Енсар Згодић: Сарајево бјежи од Анкаре, Москве, Техерана и Београда – ка Западу

Чак и они који активно прате политику у Српској, немају уопште јасне појмове о детаљима политичке ситуације у Ефбиху. Зато је Фронтал одлучио да пита некога ко се разумије у прилике код сусједа.

уторак, новембар 13, 2018 / 19:54

Ако се погледа медијска сцена у Сарајеву, Енсар Згодић је појава на нивоу статистичке грешке. Он има потпуно независан став, крајње нетипичан. Што плаћа у личном животу. Независност се најчешће плаћа тиме да сте издвојени, омаловажавани и сакривани. Игнорисани, док не дође тренутак да вас се мора напасти.

Згодић уопште није уроњен у митове и легенде који се пласирају у тамошњи етер, те га и поред дугогодишњег рада у медијима, ријетко срећемо као саоговорника за ефбиховска гласила. При том Енсар није припадник секте Невладинића, финансираних из фондова земаља НАТО, већ се према њима односи онако како заслужују. Истовремено, не налазимо га ни међу дворским аналитичарима, какве у срединама ван наше земље консултују државни медији Српске, мада би његове опсервације биле немјерљиво квалитетније.

Згодић заиста то мисли и живи, без икаквих финансијско-привилегијских предуслова за такав ток мисли. Вјеровали или не, али има и таквих. Зато је за Фронтал, тим више, он драгоцјен саговорник, о питањима о којима заиста немамо нека подробнија сазнања.

Уживајте.

Шта се заправо десило на изборима у Ефбиху? Да ли је резултат донио икакву промјену у односу на претходне године, ко је, напослије, побиједио, а ко изгубио?

Премда првопласирана, владајућа СДА, а то показује постигнути договори странака у пет кантона са доминантном бошњачком већином, неће баш то и искористити на нивоу кантона. Самопроглашене странке љевице – СДП, ДФ и Наша странка основале су блок и чиниће кантоналну власт са свјеже отцијепљеним бившим СДА-овим премијером Елмедином Конаковићем и његовом странком Народ и правда која је изборни вицешампион у Сарајеву.

Начелник Општине Стари Град Ибрахим Хаџибајрић и његова Независна бх. листа подржали су власт без СДА, што је и потврдио СББ Фахрудина Радончића. И ту се, у пет кантона са изразитом бошњачком већином прича завршава када је у питању политички концепт власти без СДА и ХДЗ БиХ у Федерацији, односно без СНСД-а на ниову БиХ. Већ у два мијешана – Херцеговачко-неретванском и Средњебосанском кантону власт без ХДЗ није могућа, а с обзиром да неесдеаовски дио спектра на грађанском и бошњачком дијелу не жели са ХДЗ БиХ, онда једино преостаје СДА која је, за разлику од њених нетом отцијепљених – данас супарника као и самопроглашене љевице, знала да буде власт и у мијешаним кантонима гдје су Бошњаци негдје блага мањина, негдје већина.

Антиесдеаовски политички спектар практично сужава утицај бошњачког политичког фактора, односно воље бирача на пет кантона са изразитом већином, те потпуно радикализује односе политичког Сарајева са већинским представницима два друга конститутивна народа, како и са њиховим националним матицама са којима граничимо, горе и погубније него је СДА радила, док није практично преузела запаљиву реторику тзв. љевице, под притиском медијске и политичке јавности испране филозофијом политичке коректности и једине истине кроз оптику 92-95, коју су сами стварали, уз помоћ западних „пријатеља“.

На сцени је заправо неки ремикс сценарија политичког хаоса из 2010. године у ФБиХ, када је СДП као побједничка странка пошто-пото хтјела да из власти избаци ХДЗ БиХ на федералном, а СНСД на нивоу БиХ. Како је и тада ХДЗ БиХ имао већину гласова Хрвата, а што се посебно показује у Дому народа у Парламенту ФБиХ, успостављање власти се након избора 2010. отегнуло у недоглед – на око 15 мјесеци, да би на крају пресудио Високи представник, упркос одлуци Централне изборне комисије да пет руку од 17 делегата у клубу хрватског народа није минимална трећина потребна да се изгласа Предсједник ФБиХ и потпредсједници, Влада ФБиХ.

