Јасеновац и Србија: О 22. априлу, 26. травња

Било је то у ноћи између 1341. и 1342. дана јасеновачког календара који се мерио крвљу. Две групе преосталих логораша су, не знајући за намере оне друге, донеле исту одлуку.

недеља, 26 априла, 2020 / 14:10

Пише: Дејан Којић

Прва се налазила уз Саву, недалеко од места где река прави готово савршен полукруг и наставља да тече ка југу, ка Кошутарици и Старој Градишци. Тачно 1073 логораша су затворена у „Циглану“ и усташка намера је била да их се реше сутрадан, дизањем зграде у ваздух. Њихове припреме ипак нису прошле неопажено, дошло је до неколико експлозија и пожара. Заточеници су почели да слуте шта их чека, па су решили да наредног дана изврше пробој. Неколицина њих се, не желећи да падне у руке усташама, обесила током ноћи. Нешто мање од половине уопште није било способно за бег због болести или старости.

Друга група је била смештена у самом Јасеновцу, на локалитету званом „Кожара“. Било их је свега 147 и још раније су планирали да последњу борбу, на живот и смрт, почну кроз три дана. Међутим, те вечери их је изненадила необична светлост која је долазила са североистока. Слушајући пригушене звуке детонација и не слутећи на добро, одлучили су да убрзају припреме и већ сутра, са првим мраком, покушају да побегну.

Већа група је кишног јутра 22. априла 1945. почела са пробијањем логора. Са собом су понели ножеве и све оно што је могло послужити као оружје: летве, лопате, цигле, чекиће,… Бежећи ка Кошутарици, крај леве обале Саве и тачно наспрам Доње Градине, на чистини су их косили митраљези. Они одважнији, свесни да се жртвују за друге, скочили су на усташе и покушали да их онеспособе. Најуспешнији је био Миле Ристић, који је задавио једног и митраљеску цев окренуо ка чуварима логора.

Мања група је према претходном договору сачекала вече и кренула у слободу. Многи од њих су поред оружја носили и отров у зубима, како би избегли мучење у случају неуспеха. Бежали су по јасеновачким улицама, ишли уз пругу, скакали у Саву и тако тражили спас.

Исход пробоја је био ужасан: из „Циглане“ је преживело 117 људи, а из „Кожаре“ само 11…

Србија данас обележава Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату.

Други државни празник који се тиче Другог светског рата је 21. октобра, као сећање на стрељање у Шумарицама. Сматрам да је оваква пракса погрешна, јер је на државном нивоу потребан један празник који ће објединити све жртве са простора окупиране Краљевине Југославије. Хајде да их мртве не делимо, а државне делегације ће постављати венце не само 22. априла или 21. октобра, већ сваког дана у години када се сећамо неког масовног злочина.

Република Српска, друга српска држава на Балкану, нема ниједан датум посвећен жртвама Другог светског рата. Тужно за земљу Доње Градине, Козаре и њене деце, девојака утопљених у Дрини пред усташким силоватељима. Срамота за државу која је настала управо као израз жеље босанских и херцеговачких Срба да опстану на вековним огњиштима.

Други светски рат је болна тема у нашем друштву, пре свега због грађанског рата, и бојим се да ће тако остати. Историјски уџбеници за основне и средње школе садрже само малобројне податке: најзначајније битке, понеки масовнији покољ, који су највећи логори и број жртава. Избегавају се било какви детаљи који могу довести до различитих тумачења.

Ученици ништа не могу да закључе о правим размерама злочина на основу тако написаних књига. Њима је неопходно развијати критичко мишљење, водити их на места страдања, држати им јавне часове историје. Кривицу за овакво стање сноси надлежно министарство одобравањем недовољно добро написаних књига и бесмисленим плановима рада у којима нема довољно времена за суштинско бављење српском историјом. Ништа мање нису криви ни многи незаинтересовани професори, као и део јавности који се не слаже са „повратком у прошлост“.

Хтели ми то или не, она на овим просторима често уме да нас појури и постане крвава садашњост. Ко то не разуме, тај ништа не зна о историји и животу.

Младе не могу и нећу да кривим. Сећам се часа српског језика и књижевности на коме смо као гимназијалци-матуранти слушали исповести преживелих логораша. Никада нећу заборавити мук у учионици, сузе професорке и појединих ђака.

Нека „Музеј жртава геноцида“ широм отвара своја врата посетиоцима – од ученика, до најстаријих суграђана. Држава је дужна да направи меморијални центар, по узору на „Јад Вашем“ у Јерусалиму и „Цицернакаберд“ у Јеревану. Младе истраживаче из свих области друштвених наука ваља покренути да шире истину о покушају истребљења нашег народа. Изложба одржана у седишту ОУН крајем јануара и почетком фебруара 2018. године мора бити почетак међународне борбе за истину. Србија ће само улагањем у своје синове и кћери исправити историјске неправде и ужасе.

Нисмо снимили ниједан играни филм о жртвама Јасеновца, али и Госпића, Данице, Ђакова, Јадовна, Јастребарског, Крушчице, Лепоглаве, Сајмишта, Слане, Старе Градишке… Злочини из Гаравица, глинске цркве, Дракулића, јужне Бачке, Краљева, крашких јама Велебита и западне Херцеговине, Мотика, Пребиловаца или Шарговца заиста заслужују да се прикажу на филмском платну. Тамо је могуће замислити толико крви и психопата, пре него у стварном животу. Да не постоје материјални докази, верујте на реч, не бих веровао како је човек у стању да на такве начине мучи и убија другог човека.

Нека се Србија и Српска воде речима Ефраима Зурофа, историчара и директора истраживачког центра „Симон Визентал“ из Јерусалима: „Ниједан покушај да се промени наратив не сме да прође без одговора. Ако желите да ваша деца и унуци одрастају у лажима, онда ћутите, то ће се десити.“ Немамо право да ћутимо. Обавезни смо да због свих жртава одлучно побијамо било какав покушај ревизије повесних чињеница, релативизације злочина или рехабилитације злочинаца. Морамо указивати да је НДХ једина у историји имала логоре за децу. Не може Јастребарско у коме се налазио дечји логор да буде проглашен за град који је „пријатељ деце“, нити да усташе имају своје улице у хрватским градовима. Сваки заборав на Светог Петра Дабробосанског је нови потпис на Павелићеву забрану ћирилице од 25. априла 1941. године. Ко прочита његово житије – схватиће.

Каква је српска култура сећања? Недоречена, недовољно јасна, увек помало срамежљива. Као да смо потомци убица, а не жртава.

Тешко да ћемо икада сазнати тачан број јасеновачких жртава. Усташе нису имале спискове по којима су доводиле несрећнике у логор, па се уопште не зна колико их је заправо прошло кроз њега. Убице су прво правиле картотеке сопствених жртава, а потом их саме уништавале?! Мртва тела су бацана у масовне гробнице под земљом, у високе пећи за цигле и реку Саву. Њих никада нећемо пронаћи. Не зна се шта је језивије и ненормалније: хладна нацистичка прецизност у извештајима на основу којих се жртве могу избројати готово „у главу“; или усташки дивљи пир услед кога није могуће утврдити чак ни приближан, а камоли коначан број страдалих.

У мени посебну одвратност буде Хрвати и Срби који неумерено смањују или повећавају број жртава, свако из својих ниских побуда. Понекад помислим да би се многи моји сународници разочарали (sic!) када би се неким случајем утврдио тачан број, неколико пута мањи од онога који су они замислили. Суштина је у патњи коју је сваки човек појединачно доживео. Ко говори о судбини ових људи само зато што су били Срби и православци, тај их искрено не жали. Одвратно, неразумљиво и страшно.

Потомак сам оних које су убијали у Јасеновцу, али и преживелих логораша. Ни први ни последњи, нажалост. Према доступним подацима, најмлађа јасеновачка жртва из босанског села Скиповац, места одакле сам пореклом, је Перо Илић.

Убијен је у 22. години, а толико тренутно имам и ја.

Ћутање је одобравање равно издаји.

Сваког 22. априла морамо да схватимо још једну ствар: постојимо. Претекли смо крвавом ножу који је настојао да нас затре. Има нас скоро два пута више од старих крвника, живимо у две српске државе које се простиру од Дунава до Уне. Дужни смо да никада не укаљамо образ прецима и да живимо као слободни људи у слободним земљама. Нека последњи јасеновачки логораши у нама буде храброст и свест да ништа није немогуће. Не сањајмо недостојне снове и запамтимо: међе жртава и усташа су настале србосјецима и србомлатима. Никада не смемо да их пређемо.

Наша освета је сасвим једноставна и довољна: српско име није угашено.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *