Немања Савановић: Село гори, а баба гледа БЕЛУ ЛАЂУ

У години хипер-иновативности српскога филма и серија у којој је Радош Бајић "Равном Гором" ријешио проблем филмскога времена и раздвајања битних од небитних ствари одлуком да рат преноси у стварноме времену и тако попуни ТВ простор за наредне четири године – до идуће репризе "Бољег живота" – а Дејан Зечевић "Војном Академијом 2" пионирски руши устаљена правила да наставак не може бити добар као први филм и прави преседан у филмској историји снимивши прво другио дио филма, идеја Драгана Бјелогрлића да "Монтевидеом" сними филм који са носталгијом гледа на вријеме које није постојало и не изгледа тако револуционарно.

Годинама су већ српски филмови и телевизијске серије на апаратима за одржавање живота. Сваки пут када се спремимо да дигнемо руке од комплетног домаћега филма (који је одавно постао жанр за себе, равноправан комедији, драми, акцији или црно-бијелом филму) појаве се нека тамо „Лепа села“, неки „Професионалац“, нека „Клопка“, па нам на кратко врате наду. Младе снаге се појављују са веома добрим првијенцима, али како је филм првенствено разбибрига, њихово виђење данашње Србије не само да не наилази на похвале, већ веома често дође до оштрих осуда. Ко жели да и на филму види раскалашену полуголу дјецу када такву има кући? Занимљиво је како је у свој фами која се дигла након изласка дебитантскога филма Маје Милош „Клип“ о изгубљеној генерацији младих људи у мору критика о томе како нам не треба још један депресиван филм, како морамо престати представљати Србију у лошем свјетлу, промакла чињеница да је тај филм на граници документарца по истинитости. Нема тих рањених орлова преко којих стижу долари на белу лађу због који можемо заборавити на стварност. Или има?

Како су нам „Стижу долари“, „Курсаџије“ и „Породично благо“ замијенили „Грлом у јагоде“, „Отворена врата“ и „Позориште у кући“? Хоћу „Салаш у малом риту“, а не „Равну Гору“, хоћу „Ђекну“, а не „Село гори“… Већ 30 година пар људи руши све рекорде гледаности (тако кажу) на најбаналнијим формулама. Синиша Павић је ударио корјене мегапопуларном серијом „Бољи живот“ која и данас има популарност између осталога и због тајминга. У суноврату који је почео након смрти Тита, а кулминирао ратом, Синиша Павић проналази најширу публику у својој серији безобразно названој „Бољи живот“ (сам је себе успио надмашити само пар година након са „Срећним људима“) у којој подсјећа људе на некадашњу идилу која је још свјежа у памћењу људи – у којој су секретарице курве, политичари лопови, гдје Ева Рас плаче, а млади и бунтовни Драган Бјелогрлић у својим тексас-трегерицама, као социјалистички Џејмс Дин, постаје предмет уздаха свих тинејџерки и оних које су се тако осјећале.

Павић до данас наставља да врти у круг своје стереотипне ликове, често потпомогнут вјечним заплетом српскога хумор који гарантује гледаност, а то је однос између села и града. Однос збуњених али поштених сељака, који дођу у покварени град (најчешће у болничке посјете), гдје их људи изварају на све начине или однос људи из града који се не могу снаћи када дођу на село међу људе са шајкачама –заслужан је за толико смијеха и толико је допринијео српском културном садржају да је прошле године награђен Орденом Светога Саве.

Са друге стране, Здравко Шотра доста паметније и ефикасније уводи своју формулу. Прво са екранизацијом Милована Витезовића („Лајање на звезде“), па са двије екранизације Стевана Сремца („Зона Замфирова“ и „Ивкова слава“), те на крају са несретном Мир Јам „трилогијом“ серија („Рањени орао“, „Грех њене мајке“ и“’Непобедиво срце“), Шотра ради на начин по коме ће исто тако успјешно наставити Драган Бјелогрлић. Оно што скоро увијек одликује најуспјешније идеје је њихова једноставност, па тако ни ова није изузетак. Шотрине приче су антипод већ поменутих „депресивних српских филмова“, његове приче се одвијају у прошлости, у оно некадашње вријеме о коме су се заборавиле све ружне ствари и у којем из ове перспективе све изгледа могуће.

Гледаоце хвата носталгија за временом које не познају (и које јако често није ни постојало онако како је приказано). Његови филмови су еквивалент бијега којег је све и једна домаћица имала на плажи уз јефтини љубавни роман у тих пар дана на мору док се не врати кући. Када би биле смјештене у данашње вријеме, те љубавне приче не би функционисале зато што смо данас разочарани у све и више не вјерујемо у праве љубави и грандиозне романтичне гестове у маниру давно умрлих Руса, али ако ту исту причу смјестимо у прошлост, све се чини могућим, па чак и да се неко заљуби у Ивана Босиљчића.

Бјелогрлићев „Монтевидео“ почива на идентичним принципима. Ја се не сјећам како је изгледао Београд тридесетихих година прошлог вијека, а не сјећате се ни ви ако читате ово, али мислим да могу себи дати толико за право да са сигурношћу кажем како није изгледао ни приближно ономе из филма. Док је год ту епоха, спорт, национални успјех, Београд (ваљда?) није ни битно. Толико је прича које се требају испричати, толико ствари на које морамо бити поносни или недопустити да падну у заборав, а шта ми снимамо и гледамо? „Парада“ је играла дуже од велике већине филмова у задњих пар година, а то је филм који је постављен и снимљен као дугачак виц (ишли Србин, Хрват, Муслиман и срели педера).

Одбијам аргумент да не можемо више. Прије седам година су се „Роде“ појавиле. На крилима фантастичног сценарија који је у већем дијелу написао Никола Пејаковић и са највишим квалитетом глуме на који се почело заборављати, „Роде“ су постале без поговора најбоља и најрелевантнија серија на овим просторима у протеклих 30 година. Ако не и више.

Не спорим потребу да се отужна садашњост повремено замијени оптимистичном прошлошћу, ма колико она лажна била, али не могу а да не злослутим с обзиром на то да је количина усиљене среће на телевизији увијек била обрнуто пропорционална количини среће у стварноме животу! И РТВ Пинк је настао 1994. године…