Данас, када ХДЗ има за око 30 тисућа гласова више него 2010. године, јасно је да се без ХДЗ-а БиХ не може, као што се није могло ни у мандату 2010-2014. Када се и коначно успоставила Влада ФБиХ, није дуго трајало, па су СДП-овци почели да избацују из Владе, коју су предводили са СДА, дојучерашње партнере ХСП БиХ-Ђапић-Др- Јуришић и Народну странку Радом за бољитак, а да свим силама убацују ХДЗ и СББ БиХ, да би имали коначно већину у Клубу хрватског народа Дома народа Парламента ФБиХ.

Колико ће времена протећи у састављању нове власти у ФБиХ тешко је предвидјети и могуће је понављање уплитања Уреда Високог представника када је у мандату 2010 -2014. подржао нелегално изабрану Владу ФБиХ. Јер много је проблема које би требали да ријеше, па да размишљају о успостављању власти. Као што је познато Уставни суд ФБиХ је укинуо два члана Изборног закона БиХ који прописује избор делегата/изасланика у Дом народа Паарламента ФБиХ. Вјерујем да је Вашим читаоцима познато да су чланови ЦИК-а из реда српског и хрватског народа за расподјелу мандата по важећем попису из 2013., али да бошњачки и босанско-грађански чланови нису, него за попис из 1991. године. А попис из 1991. године је уграђен у Устав Федерације БиХ као референтни у односу на расподјелу мандата, до провођења Анекса 7 Дејтонског споразума.

Дакле, за примјену пописа из 2013. године приликом расподјеле мандата, ваљало би потегнути за промјеном Устава ФБиХ, односно мораће да имају двотрећинску већину, и то је из ОХР недавно саопштено. Они стоје иза пописа 1991., јер је у Федерацији једини уставан када је расподјела мандата у питању. Странке са сједиштем у Сарајеву или у неких од ових поменутих пет кантона не желе да чују за попис из 2013., а већински представници Хрвата не желе да чују за попис из 1991. године, и ту договора нема. Без формирања Дома народа нема ни формирања новог сазива Парламента, а нити Владе ФБиХ.

Отежавајућа околност је да је опет изабран Комшић, гласовима са оних подручја гдје су Хрвати у изразитој мањини, тамо гдје се формира власт без СДА. Да скратим, власт у ФБИХ а сљедствено и на нивоу БиХ тешко ће се формирати и неизвјесно је колико ће све то да траје. Није први пут, а биће и сада таквих случајева да неко у исто вријеме буде власт, а на другом нивоу опозиција која критикује оног с ким је у власти у нивоу изнад или испод на примјер.

Федерални чвор је страшно запетљан и за сада, функционисаће кантони, Република Српска и нека техничка постојећа влада на нивоу Федерације, могуће и на нивоу БиХ.

Који су механизми довели до избора Џаферовића, пошто је он из Српске дјеловао убједљиво и самостално, као својевремено Рајко Кузмановић на ванредним изборима за предсједника?

Умало није изгубио, колико су из СДА гласали за Комшића, вишеструког првака у освајању бошњачких гласова. Трећа титула. Иначе, господин Џаферовић, као што је познато није био први избор страначке базе СДА. Већу подршку имали су и Денис Звиздић и Себија Изетбеговић.

Али, Џаферовић је деценијама дуго у нечему што се зове друштвено-политички рад, да еуфемизујем. Вишедеценијски парламентарац! Звиздић – фаворит западних глобалиста у заласку, као што је познато одустао је, као и госпођа Изетбеговић.

Џаферовић би требао да буде лојалан Изетбеговићу, ако се и то не покаже евентуално другачије. Дакле, да покуша с више такта да балансира између све нервознијих западних атлантистичких глобалиста и вехабо-циониста са једне и Ердоана, све ближег Ирану и Русима са друге стране. Видјећемо колико је ту стварне политике, а колико нечијих обавјештајних напутака, о томе шта и како.

Постоји ли суштинска разлика између, рецимо, Дениса Бећировића и Шефика Џаферовића или Фахрудина Радончића, пошто је љевичар Бећировић у предизборном сучељавању наступао највише националистички?

Мислим да сам на страницама Фронтала писао прије неколико година, а о томе нисам могао да пишем нити на једном медију у Федерацији, о пропасти антидејтонских политика. О томе како су укидали Српску, а пропала им Федерација. Данас можемо да причамо о томе, како су горљиво, грлом у јагоде, хистерично хрлили у евро-атлантске интеграције, а данас ЕУ поприма неко друго лице, оптерећено насилним расним инжењерингом, насиљем илегалних миграната, пропашћу мултикултуре и естаблишментских партија лијевог и десног центра, растом десних и идентитарских покрета.

Тако се може рећи да је политика којем припада било који политичар чија партија има сједиште у Сарајеву, Тузли, источном дијелу Мостара, све вријеме укидала Дејтон и градила грађанску државу, а с избором Комшића мислим да су сахранили ту идеју код још покојег од неколицине Хрвата и Срба који би могли с том идејом да се сложе, идеолошки или из неког другог разлога. ХДЗ БиХ, против кога се с презиром бори самопроглашена грађанска и патриотска политичка сцена са припадајућом јој папагајском јавношћу, од првог и до трећег избора Жељка Комшича скоро је удвостручила број освојених гласова. Много је знакова који говоре о континуираној пропасти антидејтонске политичке утопије.

Не бих коментарисао нити политичаре из питања, нити остале поименце, обзиром да су разлике само тек личне, по која идеолошка, али суштинска разлика између политичара који слиједе утопијску политику, која се гледа искључиво и само кроз оптику 92-95, не постоји. Неко је радикалнији, неко либералнији. Обично су ови што кажу да су против национализма и за грађанску државу, подобро радикалнији, неумјеренији у својим фантазмама, сматрајући да имају племенит циљ те да ваљда сљедствено томе могу бити мало оштрији и не жалити колатерала.

А колатерал може бити читава БиХ, посебно бошњачки народ којему је опстанак, какве год БиХ врхунаравски интерес. Без сагледавања реалних политичких околности у БиХ, регији и свијету, без одбацивања слијепог служења интересима западних колонијалиста овдје, без свијести да се не може вући на једну страну – на примјер у НАТО или признавање Косова, или тужбу против Хрватске, без договора свих страна, ствари ће убрзано водити у још једну 1992. годину и финални распад, али овога пута можда без икаквог рата, само договором сила који ће констатовати да ствари у БиХ не функционушу.

Политичко Сарајево, Тузла, Зеница морају да схвате да нису деведесете, да нема ни Клинтона, ни 6. Флоте, да Меркелова одлази са политичке сцене, а ускоро и марионета Макрон, да неке друге снаге долазе на политичку сцену Европе, да морају да отворе преко својих традиционалних веза врата и ка Турској, као Срби ка Русији, а не да слиједе самоубилачке налоге обавјештајних шефова из глобалистичко-ционистичких централа који су ту да тапшу по рамену, обећавају, али да оне које тапшу, као и дведесетих, оставе ту, практично на цједилу.

Комшић је изабран, други пут и као вођа нове странке. Шта ће то значити за Демократску фронту, њено могуће јачање, учешће у власти, односно како видите даљи развој ситуације обзиром на негодовање Хрвата?

Као што је познато гласови ДФ-а нису пратили гласове њиховог предсједника, ни издалека. Он је добио и гласове СДА, СДП-а, Наше странке, Народа и правде и других опција. Да се напакости Драгану Човићу. Ето што је с Милорадом. Што хоће Трећи ентитет. Е, овако то најбаналније могуће функционише, као на сијелу кад се прича. То је та јавност и то је та гласачка свијест. А гласање за Комшића донијеће проблеме управо Бошњацима који су га изабрали.

Погоршање, ионако погоршаних односа унутар БиХ и са центрима у регији, фанатично потчињавање атлантистичком фанатизму и утопији уласка у ЕУ, самоубилачка политика без алтернативе, бјежање од Истока – Од Анкаре, Москве, Техерана до Београда, ка Западу који нас држи на поводцу и који нас у ствари заобилази мостом између Комарне и Пељешца, и у коначници геополитички ћорсокак, и ето то је сукус те политике коју представља Комшић. Архетип праведног небошњака који брани, попис из 1991., грађанску и мултиетничку БиХ од националиста са једне и са друге стране. То не може ни у јевтини пропагандни партизански стрип, а камоли у политику.

Што се тиче хрватског политичког фактора у БиХ, Комшић је само како споменух у ранијем одговору на питање само додатна отежавајућа околност у будућим преговорима око рјешавања између осталог и оних питања која су довела до избора Комшића.

Генерално, на шта ће личити политика тог предсједништва, обзиром на различите ставове по питању свега, а највише око ОХР, ЕУ и НАТО? Како објашњавате да су они који се залажу за централизацију и суверенизам на папиру, најгорљивији браниоци ОХР и других врста страног интервенционизма, те су добри односи са њима били главна тема предизборне кампање?

Нови члан Предсједништва Бих је сјећам се када је на почетку мандата 2014-2018, као предсједник ДФ-а био дио већине и Владу ФБиХ са СДА и ХДЗ-ом, казао како његов министар енергетике, индустрије и рударства има циљ да нас енергетски веже за Запад. Замислите, за тај Запад који гази на Исток за енергентима, гази читаве народе и земље, не жалећи ни експлозивног материјала, нити људског колатерала. Недавно је Аустрија одбацила америчке бајкице о укапљеном плину и потписала уговор с Русијом око испоруке гаса. Људи који могу да сваре приче о укапљеном плину, и да он може да буде јевтинији од руског је или обична будала или спинер-плаћеник обавјештајних кругова.

Са друге стране имаћемо Додика који је успио маестрално да се престроји, у складу са геополитичким промјенама у свијету, и у том погледу, као једини политолог међу лидерима и политичарима у БиХ, може да им буде професор свима. Само они имају неке друге професоре, да не кажем суфлере. Сјећам се да је неко некада причао о украјинизацији БиХ. Мислим да се може прије говорити о бноснизацији Украјине, пошто смо ми тај период, гдје су једни вукли на једну, а други на другу страну, као и рат већ преживјели те знамо посљедице унилатералнбих акција без договора и консензуса.

Уколико нису као колектив, или уколико неки од појединаца, што због поткапацитираности, што због обавеза према неком суфлеру из обавјештајног буџака, нису спремни да антиципирају сва питања око којих сигурно може доћи до потреса или покушаја прегласавања, уколико не донесу модел којим ће БиХ практично дефинисати као неутралну државу, онда је боље да се не састају. Дакле, Бих не може ући у НАТО, не може признати Косово, али нити Крим као дио Русије.

Та неутралност је практично нужна за БиХ, ако мисли да преживи као једна држава, а не неко унутрашње настојање државе за неким ванблоковским статусом. Онај ко инсистира да БиХ иде тамо гдје један или два народа не желе, тај је пион у рукама мутикаша и боље је да такви уопште нису изабрани, али ту је шта је.

Ових избора је политичко-медијска сцена у Српској била аутистична на сигнале из Ефбиха, у смислу укидања ентитета, намјенске индустрије… Колико је то утицало на изборе, обзиром да је дискурс тамо остао исти, али неузвраћене љубави из правца Бање Луке?

Можда је и јавност и политичка сцена у Српској била аутистична за развој догађаја у Федерацији, али јавност у Федерацији је итекако, уз помоћ корпоративно-обавјештајних страних медијских агентура, од странаца контролисаних јавних сервиса и других партијских портала све потанко пратила и имала своје фаворите. Они су били сви ко није Милорад Додик и Жељка Цвијановић.

Истакнути антимилорадници из РС су били чести гости на федералним медијима што у страном што у домаћем власништву, а опоненти власти у Српској били су фаворизовани обрнуто пропорционално њиховој снази и моћи, и политичком успјеху.

И током избора сијане су пропагандне информације о скором крају „режима“ у Српској, о томе како је готов, уосталом као и у протеклој деценији и кусур од како воде безуспјешни рат против Додика, некада велике наде грађанске јавности, обавјештајних и дипломатских ругова, а сада који представља неки архетип зла и неког радикализма назадних политика прошлости, играчу руског утицаја и слично.

Сјећам се добро оне ноћи када су јавили да су ухапсили Радована Караџића, и анкете на улицама Сарајева која је радила нека од екипа јавног сервиса из РТВ дома на Алипашином пољу. На питање како доживљава хапшење, средовјечан човјек је казао да му је драго али да би му драже било „да су спенгали оног Додика“. И тако је Додик постао гори од Караџића одавно, уз помоћ специјалних метода испирања мозга који је на Миљацки показао ванредне резултате.

Има ли у Сарајевској политичкој чаршији било која озбиљнија снага, која би уважила стварност и престала да се залаже за „укидање“ РС и нове „реформе“ устава? Видите ли икакву могућност за неки трајнији консензус без уплива странаца, који би политику из сталне ратне напетости превео у редовне економске и социјалне теме?

Увијек сам сматрао да никакве економске теме, што је постало врло исцрпљујућа и напорна шупља прича евро-атлантских колониста ума, нека прича о наводно суштинским проблемима грађана, неће одагнати приче које се сматрају националистичким односно неплодотврони, блокирајућим. Тачно је да приче о на примјер уставним промјенама знају да зауставе све друге процесе, који су од интереса грађана, али сам увијек био поборник таквог приступа да без политичког договора, џаба нама окретање економији, култури, спорту, развоју, било чему, јер ће нас непостојање политичког договора и проблеми који из тога произлазе, сачекати у свим тим економијама, развојима и инвестицијама, интеграцијама и реформама, као костур из ормара.

Уколико не дође до базичног политичког договора, уколико политика не донесе потребне одлуке, онда она не може да се повуче и пусти свим осталим сегментима друштва да нормално функционишу. Дакле, политичка питања неће нас сачекивати у бусијама и мрачним ћошковима, уколико буду рјешена.

Што се тиче сарајевске, како кажете чаршије, можда би јој могли придодати и тузланску или источномостарску, зеничку, не постоји суштински другачија политика, него је то неки навикнути стандард у низању жеља и флоскула, обећања европских интеграција и унитаристичко-етатистичко-грађанског приступа, који уопште не уважава да се за ове унутрашње границе и односе ратовало, и да се резултати рата не мијењају.

Док се не појави једна неестаблишментска политичка снага, која неће бити настрављач труле политике око центра, лијево или десно – неважно је, док се не појави политичка снага која ће сагледати реалне геополитичке околности и трендове у свијету, која ће из своје користи, а не обавјештајних налога протектора и ментора, повлачити потезе у циљу стабилности и бољитка свог народа, тешко је очекивати да политичко Сарајево изађе из политичког вртића, геополитичког ћорсокака, властите самодопадности и гледања са висине моралног пиједестала према сународњацима и сусједима.

Такође, посебно је за бошњачки народ, с обзиром да је грађански политички слој у том смислу можда и неизљечиво болестан, да схвати да је евро-атлантистичка мимикрија била само обмана како би се држали у потчињености и покорности, како никада не би ни примислили неку другу алтернативу.

Сада преко нове политике Турске, имају шансу да остваре везе и на евро-азијском подручју, ако буду имали имало памети. Али ја је не видим, нити било какву снагу у настанку која би се откинула са евро-атлантског поводца. Јер без алтернативе не иде се ни на састанак с дјевојком, а камоли да се води држава. Надам се да ће неће бити касно, ако некада неко и схвати то, и покрене неку врсту детоксикације бескорисном иделогијом глобализма која ће донијети дугове, продају ресурса, легализацију содомије и слично.

Бошњачки политички представници уздали су се и уздају у оно најгоре што постоји на свјетској сцени, на империјалне глобалисте – злочинце који су урнисали муслимански свијет и још га урнишу, који раде на покретању великог унутармуслиманског рата, уздају се у вехабо-ционисте под чаршафима који изгладњују један читав народ у Јемену, разне неизабране комесаре-пијанце, разне либералне звијезде, атеншн хорс кризних зона широм свијета, ратнохушкачке филозофе, корпорације за ширење лажних вијести, разне анђелине ђоли и боно воксе, сорошчад, јуесјдовчад, грантовчад.

А та сила полако губи своје позиције, и то ће као и избор Комшића бошњачки народ, изманипулисан добро да искише. Живи били па видјели.

У Бањој Луци је овогодишње изборе обиљежило везивање опозиције за протесте око случаја Давида Драгичевића. Да ли је и случај Џенана Мемића имао такве политичке конотације и како гледате на то све скупа?

Имао је и овдје политичке конотације,. Мислим да је сестра настрадалог Мемића изабрана у Скупштину Кантона Сарајево на листи Народ и правда. Наиме, настананку неколико партија из СДА плод је активности страног фактора који годинама траже алтернативу СДА, европскију, још више удворничку и без икаквих веза са било киме осим са муфтијом у Бриселу, како је недавно рекао бивши Реису-л-улема Мустафа Церић, или са , да допунимо Церића прафразирајући га, муфтијом у Вашингтонској паралелној или дубокој држави империјалних глобалиста. Ради се о неколико странака који предводе неки људи који су на основу своје позиције, парламентарца или члана владе пролазили брифинге и састанаке са разним међународним, европским и атлантским институцијама и слушали приче о корупцији, људским правима, заједници слободног свијета и слично.

Друго, те странке воде дугогодишњи, искусни бивши чланови СДА који нису никада показивали неке знаке побуњеничког авантуризма у странци и играња с позицијом, и сигурно се не би одлучили на корак изласка из странке и оснивања нове да им неко није нешто добро обећао.

У Бањалуци је случај Драгичевић имао директне политичке и дипломатске спонзоре, и обавјештајну логистику док је овдје послужило само распиривању антиесдеаовског расположења које је, колико се сјећам, као никад прије кулминирало у народу, све наравно потпомогнуто пропагандним ратом СДА-у под пенџерима, у комбинацији са осјећајем општег незадовољства због одласка младих,незапослености, сигурности, стања у здравству, саобраћају и томе слично.

Политички ставови у случају миграната се драстично разликују у Српској, која их априорно одбија, те у Ефбиху гдје се такве политике држе Хрвати, и званичног Сарајева који позива да се „присјетимо када смо ми били избјеглице“. Обзиром на затворене границе ка Западу, како видите рјешење овог свеевропског проблема, чије смо тренутно слијепо цријево?

На страницама Фронтала писао сам 2015. године о хуманитарним арлаукањеима у служби ИСИЛ-а, и мислим да нисам уопште погријешио. Сви ти млади момци без докумената, који су дошли и о којима не знамо ни у којим су јединицама ратовали, да ли се ради о починиоцима злочина, стварају осјећај несигурности у крајевима гдје се појаве. И то су осјетили на својој кожи људи у крајевима са бошњачком, муслиманском већином.

Медији прешућују силовањеа, нападе ножем, агрресивно и безобразно, нецивилизацијско понашање миграната у Европи, који нису дошли да раде него на социјалу, који се не желе прилагодити нити интегрисати, већ наметати нешто своје. Рјешење је депортација свих без докумената у земље за које се утврди да су матичне. То је скуп пројекат и велики и држава треба да га спроведе о свом трошку, да бисмо се ријешили људи о којима ништа не знамо, и који су већ постали сигурносни проблем.

Са Србијом би требало договорити да њихова полиција и службе не пропуштају илегалце преко границе. Да је БиХ суверена држава договорила би са сусједима заједнички штит од насилне миграције које су почеле, да подсјетимо из Грчке – чланице ЕУ. Ако не би могла договорити заједнички гранични штит, онда би ваљало према Црној Гори и Србији затворити границе физички, како су то већ урадиле неке чланице ЕУ. Молим лијепо.

Мени је јасно да се на нивоу БиХ никада неће договорити ограда на граници са Србијом, па онда зашто не осигурати се заједнички на границама Србије или Црне Горе, будући да илегалци долазе из Албаније и Грчке.

Све су то непопуларна рјешења у јавности која је више оптерећена политичком коректношћу и помодним алтруизмом по друштвеним мрежама, шта ће рећи тамо неки плаћенички дезинформативни медиј или обавјештајни аналитичар – запрашивач по задатку који је ту као седатив, него сигурношћу своје и дјеце других земљака и суграђана.

На крају крајева, колико је њих сада с ратишта, бивших терориста, а то потврђују свједочења избјеглица из Ирака и Сирије да су сретали своје тлачитеље, по земљама Запада? Ко је коме у ствари већа пријетња у том погледу? Ми земљама Уније, или оне нама?

Ко би у ствари коме требао да затвори границе за практично огромну већину неидентификованих миграната. А наши антиполитичари нажалост прихватају ту игру куповине мачка у врећи са Европљанима који нас охрабрују да отворимо границу док они сами своју држе затвореном.



3 КОМЕНТАРА

  1. Има нечега потресног и драматичног у ријечима овог човјека. Не зато што износи било шта потресно и драматично, него зато што је несхватњиво, драматично сам.

  2. „а данас ЕУ поприма неко друго лице, оптерећено насилним расним инжењерингом, насиљем илегалних миграната, пропашћу мултикултуре и естаблишментских партија лијевог и десног центра, растом десних и идентитарских покрета“.
    Ne brinu, dečko. Evropa će znati izaći na kraj sa svim izazovima i tamo će uvek, ali uvek biti zelenija trava nego u tvom propalom zavičaju gde se svi mudraci zajedno ustaše od muke da se zatvore u svoje torove.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *