Великим покољем до Велике Хрватске или тајна историја усташтва

Да није било ове ужасне заблуде са Хрватима, гдје бисмо били?
Ј. Дучић

недеља, 16 фебруара, 2020 / 17:03

Пише: др Мирјана Стојисављевић

             1. Живимо у строго контролисаном свијету у коме се свијест усмјерава на врло  рафиниран  начин, путем лажних култова којим су праве вриједности замијењене лажним,   што обесмишљава сваку потрагу за истином,  елиминишући могућност преиспитивања наметнутих догми и ауторитета. У времену смо када се путем ријелити-програма промовише концепт логора као врхунски вид савременог човјека; у коме не изазива  контрадикторност што назив српски Бошњаци – не може, а босански Срби – може; или што су комунисти 1944. године стријељали 72 пилота само зато што су  служили Дражи,  да би потом усташки командант ваздухопловства постао  предводник Титове, партизанске ескадриле.

             Наша свијест   пуна је ужасних заблуда,  посебно оних  везаних за Хрвате и  генезу геноцида  над Србима почињеног од стране  квислиншке НДХ, а  осмишљеног још у вријеме Хабсбуршке монархије; плана који је отпочео да се проводи са првим свјетским ратом, да би у раздобљу  1941-1945. добио размјере великог покоља. Тај помно планирани и по фазама провођени геноцид   окончао се 1995. године  егзодусом Срба из Хрватске који је имао размјере етничког чишћења.  Упркос овим разорним   промјенама деведесетих година  чини се да  ни до данас  није  довољно расвјетљена  генеза фабијанског пројекта затирања Срба којем је циљ био и остао стварање етнички чисте велике Хрватске.

          Један од ријетких који се латио задатка да разобличи зло које је само у другом свјетском рату однијело преко милион недужних српских живота  је редовни члан Српске академије наука и умјетности Василије Крестић, чију књигу “Геноцидом до велике Хрватске” рашчитавамо и на њеним маргинама у виду дијалога исписујемо властите коментаре.  Као истраживач ове забрањене теме коју је отворио текстом О генези геноцида објављеним у Књижевним новинама још 1987. године, академик Крестић се онда и  данас, у овом наводно постидеолошком времену,  нашао `поново под присмотром па и притиском не толико политике и политичара колико нових медија и појединих невладиних организација`, мондијалистичких, дакако,  које су стекле доминантну моћ у креирању свијести грађана, предвођених Соњом Бисерко, Наташом Кандић, Борком Павићевић, Оливером Милосављевић и другима.

Све оне  својим разорним  антисрпским дјеловањем и критиком на рачун Крестићеве генезе геноцида код Хрвата, свједоче  континуитет понашања српских комуниста од титоистичког до глобалистичког поретка, мада, према његовим ријечима, “појма немају шта је наука, научни морал, историјски метод, историјска чињеница, шта је научни резултат, а шта фалсификат` (117).

          2.  Урањајући у ову изнимно важну  књигу која представља својеврсну синтезу  Крестићевог вишедеценијског истраживања,  прилика је да се  још једном  опоменемо да узроци великог прогона Срба из Хрватске деведесетих година нису били само ствар одлуке хрватског Сабора  од 22. децембра 1990. године да Србе од конститутивног народа преко ноћи претворе у националну мањину,  већ  је проблем  затирања читавог једног народа далеко дубљи.   Срби су  ту насилну одлуку  примили скоро па заточене перцепције ко су му непријатељи, несвјесни  да  ће бити виновници завршног чина геноцодног пројекта коначног рјешења српског питања у Хрватској.

Чинило се  да су страшне историјске лекције које су  од Хрвата добили у прошлом свјетском рату биле недовољне, премда је све  указивало на постојања плана о тоталном уништењу Срба,  који се проводио још од времена анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске.  Потом се наставио са првим свјетским ратом, да би  у доба НДХ задобио размјере великог покоља, како  именујемо  злочин геноцида почињен над Србима, за који су Хрвати до данас остали некажњени, као што су то били и након првог свјетског рата када им је краљ опростио велику ратну одштету.

        За разлику од фабрика смрти које су радиле у нацистичким конц-логорима уз кориштење гасних комора,   специфичност геноцида  над Србима огледала се у томе што је  провођен кроз покољ, што овоме магнум кримену  даје управо окултну димензију жртвоприношења Луциферу. У том погледу ова  књига коју је издало Удружење за одбрану ћирилице “Добрица Ерић” из Београда, својеврсно је упозорење Србима да никада више не чекају старог непријатеља на утабаној стази,  дресирани и `послушни као стока, као овце које блеје, слепи као нојеви који завуку главу у песак, који пуштају да их носи струја, да их одведу до маља без опирања, без супротстављања, не тражећи чак ни излаз`, како нас је опомињао убијени антиглобалиста Саша  Марковић у своме Манифесту против империје.

          Пред нама је историографско дјело нулте категорије написано с циљем да се то `зло разобличи,  да се искоријени и никад више не понови`, од историчара  који до данас  носи стигму да је  као “творац теорије о геноцидности  хрватског народа” (173) заговарао “теорију крви и тла” те да је  као такав “ратни злочинац”. Овакве квалификације  изречене са `много злобе и политичке подлости`, пале су само зато што је академик Крестић анализом историјске грађе непобитно утврдио да је велики покољ Срба као идеја  `одавно постојао у  појединим  милитантним хрватским круговима`.  Геноцид је био предвиђен још под Аустроугарском те се стога   идеја о уништавању читавог једног народа  нипошто не може приписивати некаквој великосрпској хегемонистичкој и шовинистичкој политици, што је до данас остала званична схема хрватске политике и историографије.  Пројекат стварања `етнички чисте и на разним кривотвореним папирима вијековима сањане велике, вјерски католичке јединствене  хрватске државе`,  коју је ваљало `остварити насиљем  путем хрватизације, превјеравања, изгона и физичког уништења Срба`, Крестић је сагледао у контексту франковачко-усташког идеолошког програма који је  настао на темељу хрватског државног и природног права, оправдаваног којекаквим  историјским, природним, етничким, географским, економским,  геополитичким и другим лажним разлозима.  У својој геоманији овај правашки план   имао  је великохрватске тежње о  једном, “политичком” народу,  у који   је уврштен и онај из “хрватске Босна”, како је гласио наслов `затроване књижице` са поднасловом “Ми и они “тамо”, штампане 1907. године у Сарајеву.

             Укратко: правашки пројекат који  је смјерао на коначно рјешење српског питања у Хрватској уз демонизацију Срба као народа Божијег, био је помно осмишљен, као што је и затирање злочина било  плански провођено, тако да је свако помињање великог покоља над православним народом у земљи братства и јединства проглашавано језиком мржње. Главно питање код Хрвата било је како кроз научне параграфе којим су  препарирали умове увјере нараштаје да је покољ био десет пута мањи. Друго питање гласило је: како формирати мишљење које се до данас одржава да Србе од страдалника прикажу као кривце; тј.  како  починити  геноцид, у коме су  по улицама хрватских градова нуђене на продају сакупљене ископане очи Срба, по тридесет и четрдесет очију одједном –  а пред свијетом остати   недужан и моралан.

          3.  Упркос правој политичкој кампањи која је против њега вођена,  академик  Крестић ослободио је генезу геноцида над Србима у ХДХ у коме је страдало преко милион недужних живота српских цивила,  прапагандистичких теза које је наметао унутрашњи окупатор из редова кроатокомуниста и кроатомасона. Није се радило ни о каквим противхрватским националистичким тезама којима се поткопава братство и јединство, што му је импутирано  у околностима `мало проучене и погрешно научене  историје Срба у Хрватској`, већ о томе да је својом неумољивом анализом ушао у саме коријене овог зла, у историјске претпоставке за настанак геноцида  у НДХ, бавећи се периодом до другог свјетског рата. Тиме је битно допринио да се попуни празнина  у историјској науци  која се односила на питање “повијесног злочина” званог  “велики покољ”. Наиме, док су с једне стране постојале `читаве библиотеке о геноцидном уништавању Срба, о броју жртава, технологији сатирања, логорима, јамама, убицама, усташама и њиховим злочинима` – “нико није покушао да објасни  како је, када, зашто  и с којим циљевима, настала монструозна идеја  и иста таква политика о геноцидном уништавању Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији” (165-166).

        Ако не желимо да дајемо анационалне и тривијалне одговоре,  већ да истински  декодирамо велики покољ, онда се скупа са академиком Крестићем  мора ући у истрагу   усташтва у коме  римокатоличка црква у Хрвата  сноси велики   дио кривице. Међутим, иза  етноцида над Србима у Хрватској  скривала се тајна историја усташтва. Она се није тицала само геноцидних изјава вође праваша Анте Старчевића, већ првенствено  идеолошких ставова  Еугена Кватерника те франко-фуртумаша Јосипа Франка.  У том погледу ваља се  дебело одмаћи од тезе академика САНУ хрватског поријекла и масона Виктора Новака  да је за усташки велики злочин  крив клерофашистички Ватикан који је ступио у спрегу са усташтвом. Оно се, наиме, не може ваљано тумачити без узимања у обзир чињенице да је покољ над Србима имао окултну димензију талмудске освете над Србима третираних од стране еугеником затрованих јудеомасона као “малих Руса”, жртвоприношених   паганском богу Баалу, тј. Луциферу.

       Речено без аутоколонијалне биједе којом су заражени бројни србисти, идеја о затирању  Срба у Хрватској сазрела је у франко-футумашким редовима похрваћених Хазара још у оквирима Аустроугарске када јача  овај најсрбофобнији покрет икад формиран, који је извршио најтежи геноцид на свијету поклавши више од милион Срба. Пројектанти тог ”најстрашнијег злочина који историја човјечанства познаје” (Рафаел Лемкин)  потекли су  од стране  хазарско-масонске колонијалне мафије опхрване расним митом о националној изабраности Хрвата  као “господујуће расе” у односу на Србе као  инфериорне и “балканско смеће”. Усташтво, тај најмилитантнији клерофашистички  покрет израстао је на еугеничким основама које је прихватила Странка права,  при чему је увијек ради, масонским рјечником казано, “скретања погледа”, у први план номинално истицан аутодидакт  Анте Старчевић,  титулисан за “оца” хрватске домовине, по мајци, Милици Богдан, Србин  као и по оцу, потеклом из покатоличених херцеговачких Старчевића.

           Међутим,  творац  погромашке идеологије био је  кудикамо више  његов први сарадник  Еуген – Дидо Кватерник, покатоличени Хазар, који је страначку идеологију тијесно везао са клерикалним редовима по многим национално-политичким питањима, а нарочито у стварању велике у националном и вјерском погледу чисте Хрватске  уз помоћ Хабсбуршке монархије. Та идеја имала је своје гласоноше у врховима римокатоличке цркве, нарочито у лику покатоличеног Хазара Ј. Ј. Штрошмајера, промотора идеологије југословенства  која, према Крестићевим ријечима  „није била ништа друго него посебан вид великохрватства “ (129) те код по поријеклу хазарских бискупа познатих по србофобији,  Анте Штадлера и Анте Бауера.  

         Правашка  идеологија се у другом свјетском рату оспољила кроз покољ који није учињен, да се једном већ зна, у име идеологије национал-социјализма. Поглавник Анте Павелић,    чији су  „доглавници” били двојица похрваћених Јевреја, Ивица Франк, син Јосипов и Славко Кватерник,  који ће имати част да прогласи НДХ као хрватски давно „жељковани“ сан, није  партијски био нациста већ је као вођа усташа био идеолошки праваш. Још као гимназијалац приступио је странци права, сазданој  на мржњи према српском народу, његовој култури, традицији те потпуном негирању  српских националних интереса у Хрватској. Управо на таквој  идеологији утемељен је усташки покрет који је од стране самих нациста био оптужен за “јуденпротекторе”.

          Писац расистичког програма Странке права био је Јошуа Јосип Франк, финансијски стручњак из Осијека, који је након смрти Анте Старчевића 1896.  преузео Странку права и под чијим руковођењем праваши појачавају србофобију до мјере да је управо  oн  склопио споразум  са највишим војним круговима у Бечу  да ће у случају евентуалног рата са Србијом  поводом анексије Босне и Херцеговине, “гласно да се изврши покољ и исељење свих Срба у Хрватској”.  Чланове и симпатизере усташког покрета звали су  франковцима,  према Јосипу Франку, који су с радошћу дочекали први свјетски рат  као прилику да се ослободе, како су истицали, “влашког накота” и “посрбица”, којим  су погрдно називали југословенски опредијељене Хрвате. У њиховом програму   те 1914. године било је  истребљење Срба и разбијање јединства хрватско-српске коалиције, а међу најбјеснијим   франковцима био је тада још непознат широј јавности  Анте Павелић,  који је предлагао радикалан обрачун са Србима. Значајан усташки идеолог поред Франка био је такође осјечки Јеврејин Иво Корски.  Сва геноцидна политика према Србима провођена је на платформи праваша  и усташког покрета из њих проистеклог с циљем  стварања  велике Хрватске  државе која би обухватала знатан дио Балканског полуострава. Друга тачка правашког србофобног идеолошког програма налагала је тотално истребљење  православног српског народа на територији те хрватске државе.

        4.  На маргинама Крестићеве књиге остала је неисписана  скривена  историја усташтва иза које се скривао тумор јудеомасонства и британске геноцидне политике према Србима, која је своје право лице показала нарочито  кроз издају четника. Хрватску идеологију крви и тла  осмислили су  Јосип Фран и франковци, који су у њеном провођењу употријебили највећим дијелом покатоличене и потурчене Србе са буду њихова ударна песница.  У игри јудеомасонске обмане, помно контролисане од стране евроатлантске империјалне елите,  сва кривња  бачена је на католичку цркву.

           Постави ли се питање коме  је дат толики  ауторитет да под плаштом историјске науке  скине анатему са усташтва и одговорност за највећи  људски  покољ свих времена над једним народом  пребаци   на католичку цркву, одговор је: некадашњем клерикалцу и масону Виктору Новаку, аутору књиге Магнум кримен.  Преко ње је  у посљератној Југославији скренут поглед са усташтва и усташког духа којим је био прожет посљератни кроатокомунизам,  на римску цркву  на коју је бачена највећа кривња те тако створен масонски антиклерикални мит да су злочини усташа над Србима злочини римокатоличке цркве. Према Новаковој интерпретацији католичка црква била је проводилац усташке идеологије те да су усташтво и нацизам једно те исто, а нису.  O томе  свједочи чињеница  да је  Титова власт организовала суђење Алојзију Степинцу да би га ставила у кућни притвор, док никада није ни подигла оптужницу против вође усташа, Павелића, који је тврдио да  је “заједничка идеологија коју исповиједамо била запечаћена у Риму”, граду у коме је након рата скриван скупа са златом опљачканим у Јасеновцу.

         Управо у Италији Павелић је основао терористичку организацију “Усташа – хрватска револуционарна организација”  1930. године, да би му најревноснији активиста и духовни вођа емиграције био Иван – Ивица Франк, син правашког вође Јосипа Франка и Славко Кватерник,  покатоличени Јевреј, оснивач масонске ложе „Либертас“ коју је повезао са јеврејском ложом Б`наи Б`рит,  ожењен Олгом Франк, кћерком Јосипа Франка. Двојица доглавника  Павелићевих, чија је супруга Мара била Јеврејка,  били су  Хазари Ивица Франк и  Андрија Бетлехем. Шеф, пак, усташке тајне полиције био је Хазар Ото Крезимир док је један од управника логора Јасеновац био близак Павелићев пријатељ Хазар Иво Хајнрих. Да би Хазар Стево Крајачић  након Брионског пленума  на отварању јасеновачког споменика српској делегацији у лице добацио: Мало смо вас овдје побили!

          5. На  франко-фуртумашкој србофобној идеологији  стасали су најзвјерскији у злу зликоваци који су, према Срђи Трифковићу, прије другог свјетског рата у Њемачкој третирани као сепаратистички и прокомунистички покрет.  У комунистичком покрету усташе нису видјеле непријатеља већ добородошлог савезника у “сламању кичме српству и православљу”, како стоји у другој тачки споразума између усташког покрета и Комунистичке партије Југославије који су у Сремској Митровици 1935. потписали усташки првак Миле Будак и Титов емисар, Јеврејин Моша Пијаде. Три године раније, 1932. године, Централни комитет Комунистичке партије Југославије објавио је проглас  у коме “поздравља усташки покрет и стаља се потпуно на његову страну”. Тако су се комунисти, идеолошки настали на антихришћанским, илуминатским поставкама Ашкеназа Мозеса Мордекаја Левија, познатијег као Карл Маркс, потпуно изједначили са усташама, насталим на фашистичкој платформи Јосипа Франка и франковаца, нарочито у чињењу злочина геноцида над Србима, ради стварања  кроатокомунистичке Југославије,  побивши за само четири мјесеца по ослобођењу 60.000 Срба.  У времену бојкота српске националне и државне идеје који је трајао од 1945 -1990. године, два најкриминалнија и по Србе најпогубнија покрета, усташки и комунистички, као два огранка  завјереничке илуминатске хазарократије,  имали су потлуно исте ставове по питању сатанистичког плана за радикално сламање кичме  православља српског стила и искуства. Многобројне политичке, научне и културне институције основане с циљем  затирања српског национализма, континуирано су  испуњавале инструкције  јудеомасонске елите, имајући у виду да је њихов агент био Анте Павелић, масон из ложе „Либертас“ као и Тито, масон 33 степена, обојица британски агенти.

            Иза усташа је стајао закулисни хазарско-масонски идеолошко-политички  лоби, онај исти  који је створио и усташтво и партизане. У томе је карактеристика дјеловања окултне хазарократије на југословенском тлу у другом свјетском рату, која је осмислила оба србофобна  покрета која су требала да доведу до погреба православља. О овоме је вијек и више поданички ћутала наша национално несамосвјесна, а често и отворено антисрпски оријентисана  елита,  док Василије Крестић  није документовао расистичку платформу франковаца прожетих  осјећањем расне преузвишености и сатанске жеђи за уништењем Срба. При свему томе, дубоко скривана права  историја  усташтва, али и комунизма на јужнословенским просторима, незамислива је без британских јудеомасонских  утицаја. По Черчиловим инструкцијама, које је Титу донио генерал Меклин 1943. године, уочи конференције у Техерану, а у сврху признавања партизанске војске од стране савезника и њиховог довођења на власт, комунистички лидер је “Директивом 765” регулисао ”фузију усташа у партизане” и рад “партизанских тројки на ликвидацији четничких команданата корпуса и бригада”. Тај подмукли  план, осмишљен од стране Британаца, да од четника направи ратне злочинце, Тито је извршио по Черчиловој директиви. Тако је још 2. јула 1943. године опуномоћеним представницима Врховног штаба прослиједио депешу да се хрватским војницима (усташама и домобранима) који се предају гарантује безбиједност и признају чинови стечени у формацијама у којима су били,   омогући напредовање те да буду искориштени у обрачуну  против четника у источној Босни.

Усташе – Иродови синови

            1.  У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање злу, ријечи су архимандрита Пантелејмона.  Вријеме је да се освијестимо и депрограмирамо од велике лажи која нам је наметнута о усташама као производу хрватског национализма, мада је усташтво  терористичка организација инсталисана од стране хазарократије ради затирања Срба као “малих Руса”.  Неопростиво мало се знало о томе да је  геноцидна мржња усташа  према Србима  рукавац  осветничке мржње талмудиста који нису дозволили да истина о  усташама, Степинцу, Павелићу уопште доспије у Израел у коме “никад нису чули за Јасеновац” (Гидеон Грајф). А како би и чули, ако се зна да Хазари  који  не престају   да атакују на Свету Русију још од времена када је разрушен хазарски каганат.  Тај трнов вијенац  који већ 10 вијекова носи  руски народ као предводник христоцентричне, ћириличне  славенске цивилизације,  понијели су у двадесетом вијеку и “мали” Руси, како Србе доживљава западна евроатлантска хазарско-илуминатска елита и њена култура.

          Као у свакој великој обмани, тако је и у случају пројекта велике Хрватске, која би према мегаломанским тежњама вође хадезеоваца Фрање Туђмана, обухватала Босну и Херцеговину, непробојним зидом добро срачунатог ћутања обавијена  истина о његовим   хазарским коријенима.  Окован нам је био ум и духовне очи да не видимо ко су прави пројектанти плана о истребљењу једног аутохтоног и староставног народа. Томе је кумовала посљератна кроатокомунистичка власт и њена прва слушкиња,  историографија,  да не сазнамо пуну истину  о правим покретачима великог покоља,  који су  у својој патологији осмислили логоре смрти не само за одрасле него и за дјецу.  Постојала је  усмена наредба да се са њима поступа као непријатељима хрватске државе, што је у пракси значило тровање каустичном содом кроз храну и смрт у највећим мукама, уз сваковрсна друга бестијална иживљавања  само зато што су православна.  Дјеца отета од мајки  одвођена су  у конц-логоре и уморена мученичком смрћу,  док је остатак преведен у римску вјеру, да би потом спискове покатоличене дјеце након рата ОЗНА уништила да се никад не би сазнало о размјерама присилног покатоличавања српске нејачи.  У том погледу усташе су Иродови синови  20. вијека, о чему треба отворено свједочити,  како бисмо умањили мемороцид којим је окована наша свијест кад су у питању хазарски коријени усташтва. За почетак неопходно је учинити  преправку и Magnum crimen преименовати у  Велики покољ српских цивила и нејачи од стране усташа, који су   тијесно сарађивали са Титовим партизанима након што су починили покољ над Србима, а онда стекли власт и пред свијетом остати морални;  да би   се посљератним суђењем Степинцу и несуђењем Павелићу, усташе  испрегле  од одговорности  за почињени геноцид. Тако је  била обесмишљена свака потрага за историјском правдом и ваљаном реконструкцијом голготског српског страдања, срамно забетинираног од стране и данас  југословенствујушћих српских историчара. Оних који су повјеровали прогандистичким тезама Викора Новака  да је за велики злочин одговорна   католичка црква и њених 1400 свештеника који су окрвавили руке у великом покољу,   док су франко-фуртумашки јудеофашисти, којима је укоријењен хрватски идентитет, опрани од одговорности за покољ  учињен посредством покатоличених и и потурчених српских конвертита.   Штавише,  усташе су биле  представљене као терористичка организација која је копирала нацисте, док су за  балканског Хазара, Цинцара Мирослава Крлежу, “усташе  биле мала,  сасвим незнатна чета плаћеника“.

Усташе – предмет историјског ревизионизма

              1.  Усташкој терористичкој кољачкој организацији која је убијала тијела с истом жеђи с којој је католичка црква убијала тијела и душе православне,  било је накнадно приписано aнтијудејство, све како би се створио утисак о   њеном нацистичком  поријеклу. На тој основи креиран им је кроатошовинистички идентитет,  што спада у  најподмуклије примјере историјског ревизионизма који је  помно конструисан и континуирано провођен у посљератној историографији све до данас, под  утицајем масонског историографа   Виктора Новака, поред документоване историје која потврђује да су саме усташе од стране нациста биле оптужене за јуденпротекторе.

           Најчвршћи доказ  о изворном франко-фуртумашком поријеклу усташтва, а никако нацистичком, садржан је у  чињеницида су  коначно рјешење српског питања усташе почеле да проводе кроз покољ 18 дана од оснивања НДХ, а чак пола године(!)  прије нацистичког коначног рјешења јеврејског питања које је почело масакром у Бабином јару у Украјини!

         У том погледу веза Јевреја и усташа у затирању Срба као народа најстаријег није само ствар прошлости у којој се усташки пројекат коначног рјешење српског питања стао да  проводи  далеко прије  него ли су нацистисти кренули у погром Јевреја, него и садашњости. Постави ли се питање ко је  позивајући се на хрватско државно право обновио усташтво у другој независној држави Хрватској,  с циљем стварања етнички чисте Хрватске у којој су Срби преко ноћи  проглашени за националну мањину, добијамо одговор да су то  били управо они хазарског поријекла. Тако је Хрватску странку права 1861 (ХСП), идеолошког творца усташтва, као “аутентичну хрватску државотворну странку”, 1990.  обновио Доброслав  Парага, са мајчине стране јеврејског поријекла.  Овај насљедник Павелићевих усташа обновио је и ХОС (Хрватске одбрамбене снаге), а са њима  и  неофашистичко црнокошуљаштво које ће да служи нарастајућем јеврејском империјализму. У исто вријеме,   Славко Голдштајн  1989. је са братом увео вишестраначје оснивајући ХСЛС као хрватску политичку странку, прије ХДЗ-а. Њене програмске одреднице претворио је у антисрпску хистерију те био међу првима који су  одлазили у усташку емиграцију да је позову у домовину.

           Запитамо ли се ко  је у  постратном периоду предводио кроатофашизам, одговор је: хрватски  Јудеохазар Младен Шварц, предводник Нове хрватске деснице, који је у погледу величања усташтва био неколико копања изнад свих у Хрватској.  Ко је обновио  јудовствујушћу институцију масонства код Хрвата ако не Ненад Поргес, бивши министар, док је Силвије Деган обновио велику масонску ложу Југославије. У  одредници “Јудеохазар”  садржана  је тајна историја усташтва као експозитуре хазарске мафије која би  да путем чипова и потпуно контролисаног човјечанства влада свијетом заводећи свој  англоционистички поредак. Први на удару у успостављању њихове јудеомасонске цивилизације био је староставни српски народ, проглашен за варваре модерног доба, против којег су  свјетски  јудеофашисти, насљедници усташа,  исказали најкрволочније антисрпско расположење подигавши против Срба 17 држава које су нас бомбардовале 78 дана.  Одлучни  у накани да потпуно затру српски генетски код, трајно су контаминирали српско тло прљавим, осиромашеним уранијумом 235, најопаснијим за људе и животну средину зато што пропада тек након 4,5 милијарде година. Само на Косово бацили су 9,45 тона нуклеарног отпада, на Србију, Црни Гору и БиХ 15,  да би потом званични извјештај НАТО-а о размјерама еколошке катастрофе био цензурисан; све с циљем да се Србија, убијена са 170 атомских бомби Хирошиме,   никад  не опорави од посљедица НАТО бомбардовања и екоцида тада почињеног.

        Та нова владајућа елита из редова илуминизираних јудеокатолика спремно чека устоличење лажног свјетског миротворца и месије у обећаном трећем Соломоновом храму; онога  кога ми православци називамо Антихристом. Преко тог непомјаника англоционисти планирају да покоре цијели свијет и заведу свој конц-логорски, робовласнички поредак оличен у жигу звјери 666 са Давидовом звијездом, кога ненавидници спасења већ сада зову „божјим печатом“.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *