Ријеч кустоса: Зашто је повучена изложба Милене Ивић о вишку слободе?

За умјетницу Милену Ивић се десило оно што је најбоље могуће у овако учмалој средини гдје у умјетности влада провинцијални дух незамијерања, а то је да вам изложба буде повучена. То је одмах тема која се квалификује за Фронтал.РС.

понедељак, октобар 26, 2020 / 14:49

Наиме, изложбу ШТА ДА РАДИМО СА СВОМ ОВОМ СЛОБОДОМ умјетнице са насловне фотографије, вјероватно нико не би озбиљније ни примјетио, а поготово квалитативно анализирао њен садржај, да није повучена.

Такав је код нас ред.

Кад кажемо нас, наравно не мислимо на Фронтал.РС који једини објављује критичке чланке на тему ликовне и других умјетности домаће производње, па тако објављујемо и саопштење за ову изложбу надлежне кустоскиње у Музеју савремене умјетности РС, поводом затварања изложбе Милене Ивић.

Свако од нас у одређеном тренутку постане жртва параноје

У Нужним илузијама, Ноам Чомски каже да грађани у демократским државама треба да упишу "курс нужне интелектуалне самоодбране да би се заштитили од манипулације и контроле"

Дејвид Хјум је давно написао "да је сила увијек на страни оних којима се управља" па је (само)цензура инструмент подржавања силе и у модерним данима наше свакодневице, a очито и у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бањалуци. Такву истину није нарочито тешко открити у поступку којим се клечећи испред власти тобоже преузима одговорност и апологетски пјева панегирик у апсурду наратива о слободи изражавања и аутономији умјетничког става.

Као кустос изложбе младе ауторке Милене Ивић, гдје сам имала потпуно овлашћење да самостално одлучујем о поставци и организацији изложбе која је неочекивано прерасла у ефемерни спектакл који је "дубоко потресао ужу и ширу јавност," искористила сам ту додијељену моћ да у договору са умјетницом изложбу и затворим.

Умјетничин разлог за затварање изложбе лежи у увјерењу да би се склањањем с излога концепт изложбе у потпуности обесмислио, а мој разлог за такву одлуку лежи у потпуној конфузији која је настала на дан отварања, али и сазнања да су у минутама пред само отварање изложбе бројни телефонски позиви од стране руководства МСУРС били упућени мојој ужој и широј породици.

Један од изложених радова је, уз сагласност ауторке, модификован уочи самог отварања јер смо добиле упозорење да би један његов дио могао да представља потенцијалну пријетњу по пословање и одрживост МСУРС. Сама чињеница да је један студентски рад из 2018. године измијењен како би се избјегао потенцијални проблем, представља забрињавајући облик цензуре, ако узмемо у обзир да умјетност не треба да се склања "ни по коју цијену".

Одлука о повлачењу и уздржавању од изјава донесена је под наметнутим утиском да се у нашем граду дешава свеопшта параноја, а да је томе допринијела моја нестручност и немогућност да самостално процијеним шта би требало да се изложи, а шта да се уклони.

С друге стране, као одговорни кустос нисам примила ниједан позив новинара, нити сам имала прилику да учествујем у доношењу даљих одлука установе које су биле везане за званична саопштења. Прихватићу аргумент да је разлог томе моје одбијање да говорим на прес конференцији која је требало да се организује поводом скидања изложбе, јер се веома тешко сналазим када треба да говорим у прилог одбрани нечег с чим нисам сагласна, или је испод интелектуалног и моралног достојанства по стандардима пристојног грађанина.

Стање у ком се кустос налази (висока трудноћа), а које је поменуто као један од разлога за скидање изложбе, тешко да може утицати на мој когнитивни процес, а као искључиво приватна ствар и није разлог повлачења и затварања изложбе.

У духу приватности задржаћу и каснији телефонски позив упућен мени, а у прилог слободи изражавања само констатовати ријечи којима сам означена као "некомпетентна и да правим свињарије у установи у којој радим".

Жао ми је ако је Миленино и моје повлачење нетачно протумачено као бјежање од одговорности и пасивно препуштање надређеним, мудријим и свјеснијим средине у којој живимо, да рјешавају наше "свињарије", али сматрам да свако од нас у одређеном тренутку постане жртва параноје у мањој или већој мјери- било да је сами искусимо, или да су наши поступци условљени туђом тјескобом и страхом.

Ако као полазиште узмемо да се параноја манифестује након одређеног узнемирујућег догађаја или ситуације, логична реакција на исту је управо неизвјесност због које смо доведени у ситуацију да се боримо с непознатим, настојећи да пронађемо смисао у бесмислицама. Што више бринемо, више запажамо. Што више запажамо, више бринемо.

Маша Чавић



Оставите одговор