћи тајновитог непрекидног Божијег присуства.

А само пар минута послије, пролазимо кроз град у коме је карневал. И док се трудим да се некако пробијем кроз машкаре и гомилу, и глумим његовог тјелохранитеља, он застаје у тренутку, гледа људе око себе, док га они у неразумијевању вјероватно сматрају холограмском пројекцијом из Средњег вијека, из доба када су светитељи заиста постојали. Светитељ у сред процесије ранохришћанској Светитељки која је у међувремену постала карневал.

И након тог тренутка застајкивања и ослушкивања, полази за мном, за нама свима, кроз масу, и каже: "Види, иду негдје и траже некога. А Христос им је ту. Да ли би га видјели када би дошао овдје?" "Не знам, старче" (имао сам толико слободе) "Види", каже Ђед, "Очеви овог народа су опсједали светогорске манастире. И све што су понијели из њих није их учинило Светогорцима." Ето: заиста није. И сјећам се његове бесједе о Каталонцима, Светој Гори и неким рукописима Св. Григорија Паламе.

И данас у Подогорици гледам овај народ који се, упркос куги, сабрао испред Храма Христовог васкрсења. Њих је Христос кроз овога човјека учинио бар на моменте Светогорцима. Јер: има ли данас и на Светој Гори толико љубави за Пастира, толико недраматичне, искрене, бивствене туге због растанка, толико захвалности и радости за човјека који ти је донио Христа пред тебе сама, толико усредсређене молитве? Мјера Хришћанства јесте колико се промијенио мој живот ка Христу од када сам Га упознао. А овај човјек је промијенио читаву једну малу и тврду српску земљу. Да: овај што лежи на одру и одмара се. дизао је три деценије са одра једну Цркву читаву. И ред је да се одмори.

Не, нико овдје није дошао несвјестан танке границе између живота и смрти, тање него икада. Ако је пандемија по било чему слична рату, онда да кажем: пратили бисмо га овако и цјеливали му топле руке и да падају гранате око нас. Заслужио је. Само сам га једном срео на Косову, али ми је о. Радивој Панић много причао колико су и како путовали, све тражећи српске кости. Ми смо Косово знали из десетерца – он и из десетерца, када у Барама гусла Ћиро, знао га је и својим стопама и својим рукама премјереног и пребраног. Зато се трудио и завјетовао, зато је знао да – и да он не изговори анатему, јер он је подсјећао а не измишљао – проклет је свако ко се одрекне Косова видовданскога и Метохије манастирске.

Чудновато је како је у исти мах знао да ти стави до знања да се спрема за смрт сада и да се спрема да још уради послове и дјела за које би били потребни вијекови. Одушевио се оним стихом Тадеуша Ружевича "Од многих послова мојих/ заборавио сам да треба и умријети". Одушевио и насмијао. "Добро је то, Србине!" И гледам га сада: читавом свијету је постало јасно колико је танка и прозирна границе овога живота и смрти и још никако да се милијарде запитају – попут карневала у Барселони – камо?

Он је то непоколебљиво знао. И ваљда је зато могао да ти каже, у сред неког преважног и смртнозаборавног посла: "Остави се тога, благо мени, можда сјутра пођемо Богу на истину", а послије двије реченице чујеш га "Да само видим капелу на Ловћену, да је вратим". Можда је и врати. Није журио. Знао је да пусти мисао, идеју, па да се сасвим повуче. Да те остави да сам дођеш на оно његово, на оно Христово, да се у теби роди та мисао као твоја. Зато: вјерујем да је тако и са том капелом. Чека он. Јер ми смо данас журни, нас је формирала пјесма од 5 минута. Њега Горски вијенац и Свети Григорије Палама, цјеловечерњи бој и непрекидно гледање Божије свјетлости. Зна он што ми не знамо.

Шта ће бити са нама данас, са Црном Гором? Немам неки паметан одговор, док му гледам жуљаве руке и ово лице које први пут одмара. Сигурно је да ће се неки демон трудити да капитализује сву енергију и доброту коју је пробудио у људима, да ће да покуљају и измиле све технологије политичког обуздавања и заобилажења јасне народне воље која је изрекла свој суд не само над режимом и његовом криминализованошћу већ и над апартхејдом над Србима, насиљем над Црквом, над пројектом деамфилохизације Црне Горе.

И није им успјело.

Све до тог децембра режим се претварао да је у стању да демони у њему истрпе и Амфилохија. Нису успјели. Ставили су људе пред избор: или Амфилохијева Црна Гора које, наводнб, већ од 1945 нема, или они. Сада су изгубили они. Покушаће поново.

Али у историји нема заувијек добијених и изгубљених битака. Свака слобода се мора поново задобити. Косово се Србима није десило једном, већ једном па сваког сљедећег дана оно је наше "грдно судилиште".

И знам да ће бити тешко без њега.

И знам, мимо сваке реторике за коју, докле му гледаш руке и лице немаш, нимало воље – знам да ће управо његово присуство међу нама бити трајни залог да ћемо одагнати и те облаке. Неће се Ђед много одмарати. Неће никако, знајући га. Ето га одозго да помогне. "Благо мени".