Тегелтија: Ако судија заборави да је судија наступа анархија!

Милан Тегелтија, предсједник ВСТС, реагује на колумне Бранка Перића, али не отвореним писмом за медије, већ статусом на ФБ. Преносимо у цјелости овај дмрежни иступ, питајући се да ли је ријалитизација нашег судског система прешла праг толеранције?

уторак, новембар 13, 2018 / 16:23

Понукан текстовима и изјавама судије Бранка Перића, судије суда БиХ и бившег предсједника ВСТС БиХ, који је себи дао за право да коментарише све и свашта, а посебно текуће поступке пред правосудним институцијама, одлучио сам се да напишем овај текст, чији је циљ да подсјети шта је то судија и зашто је важно да судија никад не заборави да је прије свега судија.

Није никаква тајна када кажем да је судијска функција тешка и одговорна, да од човјека захтијева много поштења, интегритета, знања, искуства и одрицања. Због тога о том нећу ништа писати.

Писаћу данас о њеној бременитости. То је један посебан терет за сваког човјека на личном нивоу, јер поред свих ових карактеристика које сам навео а које морају да имају и многе друге професије, једна ствар за судије је врло специфична у односу на све остале професије.

То је НЕУТРАЛНОСТ И СУЗДРЖАНОСТ .

Судија мора да буде неутралан и суздржан у јавном простору, неутралан и суздржан и онда када је неутралан и суздржан тешко бити, онда када сви имају понешто да кажу, прокоментаришу, искажу свој став став, мишљење .

Није то лако, и судије су људи, живе у заједници, имају породицу, родбину, комшије, пријатеље, познанике. Учествују у друштвеном животу, посматрају шта се дешава у њиховом окружењу, читају новине, портале, блогове, друштвене мреже, гледају телевизију, имају мишљење о свему што се око њих дешава, имају свој лични став о свему о чему став имају сви други људи, јер на крају крајева и судије су људи.

Међутим, за разлику од других људи, о тим догађајима које сви имају потребу да коментаришу и искажу своје мишљење, судије ће о баш о тим догађајима можда морати да суде и пресуђују, да одређују шта је право а шта неправо, шта је законито а шта не, да одређују судбине људи на основу тих догађаја о којима суде.

Због тога се од њих очекује да до тих одлука , да до тог просуђивања и закључака дођу неоптерећени пресрасудама, кроз законите процедуре на основу доказа који су законити , а које ће сваком грађанину обезбиједити сигурност да је о њему одлучивао непристрасан суд на основу доказа представљених у законитом поступку у којем ће имати једнако право на оспоравање и контрадоказивање, уз неизоставну претпоставку невиности.

Судија мора бити растерећен пресрасуда које може да стекне кроз електронске и штампане медије, друштвене мреже, блогове, чак и оних које може да стекне кроз контакте са људима, јавна поговарања, трачеве и слично.

То је велики индивидулани изазов за сваког човјека који живи у заједници, није га лако изнијети, али је изазов којем сваки судија мора да одоли. То је цивилизацијски и професионални стандард без којег би се суђења у судницама претворила у хајке и линч на основу предрасуда и општег јавног мишљења. У том случају нико не би био сигуран да постоји мјесто гдје ће добити елементарно право на испитивање чињеница и доказа неоптерећеног предрасудама, чак и кад је јавна атмосфера таква да постоји општа осуда грађана, медија итд.

Због тога судија никада не смије себи дозволити популизам и удварање јавности, он мора бити стамена стијена демократских права и слобода сваког човјека, чак и оног којег комплетна јавност осуђује. Он мора бити гарант да постоји мјесто у друштву, држави, гдје ће без обзира на јавну атмосферу осуде и хајке, важити унверзална правила грантована Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и Универзалном декларацијом о људским правима Уједињених нација, па на крају и уставима у БиХ, на која свако људско биће шта год урадило и какво год било има право као људско биће, као човјек и као грађанин.

То његово право ни под којим околностима не смије бити доведено у питање. Ако се то допусти само у једном случају, ма како он тежак био, то постаје могуће, а онда сутра тај обесправљени човјек можеш бити ти који читаш ову колумну или било ко други.

Због тога, и онда када сви дају себи за право да коментаришу догађаје који су по својој природи такви да могу доћи пред суд, судија себи тај луксуз не може дозволити. Не само да мора бити суздржан у јавном простору, него мора изнијети ту унутрашњу личну битку сам са собом. Мора на личном нивоу обезбиједити да и у таквој јавној атмосфери његов став не буде контаминиран општим ставом јавности, јер став јавности или дијела јавности није нужно став заснован на законитим доказима и чињеницама док судијин став то мора бити, колико год то некада тешко и незахвално била са аспекта баш тог имиџа у јавности.

Уколико судије почну да се додворавају јавности, износе своје мишљење и ставове о догађајима који су или могу постати предмет судског одлучивања , уколико се почну бавити или прихватати спекулисања, изгубићемо задњу одбрану демократских права и слобода сваког људског бића.

А суд је баш то.

Ако судија као појединац осјети да више не може да буде суздржан, неутралан, ако осјети потребу да друштву доприноси на другачији начин , да као интелектуалац или новинар или аналитичар износи своје ставове и анализе на начин који није нужно заснован на чињеницама и доказима то је разумљиво и потпуно људски, али онда је поштено да поднесе оставку, растерети се тог судијског бремена неутралности и суздржаности и посвети се том неком другом послу. Једно и друго не може заједно.



2 КОМЕНТАРА

  1. Почео сам читати али немам снаге силовати здрав ум.
    Судија Перић очигледно је показао да постоје часни,нормални и ментално здрави људи који још увијек примају плату са буџета.
    Јасно је да је народ у огромној већини ментално болестан,доведен на ниво свиње која на кориту чека цркавицу да би у сваком тренутку могао бити жртвован за неке „више циљеве“.
    Посебно ме чуде млади људи који подржавају убиство Давида као и људи који имају своју дјецу.
    Добро рече судија Перић,доста материјала за истраживање болесног друштва.
    Немам појма шта је Тегелтија написао даље од прва два пасуса али би свакоме препоручио да не чита текст до краја.
    Остаје нада да ће правде за Давида ипак бити јер БиХ нема никакве ресурсе који би јој омогућили да као Саудијска Арабија има отворени убилачки режим.
    Бар за сада Америка глуми да је на страни добра иако је сада свакоме јасно да су 50 година лагали читав свијет.
    Либерти, Пулицер,слободе су само фарса након некажњеног убиства новинара Вашингтон поста у Саудијској амбасади.
    Ако режим нпр. да пристанак за чланство у НАТО најцрње слутње судије Перић ће се и остварити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *