Судбина мајора Савићевића: Хвала деди на победи

После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.

уторак, новембар 13, 2018 / 17:58

У временима брзих и кратких вести, овај увод, као брза кратка вест, вам је довољна да се информишете. За оне који имају времена и желе да сазнају више, текст је написан у виду упутства. Може да и вама буде путоказ или упутство, пошто нас има много који и даље не знамо гдје су кости наших предака. Наравно, ако вас занима да нађете податке о својим прецима ратницима.

Магла историје

На нашој сеоској цркви, име нашег претка, мог прадеде, је уписано у плочу палих бораца за отаџбину, које су се по налогу краља Александра постављале на свим црквама у Србији, као спомен на пале борце у 1 рату. На тој плочи су уписана имена 92 пала борца, међу њима 7 Савићевића.

О нашем претку Милану су остали само штури подаци, а то је да је погинуо у рату код Вишеграда. То је наша грешка, јер не остављамо писане трагове за генерације које долазе. У нашем крају је обичај да се подигне споменик крајпуташ, за оне ратнике који нису сахрањени у селу. На крајпуташу треба да пише ко је био пали ратник и гдје је погинуо. Покушавао сам да нађем податке, дуги низ година безуспјешно, до тренутка када сам о томе причао продуценткињи РТС-а, Слађани Зарић. Она ме је упутила на историчара, Александра Животића.

Откривање заборављене историје. Као удар муње.

Историчар Животић на мој упит тражи податке о чину и месту рођења претка. Исти дан добијам мејл, који ћу дуго памтити: „Детаљне податке о ратовању и погибији вашег прадеде ћете пронаћи у књизи ђенерала Драгутина Милутиновића – Шумадијска Дивизија ИИ позива.“ Био сам истовремено и шокиран и одушевљен.

Нашао сам књижару и сљедеће јутро сам био први муштерија. На 105. страници књиге, која говори о ратном путу Шумадијске дивизије ИИ позива, сам нашао податке о прадеди. Био је командант 10. батаљона. Историјска магла се разишла.

Да није било ове књиге и ђенерала Милутиновића, који је записао податке за нека нова покољења, никада не би сазнали шта је било са прадедом. Занимљива ствар у књизи је та, да су сви ратници који су споменути у књизи, пописани у списку, тако да је ова књига можда путоказ многим другим који траже податке о својим прецима.

Непосредно по објави мобилизације, јула 1914. године, Драгутин Милутиновић именован је за команданта Шумадијске дивизије II позива. По прекоманди одлази уКрагујевац, који је био одређен за мобилизацијско место дивизије. Током Првог светског рата Шумадијска дивизија IIпозива била је у саставу Ужичке војске којом је командовао генерал Милош Божановић. У првим операцијама августа1914. године у Церској битци са својом дивизијом одолевао је нападу XV корпуса аустроугарске војске, али је на крају битке успео да поврати и задржи своје положаје.[24] ТокомКолубарске битке, која је вођена током новембра идецембра 1914. године, Шумадијска дивизија под водством Драгутина Милутиновића одиграла је једну од најважнијих улога. Према првобитном плану аустроугарска војска имала је задатак да изврши пробој на месту где су се налазиле трупе Шумадијске дивизије. Напади аустроугарске војске на потезу Гојна Гора-Прањани остали су без успеда , да би се након три дана борбе непријатељ из доста жртава повукао.[24] Средином децембра 1914. године трупе Шумадијске дивизије избијају на западну границу Краљевине Србије на Дрини приморавши непријатеља да се повуче на леву обалу Дрине. За успех у Колубарској битци, за показану храброст и одлучност, Драгутин Милутиновић добија Карађорђеву звезду са мачевима о врату.(извор википедија)

Мало је познато да је Ужичка војска и Шумадијска дивизија II позива као њен дио, 1914. у контранападу прешла Дрину, ослободила Вишеград, Хан Пијесак, Соколац, Романију и ушла у предграђе Сарајева. У завршним страницама Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“, је описана сцена послије експлозије, када аустријанци у повлачењу руше мост на Дрини, а улази Српска војска у Вишеград. Тада је један велики камен, који је био дио моста, експлозија бацила у радњу хоџе, који је игром судбине преживио аустријско рушење моста на Дрини. Замишљам некад, да је тај старјешина, можда био мој прадеда Милан:

«Онако изубијан и још слабо разбуђен, хоџа се нађе пред гомилом од пет-шест људи, младих, необријаних и прашних, одевених у суре униформе, са шајкачама на главама и опанцима на ногама. Сви су били оружани и опасани унакрст реденицима, пуних ситних светлих метака. Са њима је био Владо Марић, бравар, али без свога »шлосерског« качкета, сашубаром на глави и реденицима преко прсију. Један од тих људи, очигледно старешина, млад човек са црним танким брковима, правилна лица, оштрих црта и запаљених очију, упути се одмах према хоџи. Пушку је носио пребачену по ловачки а у десној руци танак лесков штап. Човек опсова љутито и одмах подиже глас.

— Је ли, ти? Зар се овако оставља радња широм отворена? Па после кад ти нешто нестане, казаћеш да су ти моји војници опљачкали дућан. Ја да ти чувам робу?

Лице тога човека било је мирно, готово непомично, али глас љут, а штап у његовој руци дизао се претећи. Уто му приђе Владо Марић и нешто тихо каза.

— Лепо, лепо, нека је добар и поштен, али ако још једном нађем да му дућан зија без надзора, неће овако лако проћи.

И оружани људи пођоше даље.»

Одломак из романа «На Дрини ћуприја», Иво Андрић

Магла историје се разишла. Сунце.

После тога, контактирао сам Војни архив Србије и добио сам дозволу да код њих тражим податке. Нешто, што је оставило јак утисак на мене, је био тај, да сам тамо затекао на десетине људи, свих генерација, који су тражили податке о својим прецима. Прве податке о прадеди налазим у документу из 1897. године(постао је поручник), таман када сам мислио да одустанем. Сјећам се да сам гласно од одушевљења повикао, а у оној тишини војног архива, чули су ме са другог спрата до приземља.

Крајпуташ, камени војник. Упутство.

Пошто сам нашао податке, могао сам да се упустим у подизање крајпуташа. Нашао сам каменоресце из села Беле Воде, код Крушевца, породицу Ивана Живановића, однео фотографије крајпуташа и књиге о томе. Крајпуташима се много бавио писац Бранко В. Радичевић, који их је истраживао, а мало је познато да је Бранко идејни творац фестивала трубе у Гучи.  Клесари су одлично обавили посао – крајпуташ је садржавао све елементе традиционалног – камен, облик, мотиви, чак су нашли и фонт којим су користили клесари прије 100 година.

Капела Св. Ђорђа. На „граници“ која то неће бити.

Негдје у томе вријеме сазнајем да су неиндентификоване кости палих бораца са тог дијела ратишта (Вишеград, Дрина) сакупљене и похрањене у капелу Св. Ђорђа  на самом граничном прелазу између Републике Српске и Србије, код Вардишта(Вишеград-Мокра Гора). Костурница има остатке 440 бораца, од тога 80 идентификованих, а на том списку нема имена мог претка. Можда је међу неидетификованим остацима. Планирам да наставим потрагу. Костурница је подигнута 1932. године, а ктитори су били Јосиф и Стана Матковић из Београда, чији је син јединац погинуо на овом дијелу ратишта. За време социјализма није била одржавана, а ни у раном капитализму да би прије неколико година, како сам прочитао, обновљена на 100 годишњицу битке, уз финансијску помоћ Владе Србије и иницијативу и рад Соколског друштва из Добруна и Црквене општине Вардиште. Свака част момци!

 ВОЈНИЧКА ДУЖНОСТ

У Првом светском рату, између 1914. и 1915. године, на подручју Вишеграда и околних села погинуо је велики број српских војника чије су кости и лешеви били разасути по обалама Дрине, планини Панос, по селима Вардишту, Добруну и Велетову. Преживели српски јунаци, у знак захвалности својим саборцима за њихову пожртвованост, испунили су своју војничку, али пре свега хуману дужност и кости својих другова сакупили и сахранили у Спомен-костурници у Вардишту. На споменику се налази и плоча са само 78 имена војника чији су остаци идентификовани.

Освештавање крајпуташа. Повратак.

На  дан погибије мајора Милана Савићевића, 11.октобра, у селу Рашчићи код Ивањице, окупила се ужа родбина, потомци Милана – Савићевићи, Милутиновићи, Костићи, Бујошевићи и Марковићи.

Свештеник је обавио чин освештавања и помен.

Држали смо пригодни говор које су држали пуковник Свето Савићевић, унук палог мајора Савићевића и ја писац овог текста, праунук, бивши (и вјечни) припадник 63. падобранске бригаде.

Тако је наша породица обиљежила 100 година побједе у Великом рату. По народним веровањима нашег краја, крајпуташи служе и томе, да буду путоказ душама палих ратника да знају да се врате кући.

Мајоре Милане Савићевићу, прађеде, добродошао кући, у своје Рашчиће. Слава теби и твојим друговима. Хвала вам на побједи.

Саша Савићевић, праунук



8 КОМЕНТАРА

  1. Је ли ово писао онај Савићевић, што је прије избора ма фронталу коментарисао како ће се сдс и снсд помирити и формирати заједно власт? А Симо, Приједор и остали дигли дреку да нема помирења?
    Богуми, чоек све погоди, а на споменику свака част.

      1. Симо свјестан си своје грешке, а и даље сереш. Пише све на линку. Комплексаш.

      2. Прочитај мало пажљивије и остале коментаре и видјећеш да је у тих неколико дана био пробој у којем су и остали коментатори примјетили да неко у њихово име пише коментате.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *