Кредити у швајцарцима служе за енормно богаћење банака

Адвокат Далибор Мрша је први који је у Републици Српској устао са тужбом у циљу заштите корисника кредита са валутном клаузулом. За Фронтал говори о том економско-финансијском феномену.

Већ више година корисници кредита са валутном клаузулом у Републици Српској, сусрећу се, као и остали корисници у земљама у којима су у примјени овакви кредити, са великим тешкоћама у његовој отплати. Разговор почињемо питањем о каквој се тужби ради, о споровима које води и добијеним пресудама?

Мрша: Ради се о врло сложеном проблему са далекосежним посљедицама по кориснике кредита. У оваквом уговору банка ставља на располагање кориснку кредита тачно одређену количину новца изражену у страној валути – швајцарском франку, а кредит исплаћује у домаћој валути, према средњем курсу стране валуте на дан пласмана кредита, којег одређује Централна банка БиХ. Кориснику кредита се одређује број ануитета, као и износ истих.

Обавеза корисника је да сваки ануитет плати у уговором дефинисано вријеме, али у домаћој валути, према вриједности швајцарског франка који вриједи на дан уплате сваке појединачне рате.

С друге стране, уговором је дефинисана и каматна стопа, као збир марже која представља фиксни елемент камате и Либор-а, као референтне каматне стопе. Укупна каматна стопа зависи од кретања ове референтне каматне стопе.

Врло брзо након закључења уговора, корисници кредита нашли су се у врло неугодној ситуацији?

Јесте. Курс швајцарског франка је растао, а такође и каматна стопа, што је корисницима кредита представљало огромну тешкоћу у отплати кредита.

Упркос чињеници да је швајцарски франак готово енормно растао, референтна каматна стопа Либор, од 2010. године биљежи константан пад, а банка свјесна ове чињенице, не усклађује каматну стопу са реалним кретањем Либор-а.

Напротив, банка да би надомјестила пад каматне стопе подиже каматну маржу, која представља фиксни елемент каматне стопе, уређујући исту интерним одлукама и прилагођавајући је својим потребама.

Нису ли корисници, са формално-правне тачке, сами одговорни за посљедице реализације уговора на који су ставили свој потпис?

Приликом закључења оваквих уговора, корисници кредита нису ни изблиза могли да наслуте до каквих штетних посљедица може имати ступање у уговорни однос са банком која је пласирала један овакав кредитни производ. Тим прије, што се у готово свим овим уговорним односима појављују клијенти који немају никаква знања из области економије или права.

Пракса показује да ни клијенти са високим образовањем, а међу њима магистри економских наука, нису били свјесни у какав ризик се упуштају закључујући уговоре са валутном калузулом.

Ово прије свега што се клијенти у току судских поступака у којима се саслушавају у својству парничне странке, као тужиоци, изјашњавају да су им службеници банке прије доношења одлуке о прихватању услова уговора савјетовали управо закључење таквих уговора, уз образложење да се у конкретном случају ради о уговору са валутном клаузулом, која је везана за стабилну валуту – швајцарски франак, те да се вриједност ове валуте током трајања уговорног односа неће мијењати, или неће битно мијењати.

Уз све претходно наведено, ови уговори су у вријеме закључења имали најповољније каматне стопе, а корисници кредита су у највећем броју случајева рјешавали егзистенцијална питања – куповали су станове, или су покретали неки приватни посао.

Како је, на крају, дошло до тужби?

Корисници кредита су се обраћали Агенцији за банкарство РС, као и самој банци која је пласирала овакве кредите, у нади да ће наћи рјешење за настале проблеме. Нажалост, показало се да је Агенција за банкарство реаговала врло благо, чисто савјетодавно, а банка се на молбе клијената оглушила.

То је био разлог да се већи број корисника кредита опредијели да своја права заштити пред судом. У том смислу Основни суд у Бањалуци је у предметима које водим донио до сада једанаест пресуда којима је усвојио тужбени захтјев по основу незаконито обрачунате каматне стопе, као и курсних разлика насталих примјеном валутне клаузуле.

Да ли сматрате да су овакви уговори незаконити?

Тешко је рећи да су незаконити. Наиме, када говоримо о валутној клаузули, наше право, прије свега Закон о облигационим односима заиста дозвољава могућност уговарања валутне клаузуле, а тако и Закон о девизном пословању.

Ипак, сврха валутне клаузуле је заштитна и уобичајено је да се уговара у вријеме када домаћа валута трпи пад, у кризним временима у којима инфлација узима маха, и када је логично да се банка штити на начин да домаћу валуту, која је нестабилна и губи на вриједности, веже за стабилну валуту.

Код нас је Закон о облигационим односима у том сегменту промијењен 1993. године, за вријеме рата, када је било оправдано да се банка, с обзиром на потпуну обезвријеђеност домаће валуте, штити уговарањем валутне клаузуле, јер је посве логично да се курс домаће валуте мијења и да се банка као давалац кредита мора обезбиједити да ће добити ону количину новца коју је пласирала кориснику кредита.

Међутим, поставља се питање, од чега се то банка штити, када уговара валутну клаузулу у вријеме када домаћа валута не трпи пад, а исплата кредита се веже за швајцарски франак, који у вријеме пласмана ових кредита, а то је период од 2006. – 2008. године флуктуира.

Умјесто да се домаћа валута, која би требала бити нестабилна веже за стабилну страну валуту, овдје се домаћа валута која је стабилна веже за нестабилну страну валуту. Логична посљедица оваквог поступање банке је сиромашење клијента на рачун банке, из простог разлога што је курс швајцарског франка у периоду којег сам малочас поменуо константно растао.

Можете ли нам појаснити каква је улога Централне банке у свему овоме о чему причамо?

Један од задатака Централне Банке БиХ јесте да штити КМ у односу на еуро, на начин да је иста чврсто везана за еуро. Конвертибилна мрака има чврст девизни курс, али упркос томе банка пласманом кредита покушава да у монетарни систем убаци и трећу валуту, али само фиткивно, јер корисник кредита уопште не добија кредит у швајцарским францима, већ у конвертибилним маркама. Страна валута овдје служи само као средство вредновања, односно, начин на који банка остварује екстрапрофит.

Централна банка БиХ није регулатор и не може да утиче на рад банака у смислу да им нешто наређује, али оно до чега сам дошао у раду, у смислу доказа је један документ из којег се види да банка није уопште вршила трансакције у швајцарским францима, па тако конвертована средства исплаћивала корисницима кредита у конвертибилним францима, што опет потврђује чињеницу да је страна валута виртуелна и служи банци за енормно богаћење.

На који начин браните своје клијенте, шта су ваши аргументи у тужбама?

Неспорна је чињеница да је Закон о облигационим односима Републике Српске, као и Закон о облигационим односима Федерације Босне и Херцеговине, предвидио могућност уговарања и испуњења обавезе у страној валути.

Разлика је што се према Закону о облигационим односима Републике Српске, ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтијевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе, а у Федерацији БиХ на дан настанка обавезе.

Имајте у виду да је наш Закон о облигационим односима Републике Српске доживио промјену током рата, а разлоге за промјену Закона сам Вам објаснио. Али, када кренете од Основних начела облигационог права као што су Начело савјесности и поштења, Начело равноправности уговорних страна, Начело једнаке вриједности узајамних давања, схватате да овдје нешто није у реду.

Забиљежени су случајеви клијената који су вратили износ новца којег су добили у домаћој валути, али због раста швајцарског франка и каматне стопе, нису били у могућности да прате исплате сваке рате, због чега је банка раскинула уговор, активирала хипотеку као средство обезбјеђења испуњења обавезе, тако да је клијент на крају остао и без заложене некретнине, и без оне количине новца коју је примио прилимом пласмана кредита.

Мислим да вам је јасно о чему говорим.

Постоје још неке одредбе у уговорима, које су изразито неповољне по кориснике кредита. Можете ли навести неке од њих?

Свакако. Нејасно је на који начин је у уговорима са валутном клаузулом остварен принцип монетарног номинализма, а прије свега како је успостављена равнотежа у међусобним правима и обавезама, код чињенице да корисник кредита на крају отплатног периода враћа двоструки износ новца у односу на примљени и на тај износ плаћа камату?

У свим уговорима примјетно је уговарања одредбе којом се корисник кредита унапријед одриче права позивања на промијењене околности. Ради се свакако о ништавној уговорној одредби, али је суштина јасна, банка тражи од клијента пристајање на овакву одредбу због индиција да ће курс стране валуте расти, па самим тим и обавеза клијента, што би за клијента представљало промијењене околности, па се банка и овдје жели осигурати правничком максимом – pact sunt servanda, дакле уговор је закон за странке и исти се мора поштовати и испунити како обавеза гласи.

Зато банка у почетним уговорним одредбама уговара промјенљивост каматне стопе везујући каматну маржу за референтну каматну стопу Либор, или Еурибор, зависно од врсте уговора, али у завршним одредбама за себе уговара могућност промјене каматне стопе у складу са интерним одлукама банке.

Почетком децембра 2014. године, на Кипру је одржана Конференција посвећена кредитима у швајцарским францима. Присуствовали сте овој Конференцији. Каква су ваша запажања?

Ово је врло значајан, можда и најзначајнији корак у рјешавању овог проблема. Ћињеница да су Конференциј присуствовали представници шеснаест европсих земаља говори у прилог томе да се ради о врло сложеном проблему који, како и сами видите превазилази националне проблеме. Конференција је окупила адвокате, али и представнике удружења за заштиту корисника кредита, економисте и новинаре који су упућени у овај проблем.

Готово у свим овим земљама, а прије свега мислим на Шпанију, Француску, Пољску, Мађарску, Украјину, Кипар, Бугарску, Хрватску, БиХ, Србију, Црну Гору присутни су проблеми о којима говоримо. Интересантно је да је Конференцију покренула адвокат из Велике Британије, са канцеларијом и на Кипру, а тим који јој је помогао у свему су такође корисници кредита из Велике Британије, који су уложили у некретнине на Кипру. Намјера им је била да инвестирају у ове некретнине, а за реализацију овог плана закључили су уговор са валутном клаузулом у швајцарским францима. Нажалост, доживјели су исту ону судбину као и наши људи.

Када сам им испричао да су наши грађани заложили своје куће и станове, земљу, као залог за обезбјеђење отплате кредита, и неки су изгубили своје некретнине, схватили су да њихови проблеми нису ни изблиза тако страшни као наших грађана.

Конференција је дала прве резултате, формиран је Европски правни одбор за заштиту права корисника кредита са сједиштем у Лондону са широким спектром циљева и акција који ће прије свега бити усмјерени према Европском парламенту и Европском суду правде, али и према домаћим правним системима, дакле, према свим земљама у којима су у примјени кредити о којима говоримо, а који имају своје представнике у овом Одбору.

Каква су Ваша очекивања у будућности у смислу свега изнесеног?

На Конференцији сам уз колегу Предрага Бароша адвоката из Бање Луке и господина Кемала Дураковића, предсједника Удружења корисника кредиста „Швицарац“ представљао тим из Босне и Херцеговине. Вјерујем да ова и будуће конференције овакве врсте одређују у многоме будући правац рјешавања овог проблема.

Уколико домаће правосудне институције буду дјелоавале без спољних притисака, и уколико заиста представници судске власти буду жељели да схвате суштину проблема и нађу правично рјешење за исти, ствари ће се одвијати повољно за кориснике кредита. У супротном, коначну одлуку ће по свему судећи дати Европски суд правде, јер су клијенти спремни да исцрпе све могуће судске инстанце у заштити својих права.

Ових дана се у јавности много прича о првој правоснажној пресуди. Тужена банка поздравља овакву пресуду. Какав је Ваш став о томе?

Прије свега треба нагласити да се у конкретној ствари не ради о побједи једне или друге стране. Тужбени захтјев се односио на неосновано обогаћење банке по два основа – курсних разлика насталих примјеном валутне клаузуле и незаконито обрачунаваних каматних стопа. Први дио тужбеног захтјева суд је одбио као неоснован, а потврдио други дио тужбеног захтјева.

Нажалост, клијенту управо овај први дио ствара далеко веће невоље него обрачун каматних стопа које је банка прилагођавала својим интерним потребама. Банка је већ исплатила тужиоца за овај неспорно утврђени дио накнаде штете, а у погледу одбијајућег дијела странка ће устати у заштиту права пред Врховним судом Републике Српске, јер сматрамо да је ово питање и те како битно за судску праксу.

Нарочито из разлога што другостепена пресуда о којој причамо не даје одговоре на суштинска питања, а то је прије свега питање, на који начин је банка доказала да се приликом пласмана спорног кредита задужила средствима у швајцарским францима, дакле, да је имала подлогу у страној валути, а затим тако конвертована средства пласирала клијенту?

Суд ову чињеницу потпуно игнорише, за разлику од првостепеног суда који јасно утврђује да је у конкретном случају нарушено тзв. Начело монетарног номинализма, а то значи да конкретно, корисник кредита враћа дупло од онога што је примио од банке, и на то плаћа камату, иако је интерес банке за пласирање кредита управо камата. Дакле, банка овдје зарађује на мјењачким пословима, сав ризик пословања пребацује на клијента, не пружа доказ да средства која је одобрила клијенту у страној валути мора да врати своме кредитору, што клијента доводи у ситуацију да потпуно сиромаши.

Какве посљедице у смислу тековина и преседана могу проистећи из ове пресуде?

У сваком случају, ова пресуда ће свима који заступају клијенте пружити у извјесном смислу даљи правац кретања кроз поступке, јер иако садржи низ мањкавости, од којих је највећа управо малочас поменута, али ништа мањи недостатак је констатација суда да се ради о уговору којег просјечни потрошач може да разумије, и да је тужиоцу било јасно у какав уговорни однос улази, а да тужилац није пружио ни један доказ да му предње речено није било познато.

Мислим да су се овдје тезе потупно замијениле. Било би логично да банка нуди доказ да је информисала клијента о могућим ризицима, јер она као професионална финансијска организација која је прирпемила овакву врсту кредитног производа и унапријед формулисала уговор, на то има обавезу. Нажалост, чини се да на извјестан начин, ова пресуда пружа поруку да је практично дозвољено уговарати за себе неко право које другоме реално може да нанесе штету.

Надам се да пресуде у другим предметима неће бити идентичне другостепеној пресуди, прије свега што је концетрација доказа у другим предметима у одређеном смислу различита и употпуњена, а да се коначно рјешење мора тражити на релацији банка – клијент, уз учешће прије свега Регулаторне агенције за банкарство, али и овлаштених институција, са приједлогом да се домаће законодавство поучено оваквим примјерима, а прије свега наглим скоком вриједности швајцарског франка, мора мијењати у смислу примјене валутне клаузуле.