Сиријски преглед: Извор мира тече из Идилиба

Сергеј Лавров је синоћ изашао за говорницу, те кратко и јасно рекао: Турска операција „Извор мира“ у Сирији је званично завршена. У преводу, још једном је Русија испреговарала мирно рјешење кризе, настале политиком америчке „дубоке државе“. Жедне профита и туђе нафте.

среда, октобар 23, 2019 / 12:00

Још је далеко занимљивије, што је почев доласка Ердогана у Сарајево, преко трилатералног самита у Београду (Турска – Србија – Државна заједница Српске и Ефбиха), ова турска екскурзија у Сирију много више него икада до сада, зашла у домаћу политичку сцену.

О Сирији се причало, протестовало, подржавало Курде. Изетбеговић је оправдавао Ердогана, здушно оцрњеног од свих медија које финансирају Американци. А они су претјерано бројни у нашем селу. Вапе за Законом о страним агентима.

Домаћој политици би, али образложићемо то на крају, веома добро дошло да се мало ових геополитичких искустава на успостави мира у Сирији примјени код куће, како би се избјегла будућа трвења или (небудипримјењено) крвопролића по овом моделу.

А он је, нажалост, исувише налик на оно што се десило у бившој Социјалистичкој Републици БиХ, односно СФР Југославији. Толико, да је то поражавајуће.

Исламистичка империјица узвраћа ударац

Подручје Идилиба, поготово након споразума Путин-Ердоган у Сочију, кључно за будућност мира у Сирији. Исламисти су одувијек ту били најјачи, ако се не рачуна покрајина и град Дараа. Граница се у Сирији до тада није дуго помјерала, а поготово у Идилибу, па смо дужни читаоцима ову епизоду са којом, не без разлога и у самом наслову, почињемо овај Сиријски преглед.

Када су снаге Башара ал Асада, помогнуте Ваздушнокосмичким снагама и Јединицама посебне намјене Руске Федерације, извршиле офанзиву на посљедњу озбиљну територију коју исламисти ненадзирани контролишу у Сирији, то уопште није прошло како је планирано.

Трупе Башара ал Асада су 06. маја 2019. године покренуле велику офанзиву у Идилибу, те имале првобитне напретке заузимајући град Кафр Набуд. Услиједила је контраофанзива исламиста, која је не само вратила поменути град, већ и зарила клин дубоко у, на папиру, надмоћнију војну силу Сиријске Арапске Армије (САА).

Ситуација је била јако мучна и понижавајућа за Асада, обзиром да је показао значајну силу и велики успјех у ишчишћавању исламистичких енклава, да су се исламисти редом предавали и одлазили управо у Идилиб. На неки начин, барем пар седмица, Асад и Русија су, народски речено, добили по њушци.

Хама сада има залеђе

Неколико мјесеци је трајало натезање и крваве борбе, да би се убрзо показало ко је јачи и та операција настављена како је и планирано. Уз игнорисање осматрачких тачака Турске на линији раздвајања, САА и њени савезници су окружили и исјекли исламисте. Потпуно је тада било јасно да се то чини уз прећутну сагласност Турске, као што је Турска упала у сјевероисток Сирије уз претходну, у јавности прећутну, сагласност Русије.

САА је према плану направила залеђе граду Хама, ишчистили дијелове истоимене покрајине у непосредној близини града, те први пут од почетка овог ратног сукоба 2011. године, са те стране зашла у административну јединицу Идилиб.

Исламисти више не могу артиљеријски терорисати град, те су генерално у потпуној дефанзиви. Ту дефанзивну улогу одржава непрестано бомбардовање територије под њиховом контролом. Без авијације и значајнијих ПВО ефектива, они то ни на који начин не могу да спријече. Просто копне лагано у инфраструктурној снази, до неке нове офанзиве или политичког рјешења уз помоћ Турске.

То подручје, које непрецизно називамо Идилиб, обухвата много шире подручје од предратних граница провинција у Сирији. На истоку, југу и западу захвата дијелове провинција Латакија, Хама, Алепо; гдје посједају фронт против САА. Затим на сјеверу, што је такође званично Алепо, према граду Африну гдје фронта нема, пошто Турска заправо спонзорише те фанатике који одсјецају људима главе. До мјере да Турска и Иран, као несумњиви ауторитети у муслиманском свијету, свака са своје стране, имају успостављене осматрачке базе на линији раздвајања побуњеника и снага владе у Дамаску.

Како „умјерени исламисти“, постају „непоуздани, крволочни лудаци“

Заправо, Турска је уз њихову помоћ продручје Африна и очистила од Курда у свом претходном упаду у Сирију. Они су главна турска пјешадија. Тад је агресија на сусједну државу имала једнако мио назив: „Маслинова грана“.

Турска је била једна од оних који су активно подржавали грађански рат против легалне и у Уједињеним нацијама признате власти у Дамаску, те је Ердоган и данас сасвим сигурно несклон Асаду. Највећи број исламских фанатика који су дошли из других држава да ратују у Сирији на страни Исламске државе (ИД) и „умјерених исламиста“ који су непрестано у (полу)савезу са том истом ИД, дошао је управо преко територије и уз спонзорство Турске.

Њој се то, као и САД и ЕУ, обило о главу, када су истим правцем почели да пристижу милиони избјеглица. Они се код нас, када нелегално прелазе границу, еуфемистички називају „мигранти“.

Исти исламски оружани фанатици који су у Идилибу, налазе се и у Африну, односно окосница су живе силе, особито у пјешадији, која је извршила напад на подручја која су контролисали Курди у Сирији у оквиру операције „Извор мира“.

Чим су Турци започели ову операцију, исти они милитанти које су западни медији до офанзиве Турске на курдске снаге називали „умјерени исламисти“, наједном су постали најцрњи ђаволи у људском лику, који нападају сироте Курде. Комично, ако не прије претрагично подсјећајући на пропагандне салто мортале из Орвелове 1984, одједном су у западним медијма „умјерени исламисти“, постали „непоуздани, крволочни лудаци“.

Дубока држава против Трампа

Све оно што исијавају амерички и ини медији, чији заједнички именитељ би могао бити ЦНН, могло би се подвести под „смућкај па проспи“. То су крајње извитоперене чињенице, ако не и лажи. Њихове дневнополитичке, најприје политикантске спинове, у смислу тога да је брзопотезно повлачење Војске САД из Сирије Трампова кривица и издаја Курда, потпуна су замјена теза.

По преузимању мандата, Трамп је имао велике проблеме са демократским кланом који је Хилари Клинтон већ одавно видио као побједника избора. Управо у Сирији, неколико пута, Пентагон је отресао Доналда изјавама које су биле потпуно супротне ономе што је изјављивао врховни командант оружаних снага те државе. Поготово везано за његове планове за повлачење из Сирије, када је забиљежено да је из Војске САД стигао одговор „да они немају такве планове“.

До те мјере је Запад у цјелини подржавао „умјерене исламисте“, да је Доналд Трамп управо у вријеме постизања споразума у Сочију, потписао да САД донирају 4,5 милиона долара „Бијелим шљемовима“.

То је, у Оскаром награђеном документарцу опјевана група „спасилаца цивила“, која је све друго осим Цивилна заштита, како Запад жели приказати. То је само жиро рачун, преко којег се уплаћује новац Тахрир ал Шаму, Ал Нусра фронту и сличним терористичким организацијама.

Исувише је пречврстих доказа, поготово у виду снимака на којим се види да су „потресне сцене“ за медије који затупљују западноевропску и сјеверноамеричку јавност, заправо исцениране. Више је него јасно, да је са овом сићом од 4,5 милиона долара Трамп покушао купити домаћу јавност.

Из истих разлога, из којих је увучен у агресију крстарећим ракетама против војске Башара ал Асада, која се завршила обарањем готово 70 одсто упућених пројектила.

Зашто су се Турци окренули против САД?

Када је амерички, саудијски и израелски коспонзорисан пројекат рушења Башара ал Асада, познат као Исламска држава (и преливен из Ирака уништеног агресијом), почео да се топи укључивањем Русије у сукоб, прије свега из ваздуха, САД су промијенили савезника и почели спонзорисати Курде у Сирији.

Без обзира што и САД и ЕУ Радничку партију Курдистана и све њене инкарнације сматрају терористичком организацијом. Стога Американци прије сликања са њима, траже да се прекрију спорни марксистичко-терористички симболи, да не би некога то бунило код куће (фотографија изнад и испод).

Курда има релативно мало у Сирији, свега око два милиона становника (двије Републике Српске). Поготово у поређењу са Турском, гдје их је око 15 милиона. У Ирану живи око 8 милиона Курда, док их је у Ираку око 5 милиона. Једино англоамеричком агресијом на Ирак успостављен тзв. Ирачки Курдистан, тренутно јесте нешто што овај несрећни народ има, а да се може назвати државом.

Они тренутно прилично сигуран од инвазија из Турске, што се дешавало у прошлости, будући да иста зарађује око милион долара дневно од трансфера нафте из Ирачког Курдистана преко своје територије. Но, Турци, који се суочавају деценијама са сљедбеницима Абдулаха Оџалана, који воде партизански рат против Турске, никако нису могли поднијети да САД наоружавају курдске оружане снаге у Сирији.

Прво су то чинили под изликом да се они боре против њиховог пропалог пројекта ИД, а затим је постало потпуно јасно да је намјера да Сиријске демократске снаге (што је амерички скован еуфемизам за оружане снаге Радничке партије Курдистана ), заузму све територије Сирије сјеверно од Еуфрата.

Настала је права трка, у спортско-ратном смислу, да би се спријечило да снаге званичног Дамаска форсирају Еуфрат. Асадовци су успјели направити мостобран искључиво у подручју Деир-ез-Зора. Када је то завршено, а ИД потпуно неутралисана, не само да су САД одбиле да се повуку из Сирије, већ су им се придружили и Французи. Све то искључиво зато, што су на том подручју највећа налазишта нафте и земног плина у Сирији.

Како се политика „дубоке државе“ претворила у „дубоко грло“

Забиљежено је како су се медијски експоненти америчке „дубоке државе“ сеирили над тим што је авијација САД бомбардовала и убила већи број припадника приватног војног предузећа Вагнер (читај Путинова легија странаца). Било је то око Деир-ез-Зора и у тренуцима када су дошли у сукоб са Курдским снагама, које су јуришале са супротне стране, док се ИД осипала и бјежала ка Ираку.

Све то да Трамп, који је заговарао повлачење, изгледа што лошије. Са посебним задовољством се истицало да је том приликом страдао већи број руских држављана, а, ето, Путин шути и повлачи се, као кад му је Ердоган оборио авион.

И баш тако, потпуно неестрадно, Путин који шути и мути, изашао је као потпуни побједник и у придобијању турског савезништва, односно демонтирању НАТО на Блиском истоку, али и извојевавајући битку за јединствену Сирију, коју заговара Башар ал Асад. Све оно што је ноћна мора јастребова у Вашингтону. Асад је у овом тренутку, несумњиво, побједник у сиријском грађанском рату са међународним учешћем.

САД су, од све навикнуте агресивности, напустиле Сирију у маниру „бје’ште ноге, усра вас гузица“. Ту је планетарно одјекнуо јасно ограничен домет (не)моћи глобалног полицајца, који је развучен од Авганистана, преко Украјине, до Венецуеле. Јасно је данас и најзалуђенијим овисницима о Холивудским жвакама, да се америчко разметање дубоке државе, претворило у дубоко грло.

Крајње порнићки лоше одглумљено, ЦНН и његови духовни афилијати широм планете, ударили су из свих артиљеријских средстава да то представе као Трампову кривицу. Дочим би он, да се војска повукла када је то он намјеравао, спријечио да САД доживе овакву срамоту и усмјере тако уштеђена средства и ресурсе у друге агресије на суверене државе широм свијета.

Куку Курдима

Регионално-планетарна коалиција, Турска – Русија – Иран, настала је управо због таквог  дјеловања изразито агресивне, до болести самоувјерене и бескрупулозне „дубоке државе САД“ и њених савезника у Сирији. Испало је на крају све по принципу: нафта-нафта-бјежанија.

Само Русија у овој трилатерали нема интерес да се Курди у Сирији униште као војна организација, чије би се јединице могле у герилском смислу пребацивати у сусједне државе. Но, пошто су се они окренули Американцима у потпуности, руско одобравање жеља Турске, нешто је што се сасвим повинује логици.

Управо због те стратешке позиције, односно става према Курдима, појавили су се као идеалан медијатор између Турске, Курда и сиријских легалних власти у Дамаску.

Курди, издани по ко зна који пут од стране САД и њених савезника, безглаво су се окренули према Асаду, са којим су у вријеме експанзије ИД и њених геноцидних намјера према овом народу, имали нешто што би се могло назвати „џентлменским споразумом о сарадњи“, ако већ не отвореном коалицијом.

Курди су у самом Алепу имали свој кварт, али и сјевероисточно од њега, према Африну, територије у чију им се контролу Асад није имао снаге мијешати. Све се то промијенило, када су их са огромним количинама логистичке помоћи и ваздушном подршком привабили Американци.

Курди су, за наук цијелом човјечанству, спознали колико је лажна и похлепна, превртљива и нехумана, политика мултинационалних компанија које то представљају као демократију у америчким филмовима остатку свијета. Тешко је, поготово у оваквим условима, немати емпатију према том сиротом народу; без обзира да ли су вас Американци раније бомбардовали или не.

САД су их снадбдјеле само средствима која су довољна за рат са ИД уз повећане људске жртве. То значи да су добили све расходоване оклопне аутомобиле типа Хамер, опремљене са противоклопним ракетама или тешким митраљезима, јер је Војска САД избацила исте из употребе и замијенила их са оним које производи корпорација Ошкош. Ни један тенк.

Американци су Курде, али и исламисте, снадбдјели великим количинама противоклопних навођених пројектила, али ни једним противавионским са топлотним навођењем. Да јесу, и једни и други би сада ударили по Американцима, као што је Осама бин Ладен након изласка СССР из Авганистана, одлучио да нападне САД и истјера их из Саудијске Арабије.

Шта је договорено, шта може бити?

Турска војска је кроз Курде прошла на три правца као кроз сир (сива боја на карти испод). Споразум са Путином предвиђа да Турска остане у тим подручјима, посебно око градова Тел Абад и Рас ал Аин. Једновремено да Асадове снаге досањају свој сан и изађу на међународну границу Сирија – Турска. Курди су обавезни да напусте зону коју је нацртао Ердоган у дубини 30 километара од границе.

Почев од поднева данас 23.10.2019. године, почеће паралелне патроле Асадових јединица и Војне полиције (углавном Чечени и други Кавкасци) са једне, а турских снага са друге стране. Курди су такође обавезни да повуку своје снаге из града Тал Рифат и Манбиж, што је управо оно што су Турци иницијално тражили од Американаца, а они их одбили. Сада су Турци добили шта су хтјели, а Асад оно што је до прије три године могао само да сања.

Американци ће се вјероватно покушати усмјерити на прављење и продубљивање раздора између Курда и Асада, са посебним нагласком на изазивање отвореног сукоба између турске војске и САА. Такође ће финансирати сваки облик герилских напада на турску војску у Сирији, од стране Курда.

Без озбира што споразум предвиђа повратак избјеглица, јасно је да су Турци у читав пројекат ушли са намјером етничког чишћења, које су у областима у које су упали и извршили. И ту је то сјеме раздора, јер су Турци намјерно упали најжешће на правцима гдје су Курди у већини, те су изашли и блокирали аутопут који води према Манбижу, Тал Рифату и Камишлију.

Сасвим сигурно, да се Путин и Асад нису умјешали, Курди би били протјерани и из ових градова. У споразуму се високо вреднују испреговарана достигнућа споразума из Адане и Астане, који су оба склопљени без америчког учешћа.

Поврх свега, споразум гарантује територијалну цјеловитост Сирије, дакле нема никаквог независног Курдистана, односно „заштиту националних интереса Турске“, што значи да ће бити потпуно онемогућен излазак и комуникација било каквих курдских војних снага из Сирије, са герилским јединицама у Турској.

Домаће наравоученије

Биће јако занимљиво чути и видјети, шта ће бити са облашћу уз ирачко-сиријску границу, око града Ал Танф (свијетло зелена боја на карти испод). Њу Американци држе под окупацијом у сувереној Сирији, из истог разлога из којег је код нас формиран тзв. Дистрикт Брчко.

Једина сврха ове зоне, јесте да блокира аутопут Багдад – Дамаск (читај Бања Лука – Београд), односно даље ка Техерану (читај Москва), како би се спријечила успостава „шиитске трансферзале“, јер је то ноћна мора Саудијске Арабије и Израела.

Амерички министар одбране Мајк Еспер, рекао је да им циљ није да се њихове војне снаге из Сирије не повлаче „бесконачно, па би било заиста корисно по мир у Сирији, када би се повукли и са овог комада територије, који, тобоже, држе јер се боре против ИД која више не постоји.

У овдашњој политици би било корисно да, једнако као што Ердоган утиче на загуљене исламисте у Идилибу и другдје, гдје их држи под контролом, макар динамиком изградње аутопута Београд – Сарајево, домаћи муслимани одустану од својих максималистичких захтјева према православнима у Државној заједници Српске и Ефбиха. Посебно од пријетњи ратом уз осветну идеологију и геноцидне митове, на које их хушкају Американци, једнако као Курде у Сирији.

У локалу, осим сталне пријетње од „миграната“ који незапамћено лако прелазе границе и не бивају ухапшени, кажњени и депортовани како је то уобичајено када се Европљани ухвате у таквом преступу, имали смо пресмијешно малобројан скуп подршке „комуниста“ из Бање Луке, усмјерен ка Радничкој партији Курдистана, коју владе САД и ЕУ сматрају терористичким.

Однекуд су и комунисти и отворени проамерички експоненти нашли заједнички језик, у осуди Турске због инвазије на Сирију. Ником није пало на памет да се дури и протестује, када су Американци из Ирака урадили исто то, изазвавши све ово што се сада дешава.

Остаје да се у име мирољубивог човјечанства и сиријских народа, надамо да ће овај споразум Путин – Ердоган уродити плодом, а први рок је 150 сати за заједничке патроле. Такође, да се манемо идиотских прича, још идиотскијих и лажнијих америчких медија код куће, те покушамо сами наћи пут ка помирењу. Сувише је јасно да је Америци, супротно интересима ЕУ, циљ да останемо „европски Блиски исток“, на којем могу када год желе дестабилизовати Европу, уколико покуша да крене путем формирања сопствене војске.

Само би будала желила такву историјску улогу свог народа. Ма којем од три конститутивне вјере припадао.



8 КОМЕНТАРА

  1. Nista te ne kontam druze sad
    Jel nama Erdogan valja ili ne?

    Valjda valja jer je ortak sa Putinom, a Putin je po difoltu nas zastitnik

    Znaci..prijatelj mog prijatelja je moj prijatelj, jel?

    Nikad s turcima prijatelj..jebem i tebe i Putina

    1. Ide kraj godine i veruj, da si svakim danom sve bliži laskavoj tituli najglupljeg komentatora Frontala. Glavna nagrada je celodnevna vožnja kroz Beograd čuvenim tramvajem zvani „dvojka“. ( Ne boj se, pratilac ti je obezbeđen, da ne zalutaš ).
      Blago tebi, imaćeš o čemu da pričaš unucima.

  2. среда, октобар 23, 2019 / 12:00
    Још је далеко занимљивије, што је почев доласка Ердогана у Сарајево, преко трилатералног самита у Београду (Турска – Србија – Државна заједница Српске и Ефбиха), ова турска екскурзија у Сирију много више него икада до сада, зашла у домаћу политичку сцену.

    TRilaterala..ha

    Ako iko nadze bilo kakvu izjavu u ovom kontextu,zajednica Srpske i fBiH,datu od srpskih politicara pred Erdoganom,odmah trazim ono malo cune da zasijem.

    Jel posteno od mene?

    Isto tako ovi sto tako pisu ,a to ne dokazu,izjava je dovoljna,da se sami osunete.

    Jel posteno?

    p.s

    Na Simku ne racunajte..on je vec osunecen.Jbg moro,ko djete imo kazamak

    1. Bosanski Kurdu hajde ti prvo nauči pravopis pa onda komentariši …
      “ naDZe“ …
      Ć č đ dz
      Ni nakon 5 vijekova kako je nastao otomsnskim genocidom,Bossnski Kurd ne zna gdje ide đ a gdje dz !!!
      Dzaba im i „bosanski jezik“ .. i dalje su nepismeni

      1. Hey, Joe. Zar nisi pomislio da se ovde stvarno i radi o drugom jeziku? Gde svet zabole djoka za dz i dj i ch chh, a posebno za pickin dim gramatichare iz klozeta? Joe, odjebi, nataknute svi kurdi odjedared.

      2. Ђо, за Џасмина знамо, али и Цајсу се често омакне па зато љутња. Таман напише јак коментар представљајући се као Србин и онда му улети ђ умјесто џ и укурац.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *