Знаш ли уопште шта снимаш Кустурице?

(Само)проглашени аутор филма о Јасеновцу, увјерићете се у овом тексту, тешко да зна којим пројектом се уопште бави. Уколико буде као и у случају других најава, од тог филма нема ништа, што је можда и боље него да расијани аутор уђе у снимање овако осјетљиве и емотивне теме за српски народ.

уторак, јун 4, 2019 / 20:11

У последњих 13 година, Кустурица је у серију премонтирао филм Живот је чудо (емитовану 2006. , филм завршен 2004.), те снимио Завјет (2007.) и На млијечном путу (2016.). Између тога урадио је два документарна филма, онај о Марадони 2008. и о Хозе Мухики 2018. стигао је да уради и краћи филм који је ушао у омнибус Разговор са Богом.

Имајући у виду да се током овог периода бацио у градњу Каменграда, (те најавио градњу још понеких етно села), написао двије књиге, те свирао са бендом Но смокинг оркестра, количински то није лош учинак.

При томе, Кустурица је познат као неко ко не штанца филмове, већ их ради дуго, будући да је један од ријетких домаћих редитеља који се није жалио на недостатак пара, што му дозвољава да ради темељно. Рецимо, снимање Млијечног пута започето је 2013. а филм је у биоскопима био 2016. Међутим, колико најављује филмова, рекли би да их снима на годишњем нивоу.

Прије неколико дана Кустурица је најавио да планира снимити филм о монголском владару Џингис-кану. На филмском фестивалу у Железноводску (Русија, Кавказ) Кустурица је причао о писцу по чијем дјелу би радио филм, а већ је „имао у глави“ сцене преласка залеђеног језера, те идеју да би их могао снимати на Кавказу или у Сибиру.

Будући да се Кустурица у протеклом периоду помињао у контексту снимања великом филма о Јасеновцу, ово је био знак да се забринемо око важне националне теме. Како се славни редитељ поприлично ангажовао да убиједи јавност да је баш он тај који ће снимити филм, откуд одједном најављивање нечега толико тематски удаљеног?

Забрињава то што се Кустурица толико разбацивао најавама филмова, да по томе подсјећа на политичаре у предизборној кампањи. Прошли смо кроз најаве које смо успјели пронаћи у вијестима других медија, које свједоче о мноштву нереализованих најава, које се не могу оправдати ни умјетничком разбарушеношћу.

Пођимо редом

Након грузијске агресије 2008. на Абхазију и Јужну Осетију, из другопоменуте републике је стигао позив Кустурици да сними филм о овим ратним догађањима. Он се захвалио и рекао да је заузет снимањем филма о револуционару Панчу Виљи.

Тај филм је касније најављиван често у медијима, уз тврдње да се само чека да Џони Деп потврди учешће.  Крајем 2009. стиже вијест како “Умјесто дуго најављиваног филма о Панчо Виљи са Џонијем Депом у насловној улози, Емир Кустурица на прољеће започиње снимање филма о Палестинцу из Хамбурга који ради као трбушни плесач”. Радни наслов филма био је Хладна вода, као продуцент је најављен Џони Деп (?) а као глумац Сергеј Трифуновић.

Занимљиво је да се у то вријеме Кустурица појављује са идејом Каменграда, касније названог Андрићград. Сам Андрићград се најављује као локација снимања филма, а тадашњи премијер Републике Српске Милорад Додик рекао је да ће Влада Српске обезбиједити средства за снимање филма „На Дрини ћуприја“.

Андрићград је за посјетиоце отворен 2012. али о филму нико више ни не говори. Обећавано је да ће на отварању бити приказана опера истоименог назива, што се није десило. Крајем 2014.  Срна објављује да је Кустурица у Милану обновио уговор са венецијанским позориштем “Ла Фениће-Вердијана” за постављање опере “На Дрини ћуприја”.

– Предсједник Републике Српске Милорад Додик и ја смо данас на конференцији за медије у Милану, пред око 200 новинара, говорили о пројекту “На Дрини ћуприја”, у чију реализацију ће бити укључене обе стране – и италијанска опера “Фениће” и Андрићград – нагласио је Кустурица.

Агеција је подсјетила да је премијера опере била је планирана за 2014. годину (ко се сјећа најаве отварања), али је помјерена за 2016. годину због Кустуричиних обавеза у вези са радом на филму “На млијечном путу”.

На Дрини Кустурица

Никоме није јасно откуд овај нови филм у игри, будући да су потпуно други наслови били у најави. При томе, Кустурица је екранизовање Андрића истицао као круну каријере, а нобеловца парафразирао на сваком кораку. Ишао је дотле да је схватио да Алија Изетбеговић не може бити његов предсједник, јер се погрдно изразио о великом писцу.

Међутим, прије него што је најавио Млијечни пут, Кустурица је у априлу 2013. најавио да ће снимати филм о трговини људским органима на Косову.

– Тренутно пишем роман за сценарио. Мој јунак, да би се сакрио од руке закона, бјежи на Косово и ту бива заробљен. Албанци га спремају за ‘жуту кућу’ и за вађење органа, али њега од смрти у посљедњем тренутку спасава унук Фјодора Достојевског. Има симболике у том чину, видјећете – фантазира Кустурица.

Проклета авлија еквадорске амбасаде

Коју годину касније, у јулу 2015. медији најављују филм о најпознатијем свјетском азиланту Џулијану Асанжу, оснивачу сајта „Викиликс“.

– Куста већ неко вријеме жели да уради причу о Џулијану кога доживљава као модерног Робина Худа, храброг човјека који је раскринкао бројне дипломате и државнике широм свијета – пишу медији позивајући се на неименоване изворе.

Планирање се отегло толико да је и прије него ли је Асанж ухапшен ове године, Кустурица најављивао нове идеје. У вријеме кад је већ увелико требало радити на опери “На Дрини ћуприја”, као би се испунио уговор са венецијанском опером, филмски вагабундо има потпуно нови животни циљ, о чему свједочи изјава из фебруара 2016.    

– Имао сам идеју да снимим филм о Достојевском. Имам милион идеја и то је мој највећи проблем. Обавезно морам да снимим руски филм на руском језику. Волим Русију, јер осјећам да у мојим венама тече иста крв – вели Кустурица, који успут наводи да би волио снимати на Криму, а да би “вјероватно то био филм о рату“.

Од Руса – Кинез

Колико је Андрић био животни циљ, толико је трајала и идеја о филму на руском језику. У јулу 2017. (јул и крај године су као неки период предизборне кампање у којој се најављује највише филмова) Кустурица прича о филму на кинеском језику. Овај пут није најава, већ потврда, јер је потписан уговор с једном од највећих кинеских продуцентских кућа „Прљави мајмун“. Према уговору, снимање филма ће почети наредног јула или августа (2018. нап. аутора) и трајаће између шест и осам мјесеци.

– Ријеч је о драми у чијем је средишту љубавна прича с дубоком моралном дилемом, а њен радни наслов је „Врисак“ – тврди аутор.

Од тада, није најављено да је почело снимање тог филма. Крајем 2018. започела је агресивна кампања да се сними филм о Јасеновцу, најнајављиванијем филму у српској историји. Као и раније, све је бљештало од “холивудских” најава, а филму је одмах додијељен и оскар.  Колико је то изгледало трагично, говори да Кустурица тврди да није написао ни синопсис, а његова идеја звучала као недетаљисана прича о Дијани Будисављевић.  

– Овдје постоји једна дивна идеја да се, попут Спилберговог филма који је направљен много година након Другог свјетског рата, направи прича о томе како је неко спасавао дјецу. Тај неко је Личанка, Српкиња, а дјеца која су ту била су доминантно српска. Ту су, наравно, били и припадници Јевреја и Рома – навео је Кустурица на заједничкој конференцији за новинаре са министром културе и информисања Србије Владаном Вукосављевићем.

До Јасеновца преко Судана

Вукосављевић је говорио о томе да се у снимање филма овим темпом може ући 2020. или 2021. године. Кустурица је са друге стране замлаћивао присутне причом о договору Тита и Ватикана да се истина о Јасеновцу не сазна. У извјештају са прес конференције, извјештач као дигресију спомиње да је Кустурица напоменуо и да ће са Американцима претходно снимити филм о геноциду у Судану.

Да прича достигне размјере фарсе, потрудио се београдски таблоид Блиц, који 5. фебруара ове године наводи да последњих мјесеци Кустурица са сценаристом Горданом Михићем планира нови филм.

– Радња читаве приче врти се око човјека који у данашњим условима жели да завлада свијетом, направи га по свом и тиме помјери границе у сваком сегменту. Читава прича базирана је на роману једног руског писца ког Куста веома цијени и поштује – објашњава „извор близак редитељу“, који додаје да се детаљи чувају у тајности, али се наравно убацује прича о довођењу холивудских глумаца.

На највећој интернет бази филмова ИМДБ, стоји да је након Млијечног пута, Кустурица у предпродукцији филма под називом Ако не сад, кад, који је, гле чуда, најављен 2014. али за то нико од домаћих медија није чуо, а Холивуд рипортер извјештава да је у филм о Другом свјетском рату у Бјелорусији.

Шта заправо снима, или планира Кустурица, очито је након свега, не зна ни он сам. Логично је да се у филмској индустрији не може све бацити на један пројекат, већ се развија неколико њих паралелно, али овако хаотично најављивање и скакање са идеје на идеју не говори о озбиљности. Барем не довољној да се таквој особи повјери филм о Јасеновцу.



7 КОМЕНТАРА

  1. Судбина великих људи који су за живота постигли нешто, а овај српски режисер јесте постигао итекако, је да су погодна мета неоствареним људима који неким пакосним текстом или бесједом посвећеном Кусти добију мало толико жељене медијске пажње (а и реално, како би иначе добили), при томе ако још мало „болдују“ анимозитет према Кусти код циљне групе, код нас су га на зуб узели припадници једне нације настале 1993. у подруму једног сарајевског хотела (што ли), добро и јест.

    Како год, Куста је за живота доста урадио, и превише, одличне филмове који ће остати упамћени, окушао се и као писац, глумац, музичар, неимар и идејни отац етно-села Дрвенград код Мокре Горе и града посвећеног једном великом писцу, урадио је подоста на промоцији српске културе и духовности. Водиља му никад нису били данас пожељни приоритети, остао је досљедан себи, свом поимању живота, својим идеалима, зато је од 2008-е у Дрвенграду и покренуо „Кустендорф“, тај бастион истинске филмске уметности и културе, филмски фестивал гдје ће млади и неафирмисани редитељи приказати своја дела. Много тога је започео, подоста и урадио, од једног живота тешко је очекивати више.
    Има он идеја, замишљених пројеката, у тексту су поменути неки које је најавио, но једноставно сваки од тих пројеката тражи године припрема и посвећености. Ако се неки и реализује, добро и јест.

    О Јасеновцу, тој нашој најболнијој и никад зацијељеној рани, свакако треба снимити филм, или филмску серију, да кроз филм остане упамћена та наша језива и преболна прича.
    Да ли ће то урадити Куста или неки други, то треба урадити добро, бити пажљив и да не оскрнавимо сјећање на то наше стратиште, али мора бити квалитетно одрађено, занимљиво за гледање, јер само тако ће испунити своју сврху.
    Оно што је сигурно, тај пројекат и кад се реализује, и ако то буде заиста добро, биће на удару разних дежурних моралиста и “експерата“ за све и свашта (имамо примјер са апсолутно одличном серијом “Сенке над Балканом“, по којој су такође оплели разни типови), додуше узрокованих различитим мотивом, једнима смета да се сними било шта што би подсјећало на српска стратишта или реафирмисала српска историја, а други су онај сој медиокритета неспособних да се наметну у својој струци, и који ће на зуб узети оне који ураде нешто добро и квалитетно.

    Тај пројекат би морао добити и финансијску подршку, ту је ? колико ће Србија или Српска имати слуха, када су култура и филм у питању, није да обећава, напротив.
    Ту чак Куста као име може нешто искамчити, они мање познати тешко, иако имамо примјера да и са безначајним парама и неафирмисаним глумцима ураде занимљиве пројекте, рецимо краткометражни филм (https://www.youtube.com/watch?v=WL5VNL0Gyk0) о старцу Вукашину.

    Можда за почетак ваља промијенити и приступ, мање злурадих и пакосних, а више афирмативних текстова којима ће се промовисати култура и филм.

  2. „Након грузијске агресије 2008. на Абхазију и Јужну Осетију,“ bih stavio u isti kos kao i nakon srpske agresije na Kosovo..
    Nit srpske agresije na Kosovo, nit gruzijske na Abhaziju i Juznu Osetiju..
    Jedina razlika je sto su nasa gruzijska braca skupila muda da pokusaju vratiti svoj teritorijalni integritet (uprkos visestruko jacim Rusima) u Osetiji, za razliku od nas koji palamudimo o razgranicenju, priznavanju Kosova i slicno ( sa nasim „americkim prijateljima“)

    Sve mi Srbi znamo..sve..najpametniji smo, rodila nas majka

    1. Nije baš pametno napadati svjetsku silu koja ti je okupirala teritoriju …
      Da to u prošlosti nismo radili bilo bi nas danas 10 miliona više !!!!
      Uvijek prvo treba sačekati da se veliki igrači „razmijene“
      Strpljen-spašen !!!

    2. Све ми Срби знамо, осим да пишемо српски… и понеке ситнице као то да у Осетији и Абхазији живе аутохтони народи који нису били под влашћу Грузије (Абхази су имали своју државу вековима) а на Косову (и данашњој северозападној Албанији која се први пут у историји појављује као држава 1912.) Арнаути постају већина насилним протеривањем староседелачких Срба и неконтролисаним насељавањем из Албаније.

      1. Da…autohtoni narodi.. pretpostavljam da istoriju Abhazije poznajes..pa evo sa ruske vikipedije samo jedna recenica o autohtonom narodu:
        Основное население составляли абхазы, а также рачинцы, гурийцы, имеретинцы, мегрелы, сваны и другие грузинские племена.
        Sva ova „plemena“ i dalje postoje u Gruziji, pa se se izmedju sebe zezaju i provociraju, bas kao i mi s Sumadincima, Pirocancima, Vojvodjanima i slicno, kao kod Crnogoraca Kuti, Vasojevici i ostali.. Doduse Megrelci i Abhazi imaju malo drugaciji dijalekat. Rachinci vaze ga sporomislece, Imeretijski hacapuri je najbolji na svijetu
        O Abhazkoj drzavi vijekovima nikad nisam cuo. Abhazka princeza se nekad u srednjem vijeku udala za Iberijskog kralja i od tada postoji jedno kraljevstvo..Kraljevstvo Sakartvelo, odnosno Gruzija

        Ali..eto..Srbi znaju sve..pa i da su Gruzini izvrsili agresiju na svoju zemlju..
        Bitno je da si ti meni odrbrusio da ne pisem srpski..a sto ne komentarises sustinu mog komentara, a to je „gruzijska agresija, to je manje bitno..

        Jos jedan u nizu nasih sveznalica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *