Зло дефлације, зло власти
Професор Алекса Милојевић говори о тешкој економској болести чије симптоме осјећамо. Узроци звуче познато, а гдје су савјесни љекари? Као и свака појава и економија има своје разноврсне болести, теже и лакше, које не долазе саме од себе. Оне потичу од власти. Добра власт брани свој народ од економских болести, оздрављава економију и народ и […]
Професор Алекса Милојевић говори о тешкој економској болести чије симптоме осјећамо. Узроци звуче познато, а гдје су савјесни љекари?
Као и свака појава и економија има своје разноврсне болести, теже и лакше, које не долазе саме од себе. Оне потичу од власти.
Добра власт брани свој народ од економских болести, оздрављава економију и народ и тако му омогућава запошљавања и напредак. Лоша власт шири опасну заразу најразличитијих економских болести па и оних најтежих, какав је случај са најопакијом економском болести дефлације у коју смо дубоко загазили и која носи све пријетње нашег економског али и сваког другог слома.
У прошлој години, падом цијена, појавила се болест дефлације
Умјесто да је сва на ногама и да све звони на узбуну, наша Влада проглашавајући себе изузетно успјешном, рјешава проблеме тако што их не признаје, занемарује, једноставним навођењем (у економској политици) да дефлације у овој години неће бити. Као да ће непризнавање проблема довести до његовог рјешења.
Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица у односу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разара наше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја.
Колика је опасност те економске болести говори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа као дефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећим економским злом.
Новац потиче из производње. Ако нема роба нема ни новца. Умјесто да развију производњу и тако прибавља потребан новац, наша Влада посуђује, распродаје, увећава платне дефиците са иностранством као да тако може у недоглед. По свему судећи већ опасно ударамо у обале.
Пријети нам озбиљна несташица новца!
Пад цијена ће довести до нових пропадања предузећа и отпуштања радника са посла. Људи масовно неће моћи да остварују ни минималне куповине. Социјалне разлике ће се повећати. Сужават ће се круг људи који ће бити у стању да задовољавају своје потребе.
Пораст отицања новца због отплате кредита и намирења губитака (дефицита) са иностранством дјеловат ће на смањење његове количине што ће повећати дефлацију. Присутна је додатна тешкоћа која изражава посебност околности у којима се остварује дефлација код нас, што ће нас додатно притискати. И поред огромне несташице новца цијене ће ограничено падати. То ће повећати терет дефлације код нас. Новца ће бити све мање а цијене се неће значајније смањивати.
То зло долази из два правца
Скуп домаћи новац због високог административног курса од око 2 КМ/Еуро и даље ће чинит иностране робе јефтиним а домаће скупим. Погоршањем економских околности у земљи та разлика ће се повећавати. Повећаваће се могућности увоза а ограничавати могућности извоза. Да би савладали притисак прецијењене домаће валуте, да би извозили привредници ће морати да изврше додатни притисак на доле, прије свега на наднице и отпуштање радника.
Друго зло потиче из монополизације домаћег тржишта од стране иностраних роба и продаваца. Они ће задржавати релативно високе цијене јер домаћи произвођачи нису у стању да својим робама допринесу њиховом обарању.
Успорен пад цијена, убрзан пад надница уз пораст незапослености особине су наше дефлације које говоре о њеном погоршаном изразу и додатном оптерећењу.
Рјешење проблема је потпуно неизвјесно
Како из дефлације прећи у инфлацију, из већег у мање економско зло? Та могућност је у посједовању централне емисионе банке коју немамо. Оно што се назива централном банком код нас заправо је мјењачница. Које су границе наше издржљивости које нам одређује наша власт? Шта мислите?
Da ne bih bio zajedljiv, jer nam autor prosipa doktrinu za osnovce, moram da naglasim da sve ovo važi za razvijena tržišta, ili barem za minimalno razvijena tržišta. Ovakva diskusija skreće pažnju sa stvarnih problema na periferiju i dopušta beskonačnu diskusiju na šuplje teme.
Autor je i ranije naglašavao problem kursa domaće valute i problem metodologije izračuna BDP-a. I to je uglavnom sve. Autor se nije bavio raspodjelom BDP niti velikim problemom koji tu imamo bez obzira na metod obračuna. Takođe, autor nijednom rječju ne dotiče endemsku korupciju i iz toga nastale monopole koji ubijaju privredu. Čini se da autor ne poznaje pretvorbu N-R-N i ulogu finansijskog kapitala, što ga svrstava u soc-realiste ekonomije (kao što takvi postoje i u umjetnosti).
I još jednom o zabludi oko emisione banke. Kada bi kod nas postojala iole razvijena privreda, koja je pri tome izvozno orijentisana, onda bi pomjeranje kursa od 5% nesumnjivo donijelo koristi. To na jedan sličan način radi HNB precjenjujući kunu u turističkoj sezoni i vraćajući kurs nakon isteka sezone. Tako imaju i mjerljiv efekat. S druge strane takva politika u Srbiji je šarena, ali po pravilu ubije sve privrednike pred kraj godine, politika je navodno monetarne stabilnosti, ali inflacija je generisana monetarnim politikama (pokrivanje budžetskog deficita primarnom emisijom), tako da susjedna nam i bratska država pokriva svoje račune na štetu privrede i građana.
Ono što je karakteristika regiona je problem investicija, veoma star proble kada je u pitanju bivša SFRJ. Iako je opravdano očekivati najviše od priliva stranih investicija, malo ili nedovoljno mnogo je urađeno na njihovom privlačenju. S druge strane tajkunokratija i domaća oligarhija (barem što se tiče BiH) nije makla dalje od svojih špekulativnih investicija u nekretnine i trgovinu akciznim robama. Bez investicija zaista nema napretka i glupo je govoriti o nekoj domaćoj proizvodnji kada nje nema dovoljno ni po količini, ni po raznovrsnosti proizvoda.
Naša vlast bavi se investicijama koje imaju mjerljiv efekt, ali i veoma dubiozan efekt. Navodna ulaganja u infrastrukturu se odvijaju amaterski, s probijanjem rokova, bez jasnih razvojnih ciljeva, tako da je teško očekivati da će MARS, aerodromi, pa i energetika nešto promijeniti nabolje u pogledu investicija.
I naravno, da bi imali investicije nama trebaju znanja, znanja koja ovaj autor očigledno nema.
O ovome se malo priča… ali cijene sigurno idu na dole. Neka je to bar neko pomenuo.
Rekao bih da je to samo faza u kriznom ciklusu. Imali smo period u kome smo tražnju pojačavali silnim kompenzacionim šemama. Danas je toga sve manje i manje. Nakon mnogo godina, radi se za pare. Nedostatak je i kvalitetnih informacija o ponudi i tražnji… mnogo je firmi koje propadaju ili koje su već propale i za sobom ostavile mnogo loših dugovanja i potraživanja, mnogo rizika.
Nesrazmjer ponude i tražnje značajno je uvećan a u usklađivanju tog nesrazmjera mnogi bi mogli pronaći kupce za svoju robu… danas ljudi u privredi prelaze mnogo manje kilometara nego prije 5 ili 6 godina. Tada su svi zujali okolo i nešto radili, nudili, tražili…
Evo, neka od onih para što su dobili za zgradu ANURS, Privredna komora, pokrene internet berzu roba i usluga. Meni treba dobar kombi, nudim ciglu i malter.
Алекса Милојевић, покушава у старости да глуми независног економисту, као што је некад био прослављени Бранко Хорват. Међутим, исти нема никакве рефернце за то. Боље му је да иде да чува унучиће у Београду, него што лупета по медијима.