Милан Благојевић

Милан Благојевић: Зашто Шмит није високи представник (суштина је у детаљима)

Све и да је СБ УН именовао Кристијана Шмита за високог представника, ни у том случају Шмит не би имао право да у држави чланици УН намеће своју вољу као закон, јер му то забрањује Повеља УН, која јасно забрањује, у члану 78, да се над државама чланицама УН, а то је и БиХ, успоставља протекторат.

Ради се о питању зашто Кристијан Шмит није високи представник. Лако је изнијети ову тврдњу, да Шмит није високи представник, као што и није, а што је једна од кључних чињеница у правно неоснованом прогону господина Додика и господина Лукића, али није лако истражити и изнијети доказе и аргументацију која потврђује ту истину.

На том путу прво и основно је оно што пише у члану 1 став 2 Анекса 10 Дејтонског мировног споразума. Том одредбом је прописано да се високи представник у БиХ именује у складу са релевантном резолуцијом СБ УН, а његово именовање могу предложити само стране уговорнице тог споразума (а то су тадашња СР Југославија, односно Србија као њена насљедница, затим Хрватска, тадашња Р БиХ, Република Српска и Федерација БиХ).

А СБ УН је једино надлежан за именовање високог представника, што правно значи да нема високог представника без одговарајућег акта СБ УН.

И зато је тако поступано све до појаве Кристијана Шмита.

Први високи представник, Карл Билт, именован је на ту функцију Резолуцијом СБ УН, број 1031 од 15.12.1995. године (тачка 26 те резолуције).

Његов насљедник, Карлос Вестендорп, је именован Резолуцијом СБ УН, број 1112 од 12.6.1997. године (тачка 1 Резолуције).

Волфганг Петрич је именован Резолуцијом СБ УН, број 1256 од 3.8.1999. године (тачка 1 Резолуције).

Џереми Педи Ешдаун је именован Резолуцијом СБ УН, број 1396 од 5.3.2002. године (тачка 1 Резолуције).

Савјет безбједности УН је на сједници одржаној у јануару 2006. године одобрио именовање Кристијана Шварц-Шилинга за наредног високог представника, о чему је јавност обавијештена писмом тадашњег предсједавајућег СБ УН Аугустина Махиге од 30.1.2006. године, упућеног генералном секретару УН.

Именовање Мирослава Лајчака за високог представника СБ УН је одобрио Резолуцијом број 1764 од 29.6.2007. године (тачка 1 Резолуције).

Најзад, именовање Валентина Инцка за високог представника у БиХ СБ УН је одобрио Резолуцијом број 1869 од 25.3.2009. године (тачка 1 Резолуције).

Послије тога све до данас нема ниједне резолуције нити било ког другог акта СБ УН којим би било извршено именовање неке друге особе за високог представника у БиХ, након што је 2021. године на тој функцији престао мандат Валентину Инцку.

И зато, дакле, Кристијан Шмит није нити може бити високи представник у БиХ, што је једно од кључних правних питања и у нецивилизованом прогону Милорада Додика, предсједника Републике Српске, којем сада свједочимо.

Зато је противправно све оно што је Шмит чинио и чини овдје у БиХ, усљед чега ни предметна оптужница против господина Додика, предсједника Републике Српске, и Милоша Лукића, директора "Службеног гласника Републике Српске”, није утемељена на закону, него на насиљу Кристијана Шмита.

И управо узимајући у обзир све претходне доказе и аргументацију, супротно Анексу 10 Дејтонског споразума и наведеним резолуцијама СБ УН поступа Уставни суд БиХ када у својој најновијој одлуци, број У 27/22 од 23.3.2023. године, прихвата да је Кристијан Шмит наводно високи представник у БиХ.

Таква одлука Уставног суда је супротна не само свему што је претходно речено већ је супротна и ранијој одлуци тог истог суда, број АП 953/05 од 8.7.2006. године, у којој је тај суд заузео став (видјети тачку 46. те одлуке) да именовање високог представника "потврђује Савјет безбједности Уједињених нација, који је одобрио и Дејтонски мировни споразум”. Дакле, тиме је и Уставни суд БиХ тада рекао да се не може постати високи представник у БиХ без одговарајуће одлуке СБ УН.

На крају, истине ради, треба рећи да, све и да је СБ УН именовао Кристијана Шмита за високог представника, ни у том случају Шмит не би имао право да у држави чланици УН намеће своју вољу као закон, јер му то забрањује Повеља УН, која јасно забрањује, у члану 78, да се над државама чланицама УН, а то је и БиХ, успоставља протекторат, као што и у члану 2 Повеља УН забрањује Уједињеним нацијама, а то значи и свом Савјету безбједности и свим државама, да се на било који начин уплићу у унутрашња питања других држава.