Тешке књиге

Једна књига Игора Мандића, иако у малом формату, зачуђујуће је тешка.

Такве су и његове колумне, сабране у тој мало љубичастој књизи. Биће да је то због тога што су такве и ријечи овог есејисте, критичара и писца.

То перо је оштро, тинта се троши немилице, али се не просипа узалуд. Сливена сврсисходно на малом простору. Ето зашто му је књига тешка.

Ако цуњате по књижарама и пребирате по новим књигама осјетићете да су оне прилично лагане. Папир је другачији него прије, а корице тање, шареније.

Раније, школарцима су многе књиге већ по свом изгледу биле тешке и мучне. Ријеч је оним старим форматима: једнобојне, кожне, или платном обложене корице, на којима нема ништа осим – и то је само понекад – утиснуте стилизоване слике главе писца и имена, а некад само иницијала.

Имена су тек посебна прича. Као звук неких оргуља одзвања: Достојевски! Строго! Као хладан хол руске академске институције са високом мерменим стубовима. Као неки строги професор који се никада не смије.

А ко би рекао, да је то једна танана душа.

Црњански! Све исто, само мало мекше, влажније и црње. Скоро као кишна, блатњава јесен. (У његовом случају, испада да је то стварно тако)

Шта та двојица уопште могу произвести осим тешких томова, тешких, дебелих књига?

Претпостављам да ће, рецимо, књига покојног Александра Тијанића такође бити тешка. Барем би тако требало да буде. Чврсто укоричена и жилава као што је била Тијанићева ријеч, a тешка, као псовка на српском.

Али не она псовка која вријеђа из даљине, из масе, него она жестока псовка што се упућује према неком ко није довољно близу – да добије шаку у главу.

Ж. Свитлица