Милана Тепића је немогуће заборавити
"Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко".
Остала је записана ова мисао у ратном дневнику мајора Милана Тепића, који је херојски дао живот прије 30 година, у касарни Беденик надомак Бјеловара. Погинуо је на самом почетку грађанског рата, у бившој Југославији, 29. септембра 1991. године током борби са припадницима ЗНГ којима није желио да препусти складиште пуно муниције и наоружања.
Тепић је рођен у Комленцу, у тадашњој Босанској, сада Козарској Дубици, уочи Савиндана, 26. јануара 1957. године. Основну школу завршио је у Комленцу и Дубици, а након ње гимназију "Мира Цикота" у Дубици. Након одбрањеног матурског рада уписао је Техничку војну академију у Загребу коју је успјешно завршио. У редове ЈНА званично је ступио 26. септембра 1980. године.
Мало је позната чињеница да је Милан Тепић за семинарски рад у дубичкој гимназији изабрао тему "Баћинске кречане", које су биле дио система логора Јасеновац, гдје је 60-их година XX вијека пронађена масовна гробница са 6.774 лобање. Иако ово није била пожељна тема за једног средњошколца, Тепић је истрајао и успјешно одбранио рад.
Након херојске смрти, на сједници Предсједништва СФРЈ, одржаној 19. новембра 1991, одликован је Орденом народног хероја. У образложењу за ову одлуку стоји:
"У догађајима у Хрватској мајор Тепић затекао се на дужности начелника техничке службе гарнизона ЈНА у Бјеловару. У циљу спречавања да складиште са великом количином наоружања и других убојних средстава падне у руке усташким формацијама веома је одговорно, благовремено и комплексно организовао његову одбрану… Када је оценио да неће моћи одбранити складиште, а да би спречио његово заузимање и заробљавање велике количине наоружања и других убојних средстава, одлучио се за његово уништење дизањем у ваздух".
Не заборављамо ни Стојадина Мирковића
Том приликом је погинуо и Стојадин Мирковић, једини војник који није хтио да напусти свог мајора. Стојадин је одбио Тепићево наређење да се повуче, а погинуо је када је транспортер из којег је дејствовао по непријатељу погодила "зоља”.
Непуне четири године од погибије, његови посмртни остаци су допремљени из Хрватске и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу Горњим Лесковицима.
Стојадину у част, откривена је биста у дворишту ОШ "Милош Марковић” у Горњим Лесковицама, док је за херојско дјело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање "Септембарска повеља” и Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена.