Милан Благојевић: Сравњење са Америком и ламент над нашим правосуђем

Амерички студенти права, за разлику од наших студената, о праву, па и о уставном праву, уче из судских случајева. Зато се у основној уџбеничкој литератури из уставног права за ту правну дисциплину у САД каже да се у оквиру ње изучава Устав САД онако како је протумачен и објашњен у одлукама федералних судова за више од двјеста година.

петак, август 2, 2019 / 12:04

Слиједом тога, у тамошњим уџбеницима уставног права студентима се каже и ово: „Judicial review is the fountain of constitutional law“, то јест судско преиспитивање и одлуке судова су извор уставног права. Али, учећи их овоме, амерички професори уставног права уче своје студенте још нечему што је истина, и научна и животна. Наиме, они им говоре и то да је, историјски посматрано, доктрина судског преиспитивања одлука осталих грана државне власти у потпуности конзистентна са концепцијом уравнотежене демократије замишљене од стране „Очева оснивача САД“ (Founding Fathers), у којој злоупотребе овлашћења од стране једне гране државне власти могу бити контролисане и превениране акцијама осталих грана власти. То је познати систем кочница и равнотежа (checks and balances).

Овдје се он прилично уско и погрешно објашњава нашим студентима као систем у којем, на примјер, предсједник САД уз сагласност Сената америчког Конгреса именује судије Врховног суда САД, те да тиме извршна и законодавна власт остварују утицај на правосудну власт. То је само дјелимично тачно, јер осим овог постоје и други примјери правно дозвољеног утицаја и контроле тамошњег правосуђа од стране законодавне власти. Рецимо, у ономе што се званично зове Rules of the Senate (пословник) прописано је (у одјељку X) да свако питање (а то значи и рад правосуђа) може бити предмет расправљања овог дома америчког конгреса, ако тако одлуче двије трећине сенатора. Један од сталних комитета у Сенату је и Комитет за правосуђе (одјељак XXV L Пословника Сената).

Њему се упућују сви приједлози и петиције у вези са савезним правосуђем, поводом којих тај комитет има право не само да закаже сједницу, већ и да проведе истрагу и обави саслушање било ког лица о свим питањима из своје надлежности. То значи да ако судија Врховног суда САД током свог излета у Илиноису обећа, примјера ради, неком Нермину да ће му код другог колеге судије у том суду видјети за Нерминов предмет, али да Нермин пошаље број предмета кад овај судија у понедељак дође у Вашингтон гдје је Врховни суд САД, све то би изазвало праву буру у САД. Комитет за правосуђе у Сенату хитно би, на основу Rules of the Senate, спровео истрагу о овоме, у којој би саслушао не само Нермина, већ и оног врховног судију, а све то би резултирало престанком његове судијске функције. То је реализација онога што амерички студенти права (на)уче током свог студија,  то јест да ће злоупотребе овлашћења од стране једне гране државне власти бити контролисане и превениране акцијама осталих грана власти.

Тако би требало да буде и код нас, јер пословници оба дома Парламентарне скупштине БиХ предвиђају исто оно што садржи и Пословник Сената америчког Конгреса. Штавише, код нас све то прописује и Закон о парламентарном надзору. Али, умјесто такве одговорности у овдашњим правосудним опсценостима се чак смисли обмана да све наведено није дозвољено и да је то „намјера преузимања контроле над правосуђем и његовог претварања у политички алат за креацију и контролу друштвенополитичког живота у БиХ“. Тако нам саопшти Тегелтија Милан у свом најновијем обраћању које је, као по наруџби, координисано пренијело неколико бањалучких медија.

Вама поштовани читаоци препуштам да закључите откуд таква координација и због чега. Једино требате имати у виду какво би то било парламентарно саслушање, на којем би се морали појавити Тегелтија и Ружица Јукић сагласно Закону о парламентарном надзору, и објаснити, најприје Тегелтија, откуд му право да обећава Нермину оно што му је незаконито обећао учинити, а затим да Ружица каже откуд дисциплинској комисији на чијем је била челу право да незаконито одбаци дсциплинску тужбу коју је државни дисциплински тужилац поднио против Тегелтије. У том грму, дакле, лежи зец, а не у ономе што нам оркестрирано сервирају Тегелтија и Ружица Јукић.

Но, једнако, ако не и јаче од те координације у наступу Тегелтије, Ружице и медија боли тупост и стерилност нашег правосуђа. Један у низу доказа за то је и ово што ћу овдје рећи. Неки дан, истина не први пут, дође из Кантоналног суда у Сарајеву мејл у којем судије Грађанског одјељења кажу да се дешавања (у вези са “Поткивањем”) негативно одражавају на наш рад и шаљу изузетно лошу слику о припадницима правосудне заједнице.

Међутим, наредног дана једна од судија из истог суда посла свој мејл, у којем изражава неслагање са дијеловима оног претходног мејла. Не могавши више да слушам овакве јалове расправе, био сам слободан да се обратим тим, а и свим осталим судијама у нашем правосуђу, текстом којим завршавам ову колумну, што је својеврстан ламент над нашим правосуђем. Дакле, рекох им, а овдје понављам, како ми је жао што ово морам рећи, али морам, без икакве намјере да било кога вријеђам.

Наиме, с обзиром на дисонантне тонове из Кантоналног суда у Сарајеву, морам да примијетим како ви у том суду не знате шта хоћете, али знате да то хоћете одмах. Не рјешава се актуелни проблем из афере „Поткивање“ тако како ви мислите, јер нико од вас до сада ниједном ријечју није рекао ни у једном од ваших бројних мејлова да је кршење закона, и то еклатантно, оно што је у кафани у Бањалуци оном Нермину на крајње незаконит начин обећао шеф нашег правосуђа, Милан Тегелтија, да ће учинити у једном предмету Кантоналног тужилаштва у Сарајеву, након што му Нермин само достави број тог предмета (до понедељка, кад Тегелтија буде у Сарајеву). То је, уважене колеге и колегице, суштински проблем и озбиљна незаконитост, који морају, ако хоћемо правну државу и владавину права, бити дисциплински процесуирани, а нису.

Свима вам је веома добро познато да је управо ВСТВ БиХ, упркос доказима, најприје дао једногласну подршку Тегелтији, а затим на крајње незаконит начин одбацио дисциплинску тужбу државног дисциплинског тужиоца против Милана Тегелтије, рекавши, најприје у одлуци Првостепене а затим и у одлуци Другостепене дисциплинске комисије, да није дозвољено дисциплински тужити Милана Тегелтију. Е, видите, нико од вас ни у једном од ваших мејлова до сада није то рекао ни појединачно, а ни као Кантонални суд у Сарајеву. Умјесто тога, ви заобилазите овај суштински проблем, као киша око Крагујевца, говорећи само о доношењу новог закона о ВСТВ БиХ. Нико не спори потребу доношења тог закона и раздвајање судског од тужилачког вијећа, мада ви још ниједном не рекосте да у том новом закону не може бити мјеста адвокатима или од политичких институција именованим лицима да и они, као сада, буду чланови тужилачког, односно судског вијећа.  

Али, прије свега тога треба расправити и онемогућити дјеловање које ствара услове да у ВСТВ БиХ буду изабрани они који својим дјеловањем онемогућују државног дисциплинског тужиоца да поднесе дисциплинску тужбу против Милана Тегелтије, и поред силних доказа о његовом незаконитом поступању у оном филму „Поткивач“.

Додуше, и када би сада смијенили те особе, па и комплетан ВСТВ БиХ, опет остаје проблем у нашем правосуђу, јер је оно, а не било ко други, изабрало у ВСТВ БиХ и Тегелтију и Ружицу Јукић и Жељку Радовић (ово кажем exempli causa). А онда, да трагедија буде већа, можете мислити какав је актуелни ВСТВ БиХ, у којем сједе и судије врховних судова, које дозволе, и штавише гласају, да им Тегелтија буде предсједник, а Ружица потпредсједник највише правосудне институције.

То су, поштоване колегице и колеге, суштински проблеми и болести нашег правосуђа за које, усуђујем се рећи, нема лијека, јер су те болести дубоко укоријењене у правосуђу, а не у тим појединцима, будући да је правосуђе БиХ, уз часне изузетке, дало огроман број гласова управо тим појединцима.

Аутор је бивши сенатор Српске (што је престао бити по налогу ВСТВ) те редовни професор уставног права и судија Окружног суда у Бањој Луци.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *