Дани(ј)ел Симић

Извињење Валентини Лисици

ЦНН о њој има само једну вијест. Из 2013. године, у склопу чланка о добром проводу и забави, гдје јој се име нашло међу извођачима поменутим у тексту.

среда, април 15, 2015 / 13:05

У актуелној стварности, која је остала углавном на искупљеној савјести англосаксонских писаних медија, Торонто филхармонијски оркестар је прошле сриједе изазвао скандал, отказавши концерте ове пијанисткиње рођене у Украјини, са званичним образложењем да је то због њених ставова изнесених на личном Твитер налогу.

Овлаштено лице, Џеф Мелансон, нашао је замјену у виду политички коректног пијанисте Стјуарта Гудјира, али је убрзо отказао и преостала извођења Рахмањинова његовим прстима. За то су оба окривили атмосферу коју су направили Валентинини онлајн обожаватељи, јер само на Ју тјубу има 178000 пренумераната за канал јој. Више милиона прегледа неких видеа.

Ова, у домаћем јавном мнењу широко непримјећена епизодица, говори како се Запад односи према вриједностима које прокламује другима. Поготово оној о слободи говора, те поготово када те вриједности иду против интереса тамошњих влада и тајкуна. Као што људска права не важе у Гвантанаму, суверенитет чланице УН баш у случају Србије на Косову, тако ни клавир свирати нећете, ако не шутите о злодјелима војне хунте из Кијева.

Тако је и планетарно познат извођач хита Гангнам стајл био принуђен да се извини за своје антиамеричке текстове, кад се као млађан лола забављао метал музиком и активизмом. У противном не би ђипао пред Обамом и у Сеул вратио брдо долара.

Непогрешиво, домаћи невладинићки дежурци, слиједили су уређивачку политику ЦНН у случају Лисица. Нико да устане у одбрану слободе говора и немијешања умјетности и политике. Само будале, наравно, могу трпити да им се прича бајка о томе. А то причају исти они, који су метанисали над судбином арттерористичке скупине Пицин неред. Чак им је и фестивал Краткофил посветио централни дугометражни филм, без обзира на однос између влада Руске Федерације и Републике Српске. Сад сви шуте. Ко би још да прође као Валентина Лисица?

У култури код озбиљних држава, а поготово хегемонистичких империја, нема толеранције за испадање из строја. Код нас је ситуација сасвим другачија. Зато смо ту гдје јесмо. Не због лоше економије, већ због стартне грешке у глави.

Куд год да кренем, теби се враћам поново…

У исто то вријеме канадске инквизиције, даљински ми се укипи на серији Луд, збуњен, нормалан, јер сам видио познато лице. Бранко Јанковић, глумац Народног позоришта Републике Српске. Ту је и Раденка Шево, дохватам касније. Са једне, као умјетнику, драго ми је што је још неко успио да прошири себе. Поготово неко с ким се поздравим, ако се сретнемо на улици.

Са друге стране, у кадру који се шири у бескрај, гризе ме тињајућа мисао о томе како западносарајевска културолошка пропаганда одваја месо од костију Бањој Луци. Кувајући мртворођенче културне самобитности у слабо зачињеном чорбуљку непостојања културне политике. Без обзира што двадесетак година имамо Министарство просвјете и културе, чији задатак јесте да је створи и проводи.

С треће стране, рецимо некакве капиталистичко-рационалистичке, ангажују их да прошире тржиште, као и многе друге СФРЈ-глумце који су ван досега езана са минарета Сарајево филм фестивала. Таман ми се ту поче јављати схизофрени глас неких мојих пријатеља, који се опиру да у умјетнички интонираним производима виде јасну политичку или идеолошку агенду (што је на филму и телевизији неминовно) кад Живојин из Војне академије (Војске Србије) кроз уста сарајстанског Фуфета блебну: Косово Републик!

Përshëndetje nga Republika Srpska

Прво што ми је пало на памет, осим да је требао рећи "репубљик", јесте да се у јавности Српске Јанковићу неће десити ништа непријатно због тога. Нити мислим да треба. Нијесмо ми Канађани. Нити Мајке Сребренице. Никакво косметолико удружење неће серији додати на публицитету тиме, што ће га прозвати јер је пристао да игра улогу, која се овим покличом из осамдесетих улагује за једно пиво новом лику по имену – Ментор Косова. Ни мање, ни више.

Како ми није циљ да каштигујем Бранка, већ Министарство просвјете и културе, које упорно и са љубављу финансира дјела и особе које наглашено раде против интереса Српске, дозволићу себи да напишем како је то све дио системске накане, која нема за циљ само пуко проширивање тржишта овог ситкома на НАТО-ов нарко феуд.

Слободно ме назовите параноичним, али тврдим да се у интервјуу за башчаршијске медије Бранко Јанковић никад неће појавити са српском заставом на столу, као што то не пропушта да учини Илир Тафа. То је једнако невјероватно као да Фуфе, па чак и за двије пиве, у овој серији негдје изговори: независна Република Српска…

За наше се тржиште не брину. A баш би сјело.

Фото: Анадолија

Безочно чмаристички би било да ико ишта замјери Бранку, а поготово након свега што су урадили Сергеј Трифуновић или Горан Марковић, који ће и даље бити драги гости у Српској. А и њима се непоштено бавити, када нам на високим државним фукцијама сједе тешки велеиздајници и злочинци против мира, који су добровољно и зарад фотеља разграђивали Дејтонски мировни споразум. Са све устима пуним Републике Српске, као и данас.

Докле год будемо били у позицији да је природно трпити нечији шовинизам и отворену политичку агенду кроз дјела са умјетничким бар кодом, а сами осуђивали и спречавали било кога ко са српске стране проба указати на то или учинити исто, Бања Лука ће бити јадна и мала касаба. Колико год новца, зграда и становника имала, остаће дупеувлакачка варошица, са улогом престонице САО Источне Славоније. У том случају, питање је времена.

Моћ човјекомрзачког уређења које влада свијетом и спречава Валентину Лисицу да свира, огледа се највише у томе да за кључне случајеве као што је овај, углавном никада нијесмо, нити ћемо чути. То све остане иза кулиса. Слично као што је, гостујући у истој емисији са мном, тадашњи министар културе Кантона Сарајево, Емир Хаџихафизбеговић, оповргавао моју тврдњу да се у доњем току Миљацке ригидно руководе антисрпским политичким агендама у културном животу. Желећи да демантује како за сарадњу бирају искључиво погодне и послушне Србе, пред камерама је обећао да ће ми направити промоцију књиге у Сарајеву, о трошку свог министарства. Што се никад није десило.

За крај се стога, у име јавности Српске, извињавам Валентини Лисици и обећавам да ћу је пратити и на Твитеру и на Ју Тјубу.

Ако ништа, ината ради.



0 КОМЕНТАРА

  1. „Ова, у домаћем јавном мнењу широко непримјећена епизодица, говори како се Запад односи према вриједностима које прокламује другима. Поготово оној о слободи говора, те поготово када те вриједности иду против интереса тамошњих влада и тајкуна. Као што људска права не важе у Гвантанаму, суверенитет чланице УН баш у случају Србије на Косову, тако ни клавир свирати нећете, ако не шутите о злодјелима војне хунте из Кијева.”

    Слобода говора подразумијева да нико никоме у/на јавном простору не смије забранити да изражава своје мишљење и да држава никога – углавном – не може кажњавати за изражавање тог мишљења. Невладине организације и приватници могу запослене отпустити уколико оцијене да су им изражавањем свог мишљења нанијели штету, наравно, под условом да таква клаузула постоји у уговору о раду. Нико ти не забрањује да изражаваш своје мишљење, али да сносиш одговорност за оно што кажеш – сносиш, итекако!

    Филхармонијски оркестар Торонта је, колико ја знам, приватна организација, која је утврдила да јој је дотична својим изјавама нанијела штету, па је сходно томе и поступила. Ту нема никаквог „нарушавања слободе говора”. Може се једино говорити о кршењу уговора, зависно од тога да ли у њему постоји или не постоји клаузула по којој Оркестар може једнострано прекинути сарадњу уколико процијени да је друга страна јавним иступима нанијела штету угледу предузећа.

    Чим је прекинута сарадња, сигуран сам да је таква клаузула постојала – а то значи да је дотична на њу пристала – јер Оркестар, као ни било која друга организација или предузеће у једној правној држави, не би ризиковао да буде тужен због кршења уговора.

  2. Promašen cijeli fudbal.

    Curi se dogodilo ono što bi se dogodilo svakom fudbaleru u istoj zemlji da napravi istu stvar.

    Njena sloboda govora ničim nije ugrožena. Može imati solističku karijeru, ići gdje hoće i pisati šta hoće, ali u orkestru kao i u sportu, prihvataš obavezu da se svojim ponašanjem i u javnosti i privatno povinuješ nekim principima.

    Ne kontam kako to Danijel ne konta.

  3. Sikira,
    a da li bi tebi bilo normalno da na sportskim takmičenjima takmičari skidaju dresove i pokazuju majice Kosovo je Srbija, Krim je Ukrajina, Fokland su Argentina, crnogorci su srbi, živio gotovina, gore vuk, dole željka…

    da se igrači iste ekipe na fejsbuku takmiče ko će podržati kojeg političara ili stranu u jemenskom ratu…

    Sloboda govora i u slučaju gospoje Lije je neupitna, niko je neće privesti niti naplatiti globu zbog njenih ideja, ali ako misli da može prvu violinu provocirati sa svojim političkim stavovima dok se kontrabas i činele tuku oko položaja Le pena u njegovoj stranci, a truba neće da sluša dirigentove instrukcije zato što je ovaj tvito klintonkinju kandidaturu…

    E, to niti je normalno niti je civilizovano.

    Uzmi miško svoj klavir pa sviraj solaže, u orkestru i ekipi nemožeš unositi politiku u butiku.

    To je sasvim normalno i jedino ispravno.

  4. мени би било нормално, међутим већини дивљака и идиота без способности самоконтроле, који иначе обитавају око тих манифестација, то би било превише узбудљиво и претпостљвљам да би то доживјели као неку велику ствар.

    цивилизованост нема никакве везе са тим, осим у смислу да цивилизације ионако нема тамо гдје се контрабас туче са виолином око различитости мишљења. натукнем ја такву цивилизованост на ОКАРИНУ.

    ја знам да си ти себе убиједио у мноштво тих „нормалних и јединих исправних„ ствари, али твој проблем је што нон стоп имаш потребу да то наглашаваш другима.

    то је твој крст бајо мој

    😉

Оставите одговор