Дани(ј)ел Симић

Послије избора оловка се у трње баца

Кад су се утисци слегли, могло се уочити како се испод подеротина у плакатима назиру обриси једног система партијских дронова и гласачке машине плаћене из буџета, који обесмишљава демократску утакмицу.

среда, новембар 2, 2016 / 12:37

Кад су се утисци слегли, могло се уочити како се испод подеротина у плакатима назиру обриси једног система партијских дронова и гласачке машине плаћене из буџета, који обесмишљава демократску утакмицу.

Прошло је мјесец дана од изборне психотичности. Свако је понешто закључио. И то гласно. Једино се тумачење народне воље од стране коалиционих партнера, одвија много тише од саме изборне кампање, а једнако је битан дио изборног процеса. Именовање извршне власти по општинама и градовима, заправо је и далеко битнији за свакодневни живот грађанина, од распореда боја на столицама у скупштини.

Послије избора почиње права политика. Све до тада је естрада.

Заједница је по правилу у потпуности искључена из рововског рата који за подјелу власти воде тумачи изборног резултата. О кандидатима за руководећа мјеста у локалној администрацији и тапациране фотеље јавних предузећа, јавност не даје свој суд. Још мање приједлоге. Ту моћ су препустили једним Х у квадрат крај имена или странке. Сад се могу сликати. Што је један од непријатних, али јасних симптома демократуре. Диктатуре, која своје покриће налази у четворогодишњем одржавању, на папиру слободних избора.

Састав сустава

И ту долазимо до чињенице, да је у Српској ипак створен систем. Можда чак и кастински, али систем на који општенародно и трансгенерацијски кукамо. Изузев ако смо вршиоци власти. Систем који није добар. Систем који је грозоморан. Који нас економски, полако али пресигурно, води у самоубиство на одгођено плаћање. У неки аргентинско-албански сценарио банкрота, који је за нас у Дејтонској Долини Плача увијек опасан. Главни је то предуслов за отпочињање међунационалних сукоба ратног интензитета, што смо искусили почетком деведесетих.

Не бих рекао да је слабо памћење разлог за опредјељење бирача да се у већини локалних заједница ништа не мијења. Или да се мијења ка главном политичком току са републичког нивоа. Управо обратно. Страх од нестабилности која води ка рату, један је од најбитнијих паса овчара, при сатјеривању пастве у изборну кутију. И у Српској, и у Ефбиху.

У Тамном вилајету се мијењају стјегоноше антидејтонског ратнохушкачког ревизионизма, али чињеница је да тренутна власт у Српској симбиотски најбоље функционише са личностима какав су Харис Силајџић некад, или Бакир Изетбеговић данас. За шта је СДА награђена од својих бирача.

То што народни гласачки резервоар није свјестан значења често чутих вијести о задужењима од милијардицу или двије; није уопште изненађујуће. Страх од рата, од којег ће нас спасити јак вођа и чврст систем државне управе уједињен око њега, много је јачи мотив за давање подршке некој политици, него компликоване економске рачунице са износима чије мноштво знаменки дјелује крајње апстрактно. Чак подвално.

Референдумски изборни тероризам

Већ одавно се могло назријети, без обзира на осјетно јачу малољудност, али и затуцаност плебса Црне Горе и Брда у сразу са Бањолучким Књажевством, да је систем какав смо изградили уз помоћ "међународне заједнице", најуспоредивији са деспотијом којом од јуноштва влада Дон Мило Ђуканезе.

Он је референдум већ употријебио за учвршћење својих сердара, па је у финишу посљедњих избора посегао за страхом од тероризма. Ни мање, ни више, него из братске Србије. То што су ухапшени таквих оптужби ослобођени, нико неће рефундирати опозицији која нема могућност злоупотребе власти и медија.

Исто тако ни то што Миле, у односу на Милу, не само да референдумом није добио независност (или макар вратио Брчко), већ је након референдума 9. јануар у скупштини законски сведен на ниво 8. марта; ни републичкосрпској опозицији неће помоћи на изборима 2018. године. До тад ко жив, а ко мртав.

А систем меље.

Само нека се не пуца

Систем у Српској почива на двије јаке демократурне полуге. Стихијском и неодрживом ухљебљењу гласачке војске на плату из заједничке, буџетске касе; те потпуном страначком инструментализацијом јавног радио и телевизијског сервиса. Разлика од 16617 гласова (16,6%) између Радојичића и Чавића напојена је управо на том врелу. Анализом колико је у републичким и градским институцијама запослено људи од посљедњих локалних избора, добили би још јасније податке о предности коју ће, уз сасвим извјестан наставак политике задуживања за куповину социјалног мира, бити тешко стићи и на наредним изборима.

Ипак, да се не лажемо, основни разлог због чега Савез за повреде није чак ни поновио резултат са прошлог локала, у томе је што нијесу довољно убједљиво показали грађанима да ће бити другачији. Односно, понашали су се користећи систем идентично као републичка власт, на мјестима гдје су се одржали у седлу. Поглавито у лагумима тзв. заједничких институција државне заједнице у Сарајеву. Систем је исти, само су боје на дресовима другачије.

Без обзира на успјешне контраофанзиве из Требиња и Прњавора, гдје је дошло до бумеранга власти, коалиција СНСД-ДНС-СП и даље није остварила основни циљ. Добој и Бијељину. Ситније општине не мијењају пуно у ројењу гласова за опште изборе. Но, опозиција ту по аналогији из 2012те тражи јалову утјеху, јер је озбиљно пуцање темеља система детектовано у Бијељини. Са папачки упитном већином, питање је да ли ће семберски ветеран Мићо, очувати кајасе у рукама без покушаја опозива и ванредних избора. Поготово што се републичка власт припремила за владино преузимање надлежности одборника, измјенама закона о локалној самоуправи.

Опозиција није за конформисте

У медијима се преувеличавала смјена на челу СДС, као најзначајније промјене коју су донијели још неимплементирани резултати избора. СДС се од појаве Босића углавном бавила производњом нових странака од сопственог ребра. Бирање новог предсједника који опет није из Бање Луке, нити се јавно огласио да ће се у исту преселити, најављује заправо наставак те ерозивне унутарстраначке политике. Српска има мање становника од Београда, а Гацко нити је толико близу Бањој Луци, нити је толико велико као Павићев Приједор, да би се ту зевзечили са децентрализацијама.

У првој тури овакве политике настали су једна зец-странка Драгана Калинића (СзДС) и друга, Чавићева НДП, као данас најјача странка у Бањој Луци, а и другдје по локалу у Српској. У другом турнусу из СДСове пекаре је изашла Уједињена Српска Ненада Стевандића, која је резултатом на локалу иштекала микрофоне за све шлагворте о окретању ћурка наопако и узимању мандата у НСРС без покрића у политици из кампање. Други болни клин под нокат је исто Српска, само Успјешна, Златка Максимовића. СДС у Бијељини, као сопствени фабрикат, са два мандата лишава спокоја у скупштини. И врти се на тих 781 глас разлике међу градоначелницима.

И ПДП, као још једина опозициона странка која још има ауру "велике странке" из поратних година, треба поразмислити шта значи у страначкој организацији, када партија има 1014 гласова за листу више у Бијељини, него у доста већој Бањој Луци; која јој слови као централа и упориште.

До промјене на изборима може довести само другачији приступ бирачу, од већ традиционалног "што да шљиве тресемо, кад ће најесен саме поотпадати". Избори се обично трефе у јесен, а злоупотреба државних институција ће само ојачати. Број непотребних административаца и гласача за њихов посао повећати. Политиком се зато не требају бавити они опозиционари, који се боје монтираних судских процеса, бајбока па и туче са полицијом. Они који када их државна ТВ назове такозваним не оду одмах са присталицама и разбију стаклена врата на улазу у РТРС, они који мирно трпе да их зе зове издајницима о сопственом трошку, немају шта да се брукају састављањем листе.

Повратак у праисторију

Сви заједно, као грађани ове земље Српске, требамо се залагати за демонтажу оваквог система, који без разлике користе и власт и опозиција на свим нивоима. То се једино може остварити изласком оних који изборе, усљед оваквог система, сматрају бесмисленим. Већина у НСРС је доживјела одређени врхунац у свом залету, и логично би било очекивати благу стагнацију за двије године; али уз овакву опозицију то уопште не мора бити по природним законима.

Када је тако, неопредијељени бирачи су збуњени и немају осјећај да њихова намјера да казне грешке владајуће гарнитуре има било каквог изгледа на успјех. Прелетачки противприродни блуд је заштитни знак свих политичких кретања, а политички морал након изборне кампање је толико срозан, да почињемо личити на неолитску заједницу. У њој је јачи онај који има чвршћу тољагу.

Једина стварна позитивна вијест на овим изборима је начелник Сребренице. Али то је друга прича.



0 КОМЕНТАРА

  1. Дакле, ово би требало да буде некаква непристрасна анализа … аутора километарског двотомног интервјуа са Бемом два дана пред изборе…B-)

    А писати сада о референдуму ОВАКО, након предреферендумског текста је …непристојно.

  2. Demontaža ovog sistema neće i ne može doći iznutra. SNSD ima duplo više članova nago KPJ u najvećoj svojoj snazi. Nema naroda izvan sistema. Sve su progutali.
    ————————————–
    Они су прогутали онолико колико њима треба, нису све.

    „SNSD, kao velika stranka, sa 185.000 članova, ne fiktivnih, već sa brojevima telefona, mejl adresama, rođendanima, matičnim brojevima“..,(Рајко Васић)

    Да је на овом списку био и несрећни Радојица Големовић, сигурно неби заклао своју супругу и18г сина јединца па дигао руку и на себе, да су на овом списку били и они што скачу са балкона зграда, који се самоспаљују, сигурно неби то учинили, да су на овом списку хиљаде других неби одлазили заувијек са ових простора…А ЗНА СЕ ШТА ЗНАЧИ БИТИ НА ЊИХОВОМ СПИСКУ.

    Они имају свој одабрани народ, све ван тога је шкарт.

    Вжнији је комодитет офуцаних неких Шпирића, бабускера Мајкићки… него десетине или стотине 18г Големовића(ПОКОЈ ИМ ДУШИ)
    КПЈ изнад свега!
    x-(x-(

  3. „ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: ПОСЛИЈЕ ИЗБОРА ОЛОВКА СЕ У ТРЊЕ БАЦА“

    Јел’ово сасвим лично а јавно обећање или само још једна констатација суморне друштвено-политичке ставрности у мору сличних и сувишних констатација од стране једног од нешто виђенијих „констатача стања“ у БиХ?

    Питање је реторичко, дабоме…

Оставите одговор