Вил Вимер: Преговарајте са Тираном, а не са Приштином

Доајен њемачке политике Вили Вимер сматра да разговори између Београда и отцијепљеног Косова и Метохије нису основа за трајна рјешења јер су само наставак процеса који су до тога и довели, те да би се трајније рјешење проблема могло постићи у дијалогу Београда са Тираном, прије него споразумом са Приштином, уз посредовање ЕУ.

понедељак, септембар 3, 2018 / 23:29

„Расправа о постојећим проблемима могла би се у тим околностима испоставити као потребна прије са Тираном, него са Приштином. Албанска суштинска моћ лежи у Тирани, а нипошто у Приштини“, истакао је Вимер у ауторском тексту за „Вечерње новости“.

Према његовим ријечима, дијалогом Београда и Тиране могло би да се створи политичко-економско тржиште за цио западни Балкан.

Вимер напомиње да је Амбасада САД у Београду ових дана саопштила да је предстојећа јесен нарочито повољан термин за споразум Србије са ЕУ о могућем чланству. „Разумије се, прије тога би требало уговорно ријешити одређена спорна питања која постоје у региону. Тиме је Амбасада САД покренула питање – шта се то ње тиче – или, да ли је ЕУ, послије искустава посљедњих деценија, била само помоћник у намиривању интереса САД и помагач у обијесном разарању СР Југославије?“, сматра Вимер.

Дугогодишњи посланик Бундестага пита „зар се сада не ствара притисак да се јесен фиксира као рок за рјешење проблема на Косову?“.

Он указује да је у оваквим околностима неопходно да се тачније сагледа питање за шта Београд треба дати сагласност. „Ако се захтијева да нација истргне сопствено срце, онда то не може бити добро ни за тај народ, нити за његове сусједе“, оцијенио је Вимер.

Подсјећајући да ће ускоро бити обиљежено 100 од завршетка Првог свјетског рата и потписивања Версајског уговора, Вимер је рекао да су Централне силе Версај доживјеле као превару и диктат, па су била отворена врата за сљедећи рат.

„Ако заиста хоћемо да преговорима смиримо неко стање, не смијемо се надовезивати на разорна искуства Версаја. Прије свега, због тога што се од Србије захтијева сагласност за рјешавање објективно постојећих спорних питања, која при тачнијем и ближем посматрању представљају наставак агресије против једне државе оснивача УН, то јест Југославије. Да ли хоћемо да једну нацију видимо сасвим понижену?“, пита Вимер.

Он пита и да ли неко жели да, због будућег развоја у Европи, опет има на располагању бакљу рата коју, по потреби, могу запалити „невладине организације?“.

Према његовим ријечима, не смије се заборавити како су ратови на Балкану, почев од 1990. године, били оправдани глобалистичким размишљањима.

„Сагласност у Београду за оно што је у основи наметнуто, више је него `операција на отвореном срцу`. Тиме они који су – за Герхардом Шредером – ратом против Југославије прекршили међународно право, своју одговорност за тај рат премјештају на плећа оног Србина који ће свој потпис ставити под тај диктат и поцијепати српску нацију. Да ли се баш то хтјело?“, пита Вимер.

Одговарајући на питање зашто се, у овим околностима, сада још намеће и притисак времена, и ко је посљедњих деценија и на који начин проблеме на Балкану користио за себе, Вимер је рекао да се ту у првом реду мора поменути Велика Британија.

„Велика Британија је увијек и првенствено имала у виду каква би дејства уговорена рјешења на Балкану имала на развој њихових изазова на британским острвима“, рекао је он.

Он оцјењује да је зато влади у Лондону мање било стало до стања и мира на Балкану.

„Да ли потреба за журбом потиче само из околности да ће на јесен Лондон напустити ЕУ и на балканска дешавања изгубити утицај? Али, зашто се од Београда тражи да плати цијену за то што Лондон неће више играти са ЕУ?“, пита Вимер.

Према његовом мишљењу, блискоисточно мировно рјешење, које то име тек треба да заслужи, има потребу за резервним простором на Балкану.

„/Амерички предсједник Доналд/ Трамп ради на том рјешењу под великим притиском, али нико данас не може рећи да ли ће уопште имати маневарски простор послије међуизбора у САД новембра ове године. У Вашингтону се кофе мржње и непријатељства изручују на предсједника који `пријети` да ће се са Русијом и на Блиском истоку споразумјети у корист мировног рјешења. Рат пролази у Вашингтону увијек, а споразумијевање представља `смртоносан ризик`“, сматра Вимер.

Он поставља питање треба ли Београд зато да пристаје на обавезивање и гледа ли америчка Амбасада на српског сусједа Румунију, гдје се једна чланица ЕУ управо разлаже? „Да ли је то оно што се Србији обећава? Никако. Зато – даље руке од Србије!“, поручио је Вимер.

Вимер сматра да се мора поставити и питање зашто ЕУ, због своје раније одговорности за рат против СР Југославије, није прескочила принцип „приступање послије потписа“ и понудила приступање, а затим рјешавање отворених питања.

„Овако, Београду се намигује вишеслојном фатаморганом, а у стварности се изазива заоштравање ионако заоштрених проблема. Онај ко је дрско изазвао рат против Југославије, требало би да сада српској нацији обезбиједи правду“, оцијенио је Вимер.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *