Одлази ли Родољуб из Требиња?

Родољуб Драшковић је једини велики инвеститор који је након рата дошао у Требиње и Херцеговину, донио и уложио сопствени капитал у привреду, отворио фабрике и производна радна мјеста, допринио смањењу незапослености и побољшању тешке социјалне ситуације у Херцеговини.

Пише Небојша Вукановић

Без обзира какво мишљење о њему имали, да ли га неко симпатише, мрзи, диви му се, презире га или воли, треба му одати признање да је у протеклих десетак година за Херецговину урадио много више од државе. Вјерујем да не треба Херцеговце посебно подсјећати да је са више фабрика у прехрамбеној индустрији, обнове манастира Светог Петра и Павла у Петровом пољу, те градњом вила, резиденција и хотела на Градини, Горици и Дражиндолу, оставио неизбрисив траг у више сегмената живота. У његовом концерну тренутно је запослено више од 1.500 радника који редовно примају плате, па као највећем послодавцу који измирује обавезе према држави треба обратити посебну пажњу на све његове најаве, пословне планове и јавна обраћања.

Последње писмо које је Родољуб послао новом градоначелнику Требиња многе је забринуло јер Драшковић јасно каже да у наредне четири године обуставља све инвестиције у Требињу и Херцеговини, и да ће се посветити пројектима у Србији, Црној Гори и Македонији. Иако су режимски и контролисани медији у први план истакли да Драшковић поклања граду Требињу свој комплекс „Град сунца“ на Дражин Долу, из писма се јасно види да се он повлачи из ове и других инвестиција, и да започети грандиозни пројекат Града сунца оставља недовршеним. Оставити граду документацију и пројекат да заврши ову инвестицију је као кад би Мишо Аћимовић или Бане Пиџула мени или неком просјечном Херцеговцу поклонили темеље неке започете зграде да је довршимо.

Иако се са нестрпљењем чекају одговори на многа питања, данима сви ћуте о мотивима за писање и овакву одлуку се може само нагађати. Пренаглашено обраћање великим словима Луки Петровићу и његовој дружини јасно указује да је писмо написано веома лично, али и поприлично емотивно за неког ко има велико богатство. Сигурно је да су емоције много више од разума утицале на Родољубову ранију одлуку да десетине милиона евра уложи у саобраћајно изоловану регију на периферији свих збивања, и да величина профита и брзина отплате нису биле пресудне.

Родољуб је писао Луки, али се некако стиче дојам да се обраћао прије свега Милораду Додику и владици Григорију, Додиковој десној руци из сјене и првом кадровику СНСД-а у Херцеговини. Да ли мотив за јавно обраћање потиче још од прољетне бурне вечери у ресторану „Вукоје“ и жучне расправе коју је Родољуб водио са Луком и Григоријем, да ли су и какве захтјеве челници СНСД имали од највећег домаћег привредника, да ли иза свега стоји политика и нечији лични интереси показаће вријеме. Можда Драшковић жели да својим јавним обраћањем упозори Луку и власт да му се не мијешају у посао, можда индиректно тражи да му пруже подршку у великом пројекту јер СНСД има и локалну и републичку власт, а можда је одлука о повлачењу коначна.

Родољуб Драшковић је у Херцеговину више инвестирао од државе, његова компанија храни више породице него ХЕТ и Електропривреда РС заједно, од њега директно зависи свака десета породица у Херцеговини, и сигурно да озбиљни људи на важним мјестима према таквом човјеку требају имати пуно стрпљења, разумјевања и поштовања.

И најбогатије регије у Европи жељеле би да имају једног Родољуба који ће сваке године реинвестирати и улагати десетине милиона евра, па се надам да изабрани народни представници нису толике будале које ће га отјерати због бесмислене политике, личних и партијских интереса. Да смо ми иоле нормално друштво и држава, и да је Драшковић имао бар дјелић подршке и пажње коју је Влада указала Вучетићу, Вученовићима и другим преварантима, залеђе Дубровника је могло потпуно промијенити свој изглед и физиономију. Сигурно је да је Драшковићев концерн имао довољно новаца да изгради мањи аеродрома на Зубцима за његове и локалне потребе, али је газда одустао након пријетњи које су стигле од Додика и Владе Републике Српске јер им није био интерес да се пројекат гради уочи локалних избора.

У прошлости смо нажалост много прилика прокоцкали, у безброј наврата лични, партијски и политички интереси су били изнад колективних интереса Херцеговине и друштва, па се не требамо чудити ако и Драшковић буде отјеран из истих разлога. Ипак домаћи окупатори, којима одговора што већи број сиромашних грађана са којима се лако тргује и манипулише, требају имати на уму да компанија „Свислајон“ одржава социјални мир у Херцеговини и да би већи потреси у овом концерну могли изазвати социјални земљотрес који би се тешко могао контролисати.