Љиљана Чекић: Коме данас требају хероји?

Постоје људи који никада неће ући у историју, ни у легенду, људи о којима се не прича много. Они живе поред нас као савјест и као опомена, као огледало које нам каже да нисмо савршени, да смо премали, превелики, нелијепи…

Постоје људи који својим животима плаћају откуп за све друге и другачије. И нико то од њих не тражи и нико то не очекује, али они ипак опстојавају. Живе као сјене властитих живота, несхваћени и често невољени. Догоди се да их препознају и да схвате на који су биљег стали и за какву су вјеру пострадали. Међу гомилом лажних пророка када препознате ове страдалнике немојте од њих побјећи. Не због њих. Они су навикли на хладноћу. Њихова прерано огрубјела кожа постала је штит. Чврст. Бољи и дебљи од вашег и од мог. Сами су себи оклопе начинили. Немојте побјећи. Можда ће пламичак њихове ватре и вашу душу угријати.

Познајем такве људе. Оне који су за истину спремни да жртвују своје животе. То жртвовање није фраза, није ни импулс у коме се неко неконтролисано баци под тенк или на бајонете. Ја пишем о онима који свјесно и постојано плаћају цијену својих ставова, идеологија, принципа, морала, идеала… како год. Пишем о онима који не пристају на компромисе, о онима који не желе да плате црнотржишне цијене лакшег живљења. А таквих има. Мало. Можда мање него што би познаваоци литературе очекивали да их буде. Они јесу инспирација за романтичарске романе које данас још само занесењаци читају. Они су митски хероји, модели по којима су религије стварале своја божанства. Али у овом нашем данашњем животу, и не само данашњем, бити такав представља скупу забаву. За многе неподношљиво скупу.

Попут непознатих светитеља о чијим животима још само остаци њихових моштију свједоче ови људи истрајавају у свом науму да мијењајући себе мијењају свијет.

Колико кошта цијена непристајања на компромисе? Колико кошта живљење најчистијих идеја? Колико коштају снови? Ако познајете такве или сте којим случајем припадник ових елитних јединица, знаћате одговор. А у елитне јединице не може да се регрутује свако. Мали је број одабраних, ријетких, најбољих од најбољих. Крем дела крем. То је крем који се жртвује, који умире млад, који нема право на добар и лак живот. Лак је резервисан за слабе, покварене, љигаве, оне који ће купити своје мјесто у читанкама.

А кога данас интересују хероји? Коме они данас требају, кад на овoј земљи само коров брзо и бујно расте? И ко су ти људи? Како их препознати? Како видјети разлику између њих и оних других? Чиме се баве? Шта раде ? Гдје живе? Имају ли пријатеље? Како подносе ове другачије, несавршене?

Има их. Знам да их има. Знате и ви који читате. Сакрили су се да не сметају, да очи не боду. Огрнути старим јакнама, или још горе, маскирним униформама продају полован алат, старе књиге, цијепају дрва за дневницу, поправљају оно што се одавно поправити не може… За њих нема добрих послова, лаке зараде… А можда су бранећи себе и свој животни избор презрели нешто што воли раја, нешто што ни њима није било мрско?

Колико пута сте у манастирима видјели мошти непознатих светитеља и слике познатих мецена? Зар не мислите да и данас неки будући анонимни светитељи не ходају истом калдрмом којом и ви корачате? И нема везе што се о њима „ништа неће знати и што се по њима ништа неће звати“. Као и кал земаљски и ови анђели припадају свим временима и свим земљама. Има их, било их је и биће. Само их, како рече пјесник, „треба препознати и издвојити“.

Благословени нека су сви Прометеји који по овој земљи ходају. Док их има и док их препознајемо знамо да смо живи и да има наде.