Зрно, по зрно – превара

Са одлуком да се продужи Житни споразум се не слажем. Сматрам то преваром, као што су били Мински споразуми, каже Јевгениј Балицки, губернатор Запорошке области, док разговарамо у његовом кабинету у Мелитопољу.

субота, мај 20, 2023 / 09:49

Пише: Дани(ј)ел Симић

На Запорошком фронту није дошло до офанзиве коју су из НАТО најављивали и коју сам дошао да пратим, очекујући да ће сигурно, ако имају снаге, покушати да пресијеку копнени коридор ка Криму. Којим се засад безбједно возим, по невјероватно другачијој цести него што је била у вријеме Украјине. Моја пажња се, зато, усмјерила ка рату који се води дигитроном.

Ово је стратешки сукоб изнуривања на планетарном нивоу и свако зрно је битно. Како оно са њиве, од јечма, кукуруза, ражи, пшенице, сунцокрета; тако и она од бакра, месинга и олова, које на убиство погоне барутни плинови.

Фронтал.РС је већ писао о деблокади украјинских лука за извоз жита, а као разлог зашто би ратна морнарица под заповједништвом Москве, која је потпуно неутралисала украјинску, морала пуштати трговачке бродове за попуњавање ратног буџета у Кијеву, наводи се избјегавање глобалне кризе на прехрамбеном тржишту. Прије свега да би се избјегла глад (да, баш та се ријеч користи) у неразвијеним земљама Азије и Африке.

Украјина опет, према ријечима замјеника директора Државног житног оператера (ГЗО) Алексеја Џуркина, премоћну већину свог извоза, преко 95 одсто, пласира у земље Европске уније. До неразвијених земаља до којих тобоже треба да дође жито, стиже мање од три одсто овог "хуманитарног" извоза. Руси су, каже он, спремни достављати жито земљама Африке и Азије непосредно. Санкције које трпи Русија, односно пољопривреда и индустрија Запорошке области, не погодују управо томе.

НАТО, ЕУ и САД; то чине скривајући се иза фраза да "Русија краде украјинско жито" и сличним лицемјерлуцима, за једну олигархску екипу на планетарном нивоу, која у тренутку док ово читате већ годинама краде сиријску нафту. У замјену за кикирики од старог наоружања којег се САД и савезници рјешавају, Радничка партија Курдистана им у Сирији плаћа политичку и војну заштиту од легалне власти у Дамаску, са столицом у Уједињеним народима. Толико о међународном праву.

Та политика, која се продужава на Ирак и Либију, Вашингтон је посвађала са Анкаром и окренула је Москви. Русија није отишла преко океана, гдје се њени интереси штите тако што приватне нафтне компаније дебљају своје буџете, а Војска САД изиграва обезбеђење плаћено из буџета. Умјесто тога, Русија је сакупила све капацитете за производњу хране у дијелу онога што се некад звало Малорусија, те основала ГЗО.

ГЗО је све капацитете за производњу и прераду хране, од њиве и механизације, преко силоса и лифтова за утовар, до пекара и терминала у лукама, објединила у једно предузеће. Тако исхрањују људе, чувају имовину и обезбеђују радна мјеста, да би становништво не само било сито, већ и остало код својих кућа, а не потуцало се у избјеглиштву по Русији и свијету. На терет и себи, и другима; а на пропаст свог краја.

Већина очију је била усмерена више ка Турској, него ка фронту, на којем се продужава иста ситуација као и претходних мјесеци. И губернатор Јевгениј Балицки изражава наду у побједу Реџепа Тајипа Ердогана. Без обзира што он неће даље да коментарише одлуку Кремља, да још два мјесеца Украјина зарађује, док је његова област под западним санкцијама и ватром те исте Украјине, ја налазим да то може имати само везе са Турском. И Ердоганом. И изборима.

Због тихих санкција САД, али и ЕУ, разним саботажама и напуштањем договора, Турска је у економској кризи. Путину је продужење споразума до краја другог круга, на чему Турска кроз Босфор дебело зарађује, много мањи губитак од могућих исхода ако Киличоглу окрене Турску у подређен положај онима који су Ердогана мислили војно скратити за главу, уз помоћ војног пуча Фетулаха Гулена.

Без обзира што је Ердоган рекао да је Путин у праву, те да ће рјешавати проблеме Житног споразума, Реџеп има својих проблема. А Путин је очигледно ту да му се нађе, као што му је једини дојавио да му се спрема војни пуч, са којим се уз помоћ турског народа изборио и очувао демократске институте у земљи. ЦИА је извукла доста Гуленоваца, за које се сматра да су издали наређење за обарање руског Су-24 изнад Сирије 2017. године.

Не хајући за високу геополитику ГЗО је у Запорожју сабрало са више од 960.000 хектара, око 200.200.000 тона усјева. Кажем око, без обзира што су то егзактни подаци. Нико оволико жито не измјери. Ни у тону, камоли у зрно.

Гледам у задњи крај камиона са приколицом који овдје зову "хрчак", обзиром да су намијењени да возе готово искључиво жито. Сипају зрнца како се вози, а Настја, преводилац који мени сада више заиста није потребан, прича како неки њен познаник није добро стегнуо страницу, па кад је довезао одредишту – на ваги је било тону и по мање.

Стали смо крај неошишане банкине да пишамо, а ту због таквих случајева, уз коров равноправно расте чистокрвна пшеница.

На њиви огроман Џон Дир зелени трактор, остао из времена Украјине. Сије сунцокрет. У њему све пишти на свијетлећим дисплејима. Покреће се према ГПС, али тракториста мора окренути волан на крају бразде.

Улазим и ја да пробам. Ројеви птица слијећу и узлијећу иза нас. Скварец. Тако називају чворка. Возач трактора каже да они лове ситне животиње које сијачица извади, а да је сјеме за њих предубоко.

Андреј Мухин, директор Силоса у који одлазимо касније, дошао је из Русије да помогне и говори, а и види се то голим оком, како ништа није улагано од времена СССР. Само искориштавање, дивље приватизације и страни профит. Одлазимо до Токмака, гдје је као и у Камјанки Дњепровској, далекометна артиљерија типа Хајмарс и слично, употријебљена управо да се уништи могућност да жито служи као муниција супротној страни.

Немамо дозволу да ту фотографишемо и снимамо, па нас држе у центру Токмака једно сат времена док ФСБ не извијећа има ли опасности од таквог нам посла или не. Пуштају нас на крају, а да се нијесам ни насикирао. Чудно је како се човјек послије годину дана навикне на нешто што га је у исто доба прошле године излуђивало до неподношљивости.

Могуће је повећати за 40 одсто и на територији Запорошке области, која је у овом тренутку под контролом Руске Армије, али је дио ораница недоступан, усљед борбених дејстава.

Свјетлана Шевченко, министар пољопривреде информише да је Запорожје у основном пољопривредни крај. Прошле године 960.000 хектара и 2,2 милиона тона, а ове ће посијати 970.000 хектара.

-Наша област је обезбијеђена сјеменским материјалом и ми можемо без увоза. Вршимо селекцију сјемена и наше сјеме ће бити и јефтиније и квалитетније од увозног.

Добили смо комбајне из Росселмаша, као и тракторе, који су поклоњени ГЗО. Ми помажемо пољопривредницима који су остали без технике, а мали фармери ни раније нијесу имали своју технику, него су били зависни од већих приватних произвођача.

Бердјанско пристаниште ради, прихвата бродове, као што се увјерио и министар пољопривреде Руске Федерације, када нас је недавно посјетио. Оно може прихватити бродове од 10.000 тона, али развијамо начине да натоваримо и 20.000 до 50.000 тона. Тренутно ради са 40 одсто капацитета. Ми можемо пребацивати жито и помоћу путева, ријека и наравно жељезницом.

У згради Министарства пољопривреде, Јуриј Гусков, министар економског развоја,каже да је недостатак стручне радне снаге.

-Наравно да имамо проблема са радном снагом. Прије свега то су стручњаци у области пољопривреде. Изазови су постојали у првој години СВО, а сада смо захвални многим областима и регионима Русије, посебно сусједним областима, одакле се обезбјеђуемо стручњацима. Тражимо специјалисте, који су спремни да своје знање примјене и пренесу на људе у нашој области. Недостају нам медицински радници, учитељи и инжињери; уопште добродошли су сви људи који ће радити на нашој територији.

Велики удио пољопривредне механизације је неруског поријекла, тако да се јављају проблеми са резервним дјеловима, а Гусков каже да већ разговарају, како са руским произвођачима, тако и са бјелоруским и иранским партнерима.

-Ми ускоро размишљамо не само да ремонтујемо, него да производимо заједно комбајне, што нам ниво технологије и знања у Запорошкој Области и Кримској Републици то нам омогућује, каже он.
Обрада поља је у одређеним дијеловима Области веома ризична и изводи се у зони борбених дејстава, зато постоји осигурање, као и подршка изнајмљивању технике онима који су без ње остали или је немају.

За крај додаје да био договор продужен или не, гувернер је поставио задатке да се испуне наређења В. В. Путина и успоставе непосредне контакте са купцима у пријатељским земљама.

-Ми Руси смо стрпљиви, видјећемо како ће то ићи, закључује он.

Жито се само не извози, већ се и прерађује код куће, тако да након хљебозавода у Скадовску који сам посјетио прошле године, идем до истог таквог производног капацитета у Бердјанску.

Због кризе са КОВИД-19 цијене хране су порасле дупло, и и даље су високе. Али бар Запорожје не мора страховати од глади. На Мелитопољском универзитету студира 10.000 студената и земља ће се обновити брзо, уколико и рат стане бар приближно таквом брзином. А све су прилике да неће баш скоро. Министарство пољопривреде Русије ће ограничити увоз житарица, што ће можда помоћи овим људима.

Тамо нас дочекује Наталија Марчук, која већ носи штикле – сандале, без обзира што овдје прољеће касни отприлике једно мјесец дана, па се умјесто априла, мјесец мај по старом словенском календару овдје назива Травањ. Руси су толерантнији на хладноћу од Срба. Много.

Она је из Маријупоља, и каже да је случајно, нашавши се у избјеглиштву, од 01.09.2022.почела да ради као управитељ.Један мањи завод за овдашње прилике, производи дневно 10 тона запеченог брашна, односно 13.000 комада пецива и 70.000 комада разних кондиторских производа. Захваљујући формирању ГЗО, који је увезао ланац производње од њиве до крофне са шлагом, 224 човјека раде и испоручују хљеб у Бердјанск и Маријупољ; а Наталија намјерава да прошири посао и до родне Горловке. Каже да је то засад јако тешко, јер је за разлику од Запорошке области, гдје је федерални фонд поправио и изградио нове цесте, тамо под артиљеријском ватром то сад немогуће.

Тек 24.09. су добили гас, јер су све пећи на гас. Украјина је саботирала све што је могла, не само у овом заводу, него и у другима. Они су ипак успјели за ово вријеме да наштеде и купе велики камион, којим отправљају велике количине пецива купцима. Регистровани су званично прије мјесец дана и дјелују као дио ГЗО. Наводи са поносом како је, без обзира што је директор, сваки дан долазила како би испунили норму за Васкрс и испекли традиционални руски слатки колач са грожђицама, који се једе и поклања другима том приликом. Планирали су 6 тона куљича, а испекли 12 тона.

-То је Васкршње чудо, добацује један Рус.

Наталијин завод добија бесплатно брашно којим пече хљеб за војску. Које количине и куда га отправља, није хтјела рећи јер је то, као што рекох на почетку – дио ратне машине. Гладан војник је никакав војник, а у рату који ће потрајати и у којем ће побиједити одлучнији и организованији, сабира се и зрно жита које испада из камиона успут.

У идеолошком смислу, тај рат је сасвим другачији. Јер Наталија у канцеларији држи слику предсједника, премијера и губернатора Запорошке области Руске Федерације, док је оставила лампу са областима Украјине. Исто тако, треба рећи, да је Зеленски забранио руски језик још у миру, док се у новоотвореним школама у Маријупољу он учи. На камионима Бердјанског хљебозавода ријеч хљеб пише на украјиском, а возач додаје натпис на руском. Кефир који купујем у продавници, има фолију штампану на украјинском, а цијену у рубљама. И овдје је нормално, оно што је код Зеленског незамисливо.

За разлику од прошле године када су све стајале, сада неке вјетрењаче од многих које срећем уз пут – раде. Електровјетрењачама се искриве и заобле лопатице када се окрећу. Када стоје равне су. Барем ја тако видим на путу од Бердјанска до Мелитопоља. У мјесту Володимиривка споменик великом кнезу Кијевском Владимиру. Крститељу Руса; нешто даље убијеним у нацистичко-фашистичко-усташком геноциду. Кажем усташком, јер је и Независна Држава Хрватска Анте Павелића слала војску да се бори против "полуљуди" са истока, као што су у Јасеновцу, Јадовну и другим стратиштима убијали њихове рођаке на југу по имену Срби.

Осим свега што смо преживјели деведесетих, као практичну вјежбу за оно што "колективни Запад" спрема Русима у Украјини, Бјелорусији и Русији; општи однос и став према нама Србима, да једино можемо бити добри ако допустимо да нам додатно распарчају, те поотимају и оно што је остало од наше земље, односно ако се одрекнемо себе, свог дивљачког језика, свог примитивног писма и превазиђених обичаја; нешто је што нас несмањеном актуелношћу неодвојиво у свјетским оквирима вјезује за руски народ.

Окрените заставу наопако! Понављам свој омиљени слоган, који најбоље описује шта им се сада дешава.Русе ја прекоријевам сада још више, него ранијих година. Све што сам им указивао да ће им се десити, те да не смију да се ослањају на западну електронику, аутомобиле, технику уопште; јер ће прије или касније доћи у сукоб са њима. Требају вам опет ваши путнички авиони, ваши паметни телефони, ваши Москвичи и Ладе; једнако као ваши топови, тенкови и ракете; јер они неће престати да их нападају и за њих нема црвене линије.

-Није што си ти сад овдје, али мени је на Криму омиљени српски ресторан. Ја то просто волим. Мораш доћи код мене, то је моје острво. Поручује ми на растанку Сергеј, први и једини Рус који ме зове по презимену.

Руси раде мимо свог интереса, у име интереса читавог човјечанства. "Сиромашних и гладних народа" којима је Москва, и у вијеме СССР, и у вријеме Русије, помогла више него што ће Вашингтон икада моћи да стигне, чак и ако би хтио. А неће. Све што Западњаци "поклоне", десетоструко наплате. Скидањем коже са леђа.

За два мјесеца, чим су разочарани апсолутно сви са којима сам разговарао у Запорожју, видјећемо да ли ће "Зернавоја здјелка", како Руси зову Житни споразум са НАТО о деблокади лука под командом Зеленског; бити у стратешком смислу "Зрно, по зрно – погача; камен по камен – палача"; или ће бити још једна превара Запада на коју словенски исток пристаје на своју штету.

Писаћемо се још.



Оставите одговор