Малоумни геније Марио Балотели

Један сјајан потез Марија Балотелија био је довољан да његовом обожаваоцу Борису Латиновићу ускрати сан и натјера на писање… Манаус. Град у срцу Амазона. Четрнаести на петнаести јун, нешто ситно послије једног часа иза поноћи. Монументални и новоизграђени стадион „Арена Амазониа“ и око четрдесет хиљада гледалаца на њему, свједоче најсвјежијем мундијалском класику. „Азури“ против „Гордог […]

недеља, 15 јуна, 2014 / 14:59

Један сјајан потез Марија Балотелија био је довољан да његовом обожаваоцу Борису Латиновићу ускрати сан и натјера на писање…

Манаус.

Град у срцу Амазона.

Четрнаести на петнаести јун, нешто ситно послије једног часа иза поноћи.

Монументални и новоизграђени стадион „Арена Амазониа“ и око четрдесет хиљада гледалаца на њему, свједоче најсвјежијем мундијалском класику.

„Азури“ против „Гордог албиона“. Пет минута игре у другом полувремену, при неријешеном резултату (1:1), у току је један напад Италијана по десној страни. Антонио Кандрева прави одлична финту, којом се ослобађа упорног Лејтона Бејнса. Слиједи центаршут у срце енглеског петерца, а тамо чека Он.

Он, којег читав свијет воли или мрзи. Индолентан сигурно није ама баш нико. Он, којег читав свијет папагајски подсјећа на његове неограничене идиотлуке и баљезгарије. Он, чији се фудбал вјечито љуља на клацкалици између генијалности и дебилизма. Он, због којег се Мусолини превће у гробу при самој помисли ко му представља његову толико жељену аријевску Италију. Он, којег живо заболи за остатак планете и њеним ригидним и учмалим мишљењем (што рече Дамир Никшић – „данас свака будала има мишљење“). Он, који је уз Ибру посљедњи фудбалски хедониста данашњице. Он, какав се роди само једном и никада више.

Био је Гаскојн, био је Кантона, били су Едмундо и Ромарио… сјећамо се и Ди Каниа… на крају крајева, данас имамо Златана. Али Он. Он је свијет за себе. Он не залази у домен тактике. Он се прави превише имбецилан да би се шаблонирао у било какве калупе. Он, који ће можда већ у наредном или неком трећем, петом (дај боже седмом) мечу жабара на овом божанственом Мундијалу у Бразилу добити црвени картон, ударити или хракнути некога, изаћи са терена ако га неки навијач прозове на расној основи, а можда ће и својим головима и бескрајном и у сваком моменту неочекиваном креативношћу, однијети и пету мундијалску круну на чизму.

Са њим никада не можете бити сигурни. Управо је ту та његова чаролија, та магија и контраст који нас мами да можда и по први пут још од Роберта Бађа од прије двадесет година гледамо на италијанску репрезентацију као нешто заиста посебно. Истина, ту је још једна тотална фудбалска апстракција, у виду, лику и дјелу маестралног Пирла, који својом појавом више одаје утисак неког ренесансног умјетника, него ли фудбалског виртуоза без устаљеног и очекиваног рока трајања.

Елем, педесети минут утакмице у влажном Манаусу и даље је у току. Лет Кандревине лопте је тако дуг и чини се као бесконачан. Али ту је Он. Он, који тако клошарско-рутински надскаче импотентног билмеза Герија Кејхила и главом закуцава лопту у доњи десни угао Харта. Није то био било какав ударац главом. То је био Његов ударац главом. Само Његова глава може на тај начин бубнути „Бразуку“. Само Њему тако добро стоји „ирокеза“, та славна фризура коју су носили Индијанци из племена „Мохавк“, који су припадали савезу племена под именом „Ирокези“.

Својевремено су ти индијански ратници правили овакве фризуре да би застрашили своје противнике. Он данас ради исту ствар. Јер фудбал и јесте одувијек био врста фризираног рата. „Ирокеза“ је у та давна времена симболизовала побуну и отпор тих храбрих хероја и гротњака према онима који су их понижавали узимајући од њих скалп. Седамдесетих година прошлог вијека, „ирокеза“ се најчешће везала уз панк покрет и као израз бунта младе генерације. Он се побунио и постао бунтовник вјероватно на путу ка мајчиној материци.

Он је бацио дрес „Интера“ и безброј пута наљутио једног Муриња. Он зна да свира клавир. Он је наредио да му изграде сопствену бисту у његовом дворишту. Он је пуцао из птичарке по младим фудбалерима „Ситија“. Он је Нијемцима у полуфиналу прошлог „Евра“ забио оне двије епохалне голчине. Он је плакао као мало дијете послије дебакла против Шпанаца у финалу тог истог „Евра“. Он је лик на којег не можете остати имуни. Његова ирационална појава и исти такав (ако не и луђи) фудбал који нам презентује, гаранција су да ће ово љето у Бразилу протећи у знаку Њега.

Нека ово буде „Ода радости“ највећем имбецилном велемајстору који је ходио фудбалским пашњацима. Вјероватно је и Џери Дрејк ноћас био поносан, када је видио свог легитимног насљедника и новопрокламованог хероја Манауса. С тим да Он не треба пајпер да докаже своју храброст и култ хероја. Он има ноге од злата и главу од Пепељугине бундеве. Али поноћ је већ одавно прошла, а магија и чаролија и даље трају!?

Шта се дешава у тој абнормалној глави, тешко да и свевишњи може закључити. Како би онда неки бизарни и небитни статиста Гери Кејхил.

Не иде.

Баш не иде.