Специјалне снаге – Ударне песнице суперсила

Суперсиле имају неколико начина да утврде, одрже и повећају своју доминацију, један од тих механизама су и специјално обучене јединице.

Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије

Специјалне снаге су познате од давнина. Различити облици "специјалних операција" извршавани су од најранијих периода. У доба старог Рима постојале су помоћне снаге (auxiliary) које су пружале разне облике подршке редовним војним снагама. Сличне снаге (irregular) коришћене су и за сламање јакобинске побуне и у седмогодишњем Енглеско-шкотском рату средином 17. вијека.

Други свјетски рат био је оквир који је специјалне снаге, првенствено као парамилитарне (paramilitary) јединице (дјелују на војним принципима, али нису регуларна војска), дефинитивно увео на сцену. Британски командоси, посебне јединице створене од припадника регуларне војске, били су специјализовани за дјеловање иза непријатељских линија. Управа за специјалне операције (Special Operations Executive – SOE) према замисли британског премијера Винстона Черчила требала је "запалити Европу". Створена у јулу 1940. године од изабраних представника ратног штаба (War Office), министарства спољних послова (Foreign Office) и Тајне обавештајне службе (Secret Intelligence Service – SIS).Управа је преузела све надлежности за извршење саботажа и диверзија против сила осовине.

По узору на Британце, америчка Канцеларија стратешких служби (Office of Strategic Service – OSS), као претеча Централне обавештајне агенције (Central Intelligence Agency – CIA), специјалце је користио у Француској и Норвешкој. Мрачна страна паравојног дјеловања посебно је била видљива у Њемачкој. Под вођством Хајнриха Химлера, СС јединице, Заштитни одреди (Schutzstaffel) биле су посебан ентитет који је дјеловао према сопственим правилима, а њихова основна намјена, након првобитне улоге личне гарде Адолфа Хитлера, била је контрола нацистичких структура власти.

Завршетком Другог свјетског рата започела је нова ера у међународним односима – ера биполаризације. Хладноратовска подјела свијета дала је даљи замах развоју и институционализацији специјалних снага. Борба за превласт у свијету, уз потребу избјегавања директних сукобљавања, одредила је оквире стратегија националне безбједности суперсила. Стратегије националне безбједности које су промовисале офензивну спољну политику биле су оквир у којем су, под различитим називима, садржајно развијене специјалне операције. Специјалне операције схваћене су као облик неконвенционалног дјеловања који је требао пружити подршку остварењу спољнополитичких циљева. Оне су постале ефикасно средство за превентивно рјешавање војних и политичких проблема, али нису биле замјена за ефикасну вањску политику и класична војна дјеловања.

У америчком случају развој специјалних операција и специјалних (паравојних) снага могуће је пратити кроз двије области. Једно се односи на програме пружања америчке помоћи и оспособљавању снага унутрашње безбједности неразвијених држава како би се у тим државама онемогућиле комунистичке субверзије. Председник Двајт Д. Ајзенхауер тај је програм институционализирао Уредбом Савјета за националну безбједност, 21. децембар 1954. године, што је Акционим меморандумо од 19. јуна 1962. године потврдио председник Џон Кенеди. Друго подручје односи се на такозване тајне акције које подразумјевају покушаје одређене државе да утиче на догађаје у другим државама или територијама без откривања своје умјешаности.

Администрације Председника Харија Трумана, Двајта Ајзенхауера и Џона Кенедија низом уредби Сајвета за националну безбједност одредиле су да су паравојне, противпобуњеничке и противгерилске акције саставни дио такозваних тајних акција. Готово двадесет година после унутар америчке администрације званично се почео користити и појам специјалне операције. У Одбрамбеном упутству из 1981. године тај је појам по први пут употребљен у једном службеном документу. Схватање да постоје мали изгледи за тотални сукоб уз све већи обим ангажовања у сукобима ниског интензитета нагнало је америчке лидере да војсци наложе развијање способности за специјална дејства и изградњу специјалних снага.

Идентичне снаге развијене су и у СССР-у. Њихов оквир дјеловања такође су биле "тајне акције" које се у совјетској терминологији називају "активним мјерама". Стратешким одређењем према којем се конвенционални рат не може оштро раздвајати од нуклеарног, совјетске специјалне снаге, „Спетсназ“, постављене су као трећа (војна) компонента. Идентично као и код остале двије снаге (конвенционалне и нуклеарне војне снаге), предвиђено је дјеловање СПЕТСНАЗ-а на стратегијској, тактичкој и оперативној платформи. Као кровни појам за низ специјалних јединица унутар различитих совјетских структура, Спецназ је дјеловао под контролом обавештајног система предвођеног Комитетом државне безбједности (КГБ), а његови задаци укључивали су извршење послова шпијунаже, надзора и блокаде комуникација, саботажа, атентата, герилског ратовања, изазивања хаоса и деморализовања популације те поремећаја у погледу националне и социјалне повезаности на подручју дјеловања.

За разлику од Американаца, Британци су послератни експеримент са стварањем паравојних снага убрзо напустили. Стварањем САС-а 1950. године, као формалне јединице унутар војних структура, специјалне операције су концентрисане унутар војске. Ефикасно дјеловање у спектру противпобуна у ери деколонизације јесте разлог зашто су до данас антитерористичка дјеловања у Британији у надлежности САС-а, а не полицијских снага.