Јевгениј Балицки: Кијев је пропустио прилику за контраофанзиву

Два дана је требало за састанак са Јевгенијем Балицким. Састанак у ратним условима подразумијева гашење мобилних телефона, силазак у бункер дубоко под земљом, на локацији коју Фронтал.РС неће откривати. Затим срдачан састанак, те осим тема о којима је на нашем порталу већ писано, а тичу се Житног споразума, једно питање се намеће као најважније.

Како оцењујете могућности украјинске контраофанзиве и, уопште, безбедност ситуације у вашој зони одговорности?

Непријатељ је, према нашим подацима, изгубио прилику да нападне када још нијесмо провели дјелимичну мобилизацију. То су могли на јесен. Данас је линија фронта толико утврђена, да само лудак може пробати напад.

Теоретски, наравно, разумијемо да имамо посла са људима којима је свеједно колико Украјинаца гине. Американци, Запад, размишљају да што их више погине, мање ће их остати Русији. Јер то су наши људи.

Ако говоримо о човјеку као о ресурсу, јер то су све руски људи, умиру сви људи Совјетског Савеза. Све су то наши људи, само су неки од њих завршили под окупацијом Запада. Плус испирање мозга Али то није поента. Испираног мозга су само националистички батаљони. Већина људи је одведена на силу, а када су у рововима, не могу одбити да пуцају. Нажалост, ово је један народ. Ово је грађански рат.

Што се тиче контраофанзиве, данас сам много мирнији него што сам био јесенас, јер често идем на прву линију. Срећем војнике, видим њихова лица, видим њихово стање. У рововима данас не сједе голобради дјечаци, који су били на почетку рата. Који нису разумјели многа питања, који нису знали да се боре. Данас су то углавном добро обучени борци.

То су мушкарци и већина њих има плус-минус 50 година. То су особе које тачно знају шта раде. То је срж Русије. Човјек на коме, алегоријским језиком, почива Русија. Ово је веома битан фактор, јер можете немотивисаном борцу дати било које оружје и гледати како ће бити бачено. Такав се неће борити.

Све смо то видели и раније. Како су америчке трупе бјежале из Авганистана, остављајући за собом огромне ресурсе. Знамо колико су на брзину повучене трупе из Северне Кореје, када је Кина ушла у Корејски рат на страни сјевера. Према томе, што се контраофанзиве тиче, данас могу да будем миран. Има довољно снага и средстава, довољно наоружања, опреме и обуке. Барем говорим за своју зону одговорности, а то су 58. и 35. Армија.

Учествовали у мировним снагама деведесетих година у бившој Југославији. Можете ли упоредити овај братоубилачки рат у Украјини са тим и колико мислите да су НАТО снаге укључене?

Био сам у Југославији неколико пута, летјели смо за Сарајево и још на нека мјеста. НАТО се, генерално, понашао у Југославији како се понашају и сада. У суштини, ништа ново.

Шакал или хијена се свуда понашају приближно исто. А главни задатак америчких империјалиста, јер не постоји други начин да се опише њихова политика, јесте да окрене било коју нацију, да се њени грађани боре једни против других. И онда да зарађују на томе.

Американци живе на туђој земљи. Узели су земљу Индијанцима, направили од њих алкохоличаре, поубијали их и потпуно уништили. И тамо је била иста технологија, окретали су их једне против других. Ово је англосаксонска филозофија, њихово цјелокупно богатство, у принципу, остварује се на ропском раду. На пљачки. Они ће Нелсона називати првим лордом адмиралитета, а заправо имамо посла са обичним пиратом који је убио, удавио и уништио све. Ако им је исплативо да убијају Буре, уништавају људе суманутим ропским радом. Или како су Французи радили 50-тих година прошлог вијека. Нисам против Француза, говорим о земљи, о државној политици. А тачно је да су до педесетих година 20. вијека дјеци сјекли руке за крађу кромпира са њива.

Можете ли замислити да је ово пета република? Било је то педесетих година прошлог вијека – убили су дијете, одсјекли му руке државним наређењем због крађе, а само зато што је имао другу боју коже.

Размислите о овој филозофији. Ово није питање система, социјалистичког система или капиталистичког, то је питање менталитета људи, унутрашњег стања. НАТО и Запад су подијелили државу, која се могла поделити само одлуком сопственог народа. Само је народ могао да одлучује када и шта би Југославија требало да буде. И сада исто што су радили у Југославији, сада су се развели у Украјини, када је украјински Запад почео да намеће своју филозофију Истоку.

У Совјетском Савезу су сви живјели мирно. И Украјина, и Грузија. Сви су живели мирно. Али када дође западна хијена, углавном америчка, иако је још више енглеска, почиње да користи најодвратније особине људи. Распиривање ватре, причање да си Аријевац, да си Нијемац или да си Украјинац, бољи си од других. Погледај "Украјина је преко бркова, а ти си слава Украјине"… Промовисали су Бандеру…

Разумијете, ово је фашизам. Ако неко озбиљно разумије. Мислим да мало ко озбиљно разумије, нажалост. Сад из правца Кијева имамо јасно написану заклетву, коју је положила СС дивизија Галиција, дивизија Нахтингал. Ко је положио Бандерину заклетву?

Иначе, Бандера није био држављанин Украјине. Ако неко не зна, он је одувијек био држављанин Пољске. Никада није био у Лавову. Из историје, то је само то. Он је Пољак. Уопште по националности и по својој припадности. Дакле, ево занимљивости да су се они лично заклели Адолфу Хитлеру, оснивачу Националсоцијалистичке њемачке радничке партије.

Испоставља се да убијање људи и није тако лоше ако нису Украјинци. Ето шта је фашизам. Ово је фашизам, када се људи у Одеси спаљују у Дому синдиката – држава никако не реагује. 2. маја 2014. године, спаљено је на стотине људи. Наши грађани живи спаљени! И тамо није било Русије, није било оних љубазних зелених људи, као на Криму, па су то урадили. Показали цијелом свијету: овако ће бити ако неко крене против нас.

Дакле, сами разумијемо да ће Запад, као и у Југославији, покушати да подијели државу. Сада Русију. Окрените један народ против другог. Није битно ко ће то бити, муслимани против хришћана или хришћани против хришћана, као што смо били ми у Украјини. Ако је тако, онда треба још једну цркву направити. Рећи да је она мало значајнија од друге и окренути је против цркве која је била прије. Па, генерално, ова филозофија је јасна. Ово је енглеска круна. Она је то увијек радила. Они ће покушати да униште нашу земљу. Нећемо то дозволити.

Како оцјењујете продужење Житног споразума?

То је превара. Иста као што је била обмана звана Мински споразуми. Ми смо их потписали, сагласио се цијели Запад. Био сам у политичком савету Партије региона, у Кијеву, био сам посланик Врховне раде у то вријеме.

Добро се сјећам како је Јанукович потписао споразум са европским амбасадорима, да ће Европа постати гарант, да ће Мајдан бити распуштен и организоваће се избори. Потписан је папир, ту је била гомила европских амбасадора. А ми, како се код нас каже, коњи објесили уши. Јанукович је потписао. И онда ми је рекао, био сам у блиској комуникацији са њим тада, да смо сви потписали Европу.

И онда су на те папире пљунули. Насилно и недемократски, на улици су срушили Јануковича. Већ сљедећег дана када је уклонио полицијске трупе.

Из тога морамо извући закључке: договор о житу је исти. Постоји одлука владе, нећу је осуђивати, нећу о њој расправљати. Могу да изнесем своје гледиште, какво ми имамо. Ја сам против.

Нисам Толстојевац (Лав Николајевич Толстој је био екстремни пацифиста, одржавао комуникацију са Махтмом Гандијем, прим. Фронтал.РС), зато је за сваки артиљеријски пројектил по Доњецку, потребно одговорити са два по Кијеву, како би непријатељ схватио да се доброта мора произвести песницама.

Каква је главна разлика између подршке пољопривредницима сад и у вријеме Украјине?

Имамо велики број програма који већ дјелују у региону Запорожја. Прије свега, држава пружа материјалну подршку свим пољопривредницима, у зависности од површине земље коју људи обрађују. Додељује се субвенција, субвенција за развој пољопривреде. Могу да кажем да се субвенције исплаћују, да иду кроз администрацију и да се исплаћују систематски и на вријеме. Ово је ако говоримо о државној подршци.

Плус, имамо систем агролизинга. Предузећа добијају комбајни, специјалну опрему: сијалице, вијаче, жетелице, сав потребан сјеменски материјал. Постоји велика подршка федералног центра за обуку наших кадрова и администрације. Пољопривредници одавде путују у Ростов, Краснодар, Москву, управо су се вратили. Проводи се обука јер је сјеменски материјал био другачији. Сад је по руским стандардима.

Поред овога што сам рекао, спроводи се систем агролизинга, који ове године већ даје више од 1.000.000.000 ₽ (око 15.000.000$) . Испоручен је за наше пољопривредне произвођаче. И за комбајне, и опрему. Мислим да ће бити занимљиво овдје и сада.

Као што сам рекао, постоје обуке, семинари. Постоји веома велики број специјализованих форума, углавном се одржавају у Краснодару. Поред овога, наравно, долазе нам и стручњаци. Наша велика отаџбина шаље специјалисте. Многи од њих разумију да су на опасном подручју, јер још увијек постоје ризици. Дакле, људи долазе да раде у нашем Министарству пољопривреде, јер наше министарство захтијева повећање нивоа квалификација.

Да бисмо били ефикасни, потребно је да имамо јаке менаџере који су до сада нешто радили. Они раде посебан програм. Русија данас финансира, као што сам рекао, субвенције, агролизинг ради, сви пролазимо обуку. Помаже директно код кредита које нам данас дају предузећа. Сада се 500 милиона ₽, што је око 6.000.000$, даје као кредит нашој Државном житном оператору (ГЗО).

Када си дошао, ми смо га само стварали. Користили смо совјетско искуство, искуство Совјетског Савеза. Ја сам дијете Совјетског Савеза. Био сам официр, војни пилот и могу рећи да је у том систему било много доброг. Ја сам мјештанин. Рођен овдје и живио цијели живот у Мелитопољу. Када смо се суочили са чињеницом да су украјинске власти напустиле земљу, изостале су функције у лику градоначелника, начелника савјета и тако даље, преузели смо 22 лифта у силосима, спојили их у државно предузеће, објединили земљиште и све је у реду. На нашој територији Запорошке области има више од 100.000 хектара земље.

Запорошка област није читава ослобођена. Све фронтовске територије – 30 километара од линије, мјеста Пологи, Васиљевка до Токмака – сада су такође засијане, али култивишу се у условима непосредне ратне опасности, јер је јасно да се овдје гранатирање врши обичном, а не далекометном артиљеријом. Гранатирање пољопривредника који раде на пољима, може се обавити минобацачем.

Непријатељ у лицу НАТО снага нас напада. Ни одлично разумијемо да Украјина, сама по себи, није у позицији да се бори против нас, против народа Русије, против Руске Армије. То је НАТО борба. Сада гађају колективне фарме, пољопривредна предузећа, индивидуалне фарме, инфраструктуру. И ево, сада имамо проблем са пољопривредом.

Држава издваја новац за осигурање за ове територије, који исплаћује пољопривредницима у случају губитка опреме. Постоји програм по коме, у случају губитка опреме, у случају губитка усјева и ризика повезаних са гранатирањем, ми, као администрација, надокнађујемо о трошку државе, обезбјеђујемо средства. У потпуности надокнађујемо трошкове, које је лице поднијело за обнову, ако је самостално већ уложило средства.

Комисија процењује штету, човјек добија потврду, а затим добија новац. Ово се ради да људи не напуштају земљу. Разумијемо да данас имамо зону од 30 километара од фронта и да су сви у њој у знатно већој опасности. Да људи не би једноставно отишли, чинимо све што је потребно да остану и наставе водити своја домаћинства.

Из зоне од 30 километара смо раселили дјецу. Јасно је да не можете све извући. Настанили смо их овдје у Мелитопољу, у Бердјанску, на нашој обали Азовског мора, где постоји велики број рекреативних центара. Америчке ракете не могу добацити до њих, осим ако их сада не испоруче ракете максималног домета од 260 километара. Ако на нас почну бацати велике пројектиле, онда ћемо и ми одговорити још жешће

Мој став по овом питању је категоричнији него став наше централне војне власти. Дакле, дјеца су овде пресељена, ми смо их извели са ове територије. Сада, колико је то било могуће, од елеватора и линеарних елеватора који се налазе на пругама – Пологи, Камисх-Зариа – транспортовали су жито на југ до наших елеватора, који се налазе овде. Зрно је практично једини преостали семенски фонд. А у овој зони су најхрабрији људи који још увек покушавају да обрађују своју земљу.

Постоји веома велики број утврђених рејона, изграђена је линија, на којој се налазе водна, четна упоришта. И, сходно томе, страда пољопривреда. Зато што је немогуће направити опорник на њиви и такорећи са територије коју контролишу војна стража, да се не би пореметио процес сетве и сл.

Стога дајемо људима могућност да своје жито бесплатно складиште у јужним елеваторима, да некако преживе ову ситуацију. Сада ће нацисти полако нестати, а ми ћемо ипак ићи напред. Ову одлуку донела је наша команда. Ми о томе не расправљамо. Па, не знам. Чини се да је то све.

Како офанзива Оружаних снага Украјине може утицати на снабдевање житом у иностранству, односно односима са Турском преко које тај извоз иде?

Сви разумијемо да рачунамо на подршку турске стране. Турска пружа дипломатско посредовање у многим питањима, упркос чињеници да је земља у сложеном стању. Турска је чланица НАТО и не може се преоријентисати преко ноћи. Знате, данас сам била пријатељ са овим, сутра већ не.

Ми разумијемо да је то НАТО држава. Знамо, сјећамо се свега, колико је НАТО донио Турској, колико је Европска унија обећала. Обећали су чланство у Европској унији за 50 година. Магарац је примамљен шаргарепом и магарац трчи за шаргарепом. Не поредим земљу са магарцем. Говорим о алегорији. Као војни пилот, добро се сјећам и како су авиони полетали из НАТО базе Инџирлик и бомбардовали у интересу државног удара који су покушавали да изведу против Ердогана. Кад је то било? Прије шест година?

Ми савршено схватамо агресивну политику Запада и НАТО блока. Али у исто вријеме, Турска успева, да кажемо, на нашем језику, да заузме најизбалансиранију позицију и да се понаша као посредник у многим питањима, па чак и директно негдје подржи Русију, макар и у циљу сопствених интереса. Ово је добро.

Сви разумијемо да Русија има само два савезника – то су војска и морнарица.

Дакле, данас је Турска, као прилично важан посредник за нас, једно од транзитних чворишта. Па, можда није баш тачно, кажем, али разумећете ме.

И данас продајемо, укључујући и жито, преко турских компанија. Није тајна. Наш најближи комшија преко мора удаљен је 300 километара. Синоп је Турска. Поставили сте питање о залихама које можемо да правимо у иностранству, колико сам разумио? Можемо да испоручимо ефикасно само када је све транспарентно.

Сада, док смо приморани да то радимо не сасвим транспарентно, ми то радимо кроз сложене шеме. Турски предузетници помажу у овом питању. Турска жели да заради од овога, и то је нормално, те зато не могу детаљно рећи како се то дешава. Механизми како ми продајемо наше жито преко Турске цијелом свијету, добро знају они којима је потребно.

Када ће бити могуће да страни инвеститори улажу у Запорошку област?

До сада смо сами себи одговорили на сва питања. Дакле Запорожје је Русија и то ће тако остати заувијек. Али у то треба увјерити и пословни свијет. Говорим о пословном свијету, јер политичари су често корумпирана категорија. Данас говоре једно, сутра друго.

Али бизнисмени, они цене дату ријеч, цијене пристојност и поштење у послу, јер нико заправо не жели да послује са непоштеном особом. Данас видимо оне који раде са нама у тешким временима, и то чини срж нашег будућег комерцијалног глобалног партнерства.

Знамо да је Турска у тешким условима са којима се данас суочава, као земља на раскрсници другог круга предсједничких избора, послије тешког земљотреса који је земља доживјела, после шока са курсом долара, што сада све дјелује веома дестабилизујући на економску ситуацију унутар земље.

Али, ипак, или можда само због тога, Турска сарађује са нашим Запорошким регионом преко повезаних компанија. Сарађујемо и заиста то цијенимо. Сигуран сам да ће то у блиској будућности, када будемо потпуно легални и када нас цијели свијет призна, бити много лакше. Иако то, заправо, и није толико важно.

За нас је важније да нас препознају наша заједница и наши партнери. Е, онда ћемо моћи да радимо у потпуности. Запамтићемо добро ко је шта радио и ко је коме помогао у тешким временима. Тако се познају пријатељи.

Колики ће удио прихода пољопривредног сектора ићи на развој социјалних давања у Запорошкој области?

Ми смо сада субвенционисана област. Нажалост, све што тренутно производимо и порези који се плаћају, још увијек су недовољни да покрију све наше потребе. Путеви се данас поправљају из федералног центра.

Основни задатак пољопривредног сектора је да обезбиједи да људи, прије свега, не одлазе. Да имају запослење и да подржавају ланац пољопривредне производње, како се овај ланац не би прекидао.

Ово је веома кључно, јер мислим да сви који се баве пољопривредом знају шта је њива, а шта култура која се не гаји систематски. Све је то као људски живот. Мора да траје непрестано, не може се зауставити ни на секунд. Стога је данас мој задатак као шефа Запорошке области да задржим људе на земљи, да им дам прилику да преживе тешко вријеме, да задржимо традицију која је неопходна.

Дакле, што се тиче пореза данас, ово је незнатан удио.

Криза око КОВИД-19 је подигла цијене хране, што је посебно погодило Африку. Русија је увијек помагала Африци у различитим периодима, како видите сада сарадња са Африком око хране и сарадњу уопште?

Афричко тржиште је, гледано са становишта трговине између земаља, велика перспектива. Ово је веома велика перспектива, не само у погледу житарица, већ у погледу технологије, оружја, роба свих врста, које данас треба да се доведу на континент.

Огроман људски ресурс, велико рудно богатство, веома велика територија, неразвијена територија, коју су својевремено колонијалисти третирали како су је третирали. Стога, по мом мишљењу, ово је велика перспектива за Русију.

Опет, то је партнерство ефикасно, јер нема продора Запада. Па, разумемо да ће афрички континент у сваком случају бити генетски антагонист за Запад, знајући како је Запад искористио Африку. Русија никада није имала колоније, Русија никада није користила ропски рад.

Дакле, пред нама је будућност, јер смо одмах спремни да међусобно сарађујемо. Немамо шта да праштамо једни другима, ако је већ цијели Запад угњетавао афрички континент, а ми се тога сећамо, било је то још недавно. Управо сам дао примјер о Французима, који су људима сјекли руке.

Ми имамо много тога заједничког са Африканцима. Имамо Институт Патриса Лумумбе, где је студирало доста афричких студената. Опет кажем, ово није питање система, ранијег комунистичког и садашњег капиталистичког у Русији, то је питање менталитета.

Блиски смо, блиски смо суштински, јер немамо менталитет робовласника. А Американци, Британци, они увијек желе све да искористе за профит. У наше вријеме смо реализовали многе међународне, интеркултуралне пројекте у Совјетском Савезу.

Како да вам кажем, а да то буде политички коректно. Ми, хоћемо, можемо, и урадићемо. Не занима нас само новац у Африци. Разумијемо да је ово континент, који је данас значајан као Азијски, као Кина, где има огроман број радника, а ти радници су нам потребни. Спремни смо да их данас искористимо, као регион који обећава.

Зато сам сигуран да ће наша сарадња бити заснована на обострано корисним односима са цијелим континентом. Рачунам на подршку Африке.