Смиљана Видић: Гласајмо против највећег зла
За Фронтал из Београда стиже једно од виђења узрока и посљедица другог изборног круга за предсједника Републике Србије. Никада у животу нисам урадио ништа непоштено – поручује нам Борис Тадић у свом, специјално за други круг, снимљеном споту. Није него! Ко је и по чијем налогу и инструкцијама покрао изборе 6. маја и фингирао их […]
За Фронтал из Београда стиже једно од виђења узрока и посљедица другог изборног круга за предсједника Републике Србије.
Никада у животу нисам урадио ништа непоштено – поручује нам Борис Тадић у свом, специјално за други круг, снимљеном споту. Није него!
Ко је и по чијем налогу и инструкцијама покрао изборе 6. маја и фингирао их да резултати буду такви да опозиције, с изузетком ДСС, нема у парламенту? Ко осам година у својим рукама држи сву власт, и законодавну и извршну и судску? Ко је једини председник државе у савременом свету који је истовремено и председник владајуће странке, чиме је спојио две јавне функције, супротно Уставу? И за све то добио амин свог Уставног суда.
Ко то, опет кршећи највиши правни акт државе, хоће трећи мандат за председника Републике? Ко је завео једноумље и медијску цензуру у Србији каква се не памти ни у Милошевићево доба, а од свих медија, механизмима економских уцена, контролом маркетиншког простора и чак кадрирањем, направио своје личне промотивне сервисе? Ако све то није непоштено, онда нам курва опет говори о поштењу.
Свесрдно потпомогунут удворичким штампаним и електронским медијима, који су се потпуно ставили у службу блаћења његовог противкандидата у другом кругу, самоуверено хрли ка трону, док се Србија претвара у источњачку деспотију испод провидног паравана који се овде назива демократијом. Да наша несрећа буде још убитачнија, најјачи ривал му је такав да га ни сам Тадић боље не би осмислио.
Томислав Николић, противкандидат модерном диктатору Борису Тадићу, човек је који је растурио најјачу опозициону странку и одбацио њену идеологију. То је човек који се редовно деградира својим поступцима, као на пример када је ступио у „штрајк глађу до расписивање избора“.
Или, када је након приче да ће завршити давно започети Правни факултет у Београду, напрасно дипломирао на некаквом приватном факултету и приде завршио мастер а да не зна ни на коју тему. А ових дана, ни Тадићеви спин доктори не би боље смислили како да још једном скочи себи у стомак.
Устврдио је да је било масовне крађе избора на свим нивоима, рекао да је гласало пола милиона покојника, истресао из вреће три хиљаде украдених изборних листића и најавио да неће учествовати у другом кругу. После премишљања, или после одласка код Мери Ворлик, одлучује да сам себи пуца у ногу и да учествује у другом кругу.
Пропустио је прилику да коначно уради праву ствар и да се упише у историју као неко ко је „демократску“ изборну крађу истерао на чистац, и ко је повео незадовољан народ и опозицију у рушење диктатуре. Што је још горе, осујетио је доказе осталих опозиционих странака о изборној пљачки навлачећи на себе сумњу да је опет блефирао у покушају да подигне рејтинг уочи другог круга.
И шта сад радити кад ти је такав једина алтернатива Тадићу? Само су две варијанте. Да не изађемо на изборе и пустимо Тадића да га глат развали. Биће председник још 5 година, можда и дуже ако још једном промени Устав (што је у најави). Биће надаље и премијер и председник парламента и врховни судија, јер ће имати јачу већину у скупштини него до сад. Биће и бахатији, јер је награђен уместо да буде кажњен.
Кад се ово има у виду, тешка срца долазим до друге варијанте, а то је да се гласа за Николића. Усредсредити се на највиши интерес да Тадић мора бити смењив, да му се из руку мора избити макар једна полуга власти, притом занемарити чињеницу да заокружујеш Николића, и све то трудећи се да се не исповраћаш па да листић буде неважећи. Нема нам друге него да гласамо, не за мање зло, већ против највећег зла.
Двадесети мај је каква-таква и једина шанса да се Борис Тадић заустави.
Нико гробара није љепше описао, велико хвала ауторки текста, додуше, навући ће на себе мржњу малих гробарчића који ће несумњиво избацити по који коментар, хвала.
Kada je čovjek u situaciji da bira između dva zla onda teška srca bira manje zlo. Ovaj put je to Nokolić.
Jovane, Toma je grobar je grobar isto onoliko koliko je bivši učitelj učitelj, bivši suduija sudija, bivši fudbaler fudbaler…
Čovjek je bio direktor groblja , a ti se fatio toga kao pijan plota. Je li sramota biti direktor groblja. Ili , radnik na groblju? Ti te poslove izvrćeš ruglu.
Grobari u pravom smislu riječi su oba sadašnja predsjednika – obeleženi i naš firer. Oni su od inofašista izabrani da ubiju i sahrane Srbiju i RS. I, treba im da dovrše posao još jedan mandat.
Тома Николић Србију може само одвести у мрачан,влажан и недовршен тунел јер је то његов највећи животни успјех.Човјек који се боји мрака није у стању водити Србију.
Борис Тадић није зло.
Борис Тадић је човјек који је пристао да буде вођа народа који је прошао кроз тежак период ратова,санкција и сиромаштва.
Борис Тадић је можда последња српска нада да не останемо без европске будућности.
Борис Тадић је човјек.
Госпон приједор, максимално уважавам и поштујем, како Ваше године, тако и ваше ставове, с којима се углавном слажем, али се бојим да нисте пажљиво пратили оно што сам писао о гробару, ја сам техничар по занимању, бавим се занатом, ујутро сретнем и комуналце и путаре, уредно се поздравимо, конобаре, трговце……..и сл више волим срести, него оне у розим кошуљама и одијелима што пију крв народу нерадећи у администрацији, тако да вам не стоји оптужба, и сам проведем 8 и више сати у радном одијелу, човјек је за мене гробар Србије, гробар једне опозиционе странке, гробар морала…….Једном сам чак написао да је Томи било паметније да га је народ запамтио као успјешног гробара, а не као вјечитог кандидата и вјечитог студента, не улазим у то јел економија или право.
Da cujemo sta i drugi pisu:
Pominjanje izborne krađe, pozivi na demonstracije i poništavanje zvaničnih rezultata izbora, podela Srbije oko toga ko laže i ko krade, ogromna nezaposlenost, razočaranje, gubitak nade – sve to zajedno jeste fantastično tlo za bilo koju iskru koja bi lako zapalila bure baruta na kome sedimo. Boris Tadić je u pravu – demonstracije zbog izborne krađe lako se mogu pretvoriti u nešto mnogo strašnije – u nerede, lomljavu, krv i suze, pogotovo u trenutku dok se sve jasnije očitava scenario makedonske propasti, u trenutku dok Turska javno priželjkuje „Veliku Albaniju“, a Haradinaj se šeta po Prištini (da pomenemo samo neke od objektivnih „okolnosti“ koje okružuju Srbiju, na putu za Evropu). Ali ako je u pravu – onda je slika Srbije dramatično lošija od onoga što smo imali prilike da vidimo u predizbornoj kampanji. Ako Srbija može da se razvali zbog Tominih demonstracija onda je Dačićeva opaska najstrašnija kritika ovih dvanaest godina. I, kad je rekao da mu je muka od 5. oktobra, Dačić je mislio na demonstracije, na nerede, na pobednike, na revoluciju. Na neki način, Ivica Dačić je, što je paradoksalno, govorio u ime većine građana ove zemlje koji su umorni od revolucija koje su pojele svoju decu, umorni od snova i nadanja koji se nisu ispunili, umorni od ponavljanja istorije koja nije srećna. Umorni od podela, neizvesnosti, pa čak i umorni od mržnje.
Da li vam je muka od pomisli na novi 5. oktobar? Čak i da ste ubeđeni da je Toma Nikolić u pravu, čak i da očima ne možete da vidite žute, da li ste spremni da ponovo trčite isti krug?
Ipak, ima i nečeg dobrog u ovim izborima. Svetla tačka Srbije je Novi Pazar, gde su se dva stranačka lidera ujedinila da Sandžak zajedno vode, daleko od škriljaca nacionalne i verske isključivosti. Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin pokazali su kako se radi u ime stabilnosti, mira i prosperiteta. Zato je Novi Pazar jedini grad u Srbiji u kome su se ovih dana mogla videti nasmejana lica.
Ostalima je muka, od svega.