Ево којим аргументима Момчило Крајишник брани (неуспјешну) екавизацију Српске

Недељник Печат ексклузивно објављује хашко писмо Момчила Крајишника посвећено драматичним догађањима и епохалним разилажењима у тумачењу и данас отворених политичко-лингвистичких питања око српског језика. Због „запаљивости теме“ и дужине текста, коментарисање на њега неће бити дозвољено неколико дана. Из простог разлога да би вам дали времена да прочитате, размислите, за тек онда оставите своје мишљење. […]

четвртак, март 17, 2016 / 20:19

Недељник Печат ексклузивно објављује хашко писмо Момчила Крајишника посвећено драматичним догађањима и епохалним разилажењима у тумачењу и данас отворених политичко-лингвистичких питања око српског језика.

Због „запаљивости теме“ и дужине текста, коментарисање на њега неће бити дозвољено неколико дана. Из простог разлога да би вам дали времена да прочитате, размислите, за тек онда оставите своје мишљење.

 Поштовани професоре,

Верујем да ћете се изненадити кад добијете ово моје писмо, пошто нисмо имали прилику, у неко срећније време, да се сретнемо и упознамо. Једино, „захваљујући“ Хашком трибуналу, претпостављам да сте за мене чули. Али ипак, представићу се. Моје име је Момчило Крајишник. Некад сам био председник Скупштине БиХ, затим, председник Народне Скупштине Републике Српске, и на крају, био сам члан Председништва Дејтонске БиХ. Од 3. априла 2000. године (кад сам ухапшен) налазим се у затвору Хашког трибунала, у Хагу, где сам 17. марта 2009. године осуђен на двадесет година затвора.

Ово кратко презентовање дела моје биографије није било само себи циљ, него увод да бих објаснио повод и разлог због којег Вам се обраћам. Повод је Ваше сведочење од 12.3.2009. године пред Трибуналом у Xарy, а разлог је један мањи део Вашег исказа од истог дана који се односио на Републику Српску. Наиме, одмах после завршетка Вашег сведочења, тог дана, са пуно похвала о Вама, генерал Милан Гверо ми је пренео и једну Вашу реченицу која ме је, морам признати, врло изненадила.

Наводно сте рекли, да сте Ви и Ваше колеге, професори српског језика, успели одбранити српски језик у БиХ од присилне екавизације.

Како сам ја на ову информацију реаговао објаснићу Вам мало касније, а пре тога да се додатно „легитимишем“.

Ја сам, професоре, политичар који је заједно са Радованом Караџићем, Николом Кољевићем и Љубомиром Зуковићем, и још с неколицином наших истомишљеника, „заслужан“ да се деведесетих година, сад већ прошлог века, (бар привремено), по некима „на силу“ уведе екавско наречје у Републици Српској.

Као једино „заслужне“ за „наметање“ екавице навео сам нас четворицу, а да није супротно истини навео бих само себе. То радим, верујем разумећете, јер овде се не ради о писању карактеристика за доделу одликовања него о утврђивању одговорности за почињени „грех“, од којег се сад многи ограђују и „перу руке“. Иако, истине ради, иза овог „греха“ некад је стајао цели политички и државни врх Републике Српске. И толико о мом представљању, а сад бих желео да се вратим на суштину питања због којег Вам се обраћам.

ПИТАЊА ЗА ГЕНЕРАЛА ГВЕРА

У разговору са генералом Гвером изнео сам своје неслагање са Вашом изјавом и критику на многе ствари које сам повезао са њом. Од њега сам „ни кривог, ни дужног“ тражио одговоре на многа питања. Питао сам га:

„Ако сте Ви и тај Ваш професор, кога толико хвалите, у праву“, а много Вас је хвалио, „питам се, зашто нисмо српски језик одбранили, уместо од екавице, од бошњачког, односно босанског језика у БиХ или од тзв. „црногорског језика“ у Црној Гори?

Зашто нисмо дигли свој глас против растакања српског језика, него смо опортунистички подржавали оне који су то чинили и као деца што чине стављали раширене руке на очи и уместо аргументације говорили: „нема ме“?

Зашто нисмо одбранили ћирилицу у Републици Српској, него и у Палама, где се ћирилицом писало и пре последњег рата, и нотар, иако је по Уставу обавезан да ради супротно, оверава документа Србима једино написана латиницом?

Зашто Суд у Сокоцу решења и пресуде пише само на латиници и поред Уставне обавезе да то ради на ћирилици?

Зашто нам не смета што се у „Гласу Српском“, једином дневном листу у Републици Српској, употребљава недјеља, пријенос, огријев, крух, Ускрс, уместо недеља, пренос, огрев, хљеб (хлеб), Васкрс?, како су вековима Срби говорили на територији бивше Босне и Херцеговине.

Како је могуће да су сви, иако ретки, ћирилични натписи у ФБиХ замењени латиничним и поред законске обавезне о равноправности оба писма на подручју целе БиХ, а у исто време Република Српска је преплављена латиницом?

Зашто је ћирилица маргинализована у заједничким органима које су формирале Република Српска и Федерација Босна и Херцеговина, иако постоји Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности народа, која подразумева потпуну равноправност оба писма?

Зашто у Србији, Јавни медијски сервис све „озбиљне“ емисије, осим емисија као што је серија „Село гори а баба се чешља“, коју по злонамерницима гледа само прост народ, макар биле намењене само за подручје „Београдског пашалука“, емитује искључиво на латиници?

Зашто је у Никшићу укинут српски, а наметнут тзв. „матерњи језик“? Зашто су посланици у Скупштини Војводине, где постоји српска већина, усвојили предлог Статута у којем је уместо уставне ћирилице предвиђена латиница, лажно је представљајући као српско писмо?

Зашто нисмо, уместо да бранимо Србе у Републици Српској од екавице, којом говоре само Срби, предложили Закон о заштити српског језика и ћирилице? Зашто ћирилицу брани само удружење „Ћирилица“, за чији рад један број интелектуалаца нема разумевања, а други већи број, на све што ово удружење уради реагује са ниподаштавањем?

Зашто српски језички стручњаци до сада нису донели Резолуцију о забрани коришћења црногорског и босанског назива за српски језик и проследили је неком форуму у свету?

Зашто није одбрањена ћирилица у Црној Гори, одакле потиче и сам Вук Караџић, а и Ви професоре (иако је у Уставу равноправна са латиницом или можда чак и није)? Зашто не признамо да смо у заблуди кад кажемо да је у Републици Српској побеђена екавица, јер да би се нешто могло победити то је морало бити брањено, а екавицу нико није бранио него је оркестрирано нападана. Као што је истина да је елиминација екавице био губитак, а не добитак за српски народ“.

ОСНОВ ЗА РАСТАКАЊЕ СРПСКЕ НАЦИЈЕ

И кад сам завршио свој монолог генерал Гверо је, вероватно погрешно мислећи да сам Вас окривио за све оно што сам критиковао, почео да Вас брани. Рекао је да сте на њега и остале учеснике на суђењу оставили позитиван утисак. Истакао је да сте пред Судом показали храброст, патриотизам и стручност. Да би у шали додао: „Оваквог као што је професор у Републици Српској нема“. И на крају, предложио ми је да прочитам Ваш налаз, што сам и прихватио. Желео сам (да бар покушам) да Вас боље упознам. Касније, на почетку читања налаза, запазио сам да је налаз написан екавицом, на ћирилици, што је био повод да Вам напишем ово писмо. А разлог је био да покушам да Вам објасним због чега је у једном историјском тренутку вођена активност, погрешно названа – наметање екавице Србима у Републици Српској, као и да Вас упознам шта је погрешно у целој тој причи, која је производ једног великог неспоразума. Заправо целу активност око увођења екавице пратиле су (не)намерно пласиране дезинформације да је циљ активности да се натерају Срби из БиХ да се одрекну „своје“ ијекавице и препусте је муслиманима и Хрватима. А значило би да би изгубили једну од две велике вредности, а под вредностима, односно великим богатством, мислило се на два писма и два језика које у нашем окружењу, осим Срба, нико нема. Што је било супротно ставу, који је равноправно у то време постојао у Републици Српској, да то што српски народ за све највеће вредности има „резервну“ варијанту представља извор подела и основ за растакање српске нације. И да је та „велика вредност“ разлог због којег се Срби већ дуже време „разапињу“, између латинице, која се на силу жели „продати“ Србима као њихово писмо, и ћирилице коју апсолутна већина Срба воли и жали, али прећутно пристају да оде у заборав. Као што се стално опредељују између ијекавице, која зато што је користи око 15 одсто Срба није у стању да постане службени српски језички стандард, и екавице која за Србе у БиХ не представља свесрпски језички стандард него „србијанско“ (страно) наречје. Ове тзв. „велике вредности“ су, по овим другима, створиле велику штету која се тешко може поправити. Јер данас, уместо једне имамо три државе, уместо једне имамо две православне цркве, уместо једног имамо два писма и уместо једног стандардног језика имамо два наречја од којих се једно већ трансформисало у два посебна језика.

Да би поткрепили своју тезу о неопходности елиминације свега сувишног што нас дели, ови последњи упирали су прстом у друге нације у свету. Говорили су: „Шта би се десило кад би на пример САД поред енглеског увеле шпански језик?“ Или кад би, да се вратимо у наше суседство, Хрватска поред ијекавице увела икавицу, или чакавицу, или кајкавицу. Без дилеме, лако би извели закључак. Наступиле би поделе и стварање нових нација и држава као што се десило код Срба, а можда и сукоби. Јер тврдња да бисмо своју епску и осталу дијалектикалну књижевност увођењем екавице као централног језичког стандарда изгубили, погрешан је. Пример је Немачка нација, настала на превазилажењу регионалних специфичности, затим верских и културних разлика ( нпр. између Пруса и Бавараца), те државних традиција мноштва држава. Немачку држи на окупу, пре свега, њихов највиши јединствени језички стандард, а нису се одрекли ничега у књижевности, настао на дијалектима. Французи исто тако, много су веће њихове унутрашње разлике од наших. Зар су се преласком на модерни енглески Енглези одрекли Шекспира који је писао на староенглеском? Ни модерни Грци нису остали без своје старе књижевности и филозофије, настале на старогрчком. Нити ће, шта сад да се деси, Бећковићева дијалектална поезија бити ишта друго, до српска. О Његошу и народној књижевности да и не говорим.

ЕКАВИЦА У РС КАО „ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ“

Поштовани професоре, истина је сложенија. Увођење екавице у Републици Српској није било чисто језичко питање. Најмање, подједнако се радило о језичком и политичком питању, чак више о политичком, што ћу покушати да Вам објасним. Деведесетих година прошлог века Срби из БиХ су били на историјској раскрсници. На њих је вршен снажан притисак да прихвате „истину“ да у БиХ сва три народа говоре једним језиком и да нема никакве разлике у говору између Срба, Хрвата, муслимана и осталих, што су заговарали и српски језички стручњаци објашњавајући да је реч о језику који се једино може назвати српским. Ту тезу је руководство Републике Српске прихватило, да би се убрзо нашло пред непредвидивим проблемима. Хрватски представници су на самом старту такав став одбацили. Они су јасно дали до знања да Хрвати у БиХ говоре хрватским језиком и да не прихватају било какво повезивање њиховог језика са српским. Чак су снажно били и против дотадашње кованице „српско-хрватски“, односно „хрватско-српски“. Код муслиманских представника је ситуација била још сложенија. Они су подржали тезу да се у БиХ говори једним језиком, али да се тај језик не може назвати српским. Захтевали су да се језик назове бошњачки. Да би се проблем „решио“ умешали су се страни „медијатори“ предложивши „соломонско“ решење. Санкционисали су „полудоговорени“ закључак да се у БиХ говори једним језиком, а за назив језика оставили су сваком народу на вољу како ће тај језик звати. Била је то политичка одлука о језику у БиХ, после чега су се наши професори нашли у невољи. Видели су да су преварени и да су постали жртва сопственог стручног става. Дигли су „галаму до неба“, повремено иронично приговарајући „глупостима“ да се српски језик назове бошњачким, односно, касније и босанским језиком.

Нажалост ове аргументе нико није озбиљно схватио, због чега су се наши професори прво забринули, затим наљутили, и на крају са „оним другим“ отворили стручну дебату. На тој љутњи се све завршило. Како наш народ каже „вук појео магарца“. Ту је крај, иако су наши професори знали шта би Енглези урадили кад би енглески језик Канађани назвали канадским, Американци америчким, Аустралијанци аустралијанским, Новозеланђани новозеландским? Енглези би на свим светским судовима или свим могућим санкцијама, одбранили своју највећу духовну, културну и интелектуалну својину (имовину) од крађе. Јер као што није крађа говорити енглеским, а не бити Енглез, тако није крађа ни говорити српским језиком и при том бити друге нације, ако то неко жели. Али, крађа је српски језик крстити другим именом.

И све је то било јасно нашим језичким стручњацима, али нису хтели (или нису могли) да ишта предузму, да би грешку исправили. Нажалост, једино што су успели било је да су истерали екавицу из Републике Српске и „одбранили“ ијекавицу од (насилне) екавизације, што се чак не може назвати ни Пировом победом.

Да проблем буде још тежи „побринули“ су се поново међународни представници (они у БиХ одлучују и о питањима језика) који су закључили да деца у школама треба да уче из јединствених уџбеника, што управо одговара муслиманској страни која се и даље снажно залаже за унитаризацију БиХ. На што су спремно реаговали „босански“ Хрвати који су, иако су одувек говорили („босанским“) језиком различитим од Хрвата у Хрватској, донели одлуку и „преко ноћи“ увели језик, у службеној употреби у Хрватској. И за непуну годину дана сви Хрвати из БиХ су „проговорили“ хрватским (службеним) језиком. На почетку њиховог „подухвата“ Срби су се подсмевали често их питајући да им објасне шта која реч значи, да би се убрзо уозбиљили, устукнувши пред одлучним ставом хрватског народа, свесног да само на тај начин може остати део јединствене хрватске нације.

СВЕ СУ „ПРЕПИСАЛИ“ ОД БОШЊАКА

Слично Хрватима из Босне и Херцеговине поступили су и муслимани из Санџака. Они су исто тако „преко ноћи“ постали Бошњаци, заменивши екавицу и ћирилицу за ијекавицу и латиницу. Тим „новопеченим“ Бошњацима Срби су се исто тако подсмевали. Често сте тада, док је та „трансформација“ била актуелна, могли да чујете како Срби „траже“ да им неко објасни: „Како је могуће да људи који живе у Србији, на Косову, у Црној Гори, себе називају Бошњацима?“ Питали су (наивно): „Одакле им језик, култура, историја…?“ И то чудо је трајало за кратко. Данас је нормално да се муслимани из Санџака више не зову муслимани, него Бошњаци. А што се тиче језика и писма све су „преписали“ од Бошњака из БиХ. С тим да ни у Санџаку, као ни у Сарајеву, нема више ћирилице, а српске речи су замењене или хрватским речима, или турцизмима.

Кад би се језички стручњаци из Републике Српске, одавно све ређе, у јавности огласили са тврдњом да се у БиХ говори српским језиком и да босански језик не постоји, уследила би реакција њихових колега из муслиманског дела Босне и Херцеговине. Реплицирали би им да се српским језиком може назвати само онај језик којим говори већина Срба, а то је екавско наречје, које је по њима у међувремену прерасло у посебан језички стандард. И да у ијекавском наречју, којим говоре око 9.000.000 људи, Срби партиципирају са око 15 одсто (око 1.400.000). Док ијекавским наречјем говоре (сви) Хрвати (око 4.500.000), (сви) муслимани (око 2.500.000), (сви) Црногорци (око 600.000). Што је и било пресудно да се тај, од српског народа одређени језички стандард, назове хрватским, црногорским, бошњачким (или босанским), а пред Хашким трибуналом, БХС језиком.

У оваквој ситуацији Срби из БиХ су били пред избором или да тврдоглаво наставе да користе ијекавицу и задовоље се са 15 одсто идеалног дела, једног респективног језичког корпуса, или да поступе као Хрвати и уведу службени језик своје матице и постану део јединствене српске нације.

У расправи о овом питању руководство Републике Српске се поново нашло насупрот истих оних професора који су тврдили да се у БиХ говори једним језиком и да се тај језик мора звати српски. Руководство је било свесно да се не могу занемарити ставови језичких стручњака, али исто тако ни чињеница да овакав став неминовно „закључава“ Србе у унитарну БиХ и културно и језички одваја од Срба из Србије. Зато смо, да бисмо решили наизглед „нерешив“ проблем, донели компромисно решење. У Устав Републике Српске уградили су амандман о равноправности оба наречја. С тим да смо посебним законом екавицу промовисали у службени језик Републике Српске. Морам признати, ја нисам био за овакво решење. Залагао сам се за свеобухватнију примену екавице, али не само што сам остао у мањини, него уважавајући реалност прихватио сам аргументе наших професора. Убедили су ме да би потпуно „истеривање“ ијекавице била велика историјска грешка, јер би се на тај начин одрекли огромне књижевне заоставштине коју су Срби створили кроз векове на овом наречју.

НИЈЕ ВАЖНА СИЛА КОЈА НАПАДА, ВЕЋ СВЕТИЊА КОЈУ БРАНИМО

У реализацији ове одлуке пружили смо „шансу“ екавици да се врати у БиХ из које је у годинама после Другог светског рата протерана, када је већина књижевника Срба и муслимана стварала и објављивала на екавском наречју. Дали смо сугестију републичкој телевизији и новинама да почну да користе екавицу. Исто што се десило код друга два народа у БиХ после увођења екавице, поново су се Срби и овој „новини“ почели подсмевати. Али то је трајало врло кратко. Људи су се убрзо навикли на екавицу и сигурно би екавица трајно заживела, као што се десило у случају Хрвата и муслимана, да није дошло до промене власти у Републици Српској која је цели процес зауставила и „преко ноћи“ вратила на почетак. После протеривања екавице ситуација је следећа: „Успели“ смо „одбранити“ ијекавицу од екавице!

„Успели“ смо одвојити српски језик којим говоре Срби у БиХ од језика којим говоре Срби у Србији!

„Успели“ смо чврсто везати културно и језички Србе из БиХ за „браћу“ из БиХ!

„Успели“ смо да нам аплаудирају многи чија је намера била и остала да се од три народа и три језика у БиХ направи један!.

„Успели“ смо да изненадимо и „медијаторе“ јер смо им помогли да направе велики искорак у остварењу њиховог основног циља – да у БиХ створе босанску нацију. Јер више није тајна да је само ствар времена кад ће се десити иста ситуација која се десила у Црној Гори. Нико више не сумња да ће се наћи већ неки Србин, са јаким утицајем и већином у Парламенту, који ће српски језик у БиХ преименовати у „матерњи“ (босански) језик.

Са писмом је у Републици Српској још лошија ситуација. Иако су оба писма на подручју целе БиХ законски равноправна, Нобелову награду би могао добити онај ко би успео да пронађе макар једно слово написано ћирилицом на подручјима где живе Хрвати. Слична је ситуација и на подручјима где живе муслимани. И да завршим, нажалост, ћирилица је постала реткост и у Републици Српској. Зато да би се решила ова ситуација очито је потребна политичка воља, али и стручна упорност идентична оној коју су стручњаци испољили у „одбрани“ ијекавице. Јер није довољно што данас можемо срести понеки усамљени чланак у новинама о угрожености ћирилице. Пошто сам много тога изнео о овом болном проблему, на овом месту ћу са „јадиковкама“ завршити, с надом да сам Вам овај комплексан проблем бар делимично успео да објасним. Сад бих Вас замолио следеће:

да размислите о овоме што сам Вам напред написао и анимирате своје колеге професоре и предложите, преко посланика или директно преко Владе, Народној Скупштини Републике Српске Закон о заштити ћирилице.

Тај Закон треба у себи да садржи елементе „позитивне дискриминације“, по узору на законе који штите националне мањине и угрожене вредности. Јер као што националне мањине нису у стању да се демократским средствима изборе са већином за своја права, па им је потребна позитивна дискриминација, тако и ћирилица није у стању да се поред огромног медијског „рекламирања“ латинице избори за свој равноправан третман, само на основу слободно изражене воље неорганизованих појединаца. У овом Закону сви државни органи и приватни субјекти морали би обавезно да истичу назив фирме на ћирилици. Били би обавезни да за све званичне дописе, све рекламе и огласе употребљавају ћирилицу, док би на вољу било дато сваком појединцу или привредном субјекту да поред (обавезне) ћирилице може употребљавати паралелно и латиницу. Пошто је у БиХ промовисана конститутивност сва три народа, а ћирилица и латиница равноправним писмом, било би упутно исти закон предложити Парламенту БиХ да га усвоји. Чак и кад би ова иницијатива завршила неуспешно, остварили би смо огромну политичку корист.

Кад је реч о екавици, да се на њу накратко вратим. Пошто је по Уставу Републике Српске равноправна са ијекавицом, требало би тражити да се у државној управи и у медијима пише и говори (обавезно) и то (само) равноправно екавски и ијекавски. Све ово се односи на службену употребу писма и језика, док би у приватном животу народ наставио да говори и пише по свом личном избору.

На крају, поштовани професоре, замолио бих Вас још једном да ово писмо пажљиво прочитате, да размислите и реагујете по својој савести. Јер одбрана једног народа почиње одбраном његових највећих, непролазних вредности, по сваку цену и од сваког напада. Као што каже Љ. Симовић „није важно колика сила напада, већ колика је светиња која се брани“.

Уз најлепше жеље и поздраве желим да Вам честитам највећи православни празник Васкрс, са нашим традиционалним поздравом:
Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!
Срдачно!

Ваш Момчило Крајишник



141 КОМЕНТАРА

  1. Јер као што није крађа говорити енглеским, а не бити Енглез, тако није крађа ни говорити српским језиком и при том бити друге нације, ако то неко жели. Али, крађа је српски језик крстити другим именом.

    Problem je sto je davno srpski jezik tako nazvan upravo kradzom.

  2. Cilj je i jednima (zagovornicima ekavice) i drugima (čuvarima ijekavice) jedan te isti – sačuvati jezik i pismo. Umjesto da se bave realizovanjem tog cilja radije će se posvađati oko najboljeg i najbržeg puta do cilja. I stajati u mjestu. Ne mrdati. Dok karavani prolaze.

    Ko onaj magarac Buridanov.

  3. Ово је величанствен текст једног од српских страдалника , зато што се залагао за добро свог народа. Сећам се како су се интелектуалци у Српској као један окомили на екавицу , а никад се нису огласили поводом нестанка ћирилице. Моја мајка је завршила само курс описмењавања, али је све до смрти знала екавске стихове из Змајевих песама. Јован Новић из суседног села Доњи Детлак, нарочито бистар човек, служио је у Краљевој гарди, а кад се вратио кући наставио је да говори екавицу све до смрти. Осетио је да је екавица нешто што уједињује Србе.
    Крајишник је поставио права питања језичким стручњацима, а и ја бих указао на неке чињенице :

    1 У целом свету нема сличног примера да су лингвисти увели туђе писмо као конкуренцију свом народном писму, са циљем да туђе временом замени домаће, а све у лажној равнопрвности писама. Да би могли преварити народ лингвисти комунисти су 1954.г. прво морали српско име језика заменити српскохрватским. Том туђем писму – хрватској латиници – дат је симбол југословенства и братства и јединста , а одлазећој ћирилици симбол штетног
    српског национализма.
    2 Тај Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата из 1954.г. Хрвати су напустили још 1967.г.,а Срби су га после распада Југославије још и оснажили, именујући српским правописом и хрватску латиницу српским писмом. Уз највеће поштовање према Крајишнику указујем да никакав закон неће спасити ћирилицу ако се претходно, или истовремено, не исправи поменута правописна срамота лингвиста . Јачи је устав од закона, њиме је ћирилица у Србији одлично заштићена, а она ипак нестаје. Нестаје зато што српска младост учи у школама да Срби имају два равноправна писма, па је неважно ако пропадне ћирилица јер ће нам остати наше друго писмо. ЋИРИЛИЦУ ДАНАС УГРОЖАВА СИСТЕМ У ВИДУ АНТИСРПСКЕ ПРАВОПИСНЕ НОРМЕ, ПА ПРАВОПИС ТРЕБА ИЗМЕНИТИ ТАКО ДА СИСТЕМ РАДИ ЗА ЋИРИЛИЦУ. Написао сам књигу „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис“, у којој сам предвидео не само да само закон неће спасити ћирилицу, него сам предвидео да такав закон неће ни бити донет. Предлог закона, у којег се узда Крајишник, припремило је Министарство за културу и информисање Владе Србије готово пре две године, па када није ушло у скупштинску процедуру нешто што је предложило министарство владе , и то је очигледан пример да је опредељење за писмо искључиво политичко питање и враћање ћирилице српском народу кочи прво председник Србије, а онда га у томе следе и политичари у Српској.
    3 Јавност треба да зна да је лажна брига лингвиста за ћирилицу у двоазбучју, и да су се они, у коначном, определили за хрватску латиницу. Доказ да су они отписали ћирилицу је и чињеница да се нису огласили поводом стотину година од прве забране ћирилице у српским земљама. Наиме, 1916. г. силом аустроугарског оружја ћирилица је замењена окупационом латиницом , истом овом коју су српски лингвисти данас прогласили српском. Српски лингвисти су се заклели другу Титу и његовој латиници , па би првим чланом закона о ћирилици требало одредити да српским правописом за српско писмо буде именована само ћирилица.

    4 Колика је потребна памет политичарима у Српској да би решили најпростију противуречност. Кажу да су против унитаризације БиХ, а истовремено српски народ дави унитарна латиница. Када Република Српска нема своју војску која би чувала гранично камење, она треба да своју територију обележи својим хиљадугодишњим ћириличким писмом.

    1. “Јавност треба да зна да је лажна брига лингвиста за ћирилицу у двоазбучју, и да су се они, у коначном, определили за хрватску латиницу.“

      Шта то бјеше хртавтска латиница?
      Које слово у “хрватској“ латиници постоји, а да га нема у старијој италијанској, шпанској…?

  4. „Успели“ смо одвојити српски језик којим говоре Срби у БиХ од језика којим говоре Срби у Србији!

    Црни Момчило,

    Читава прича ти се своди да је раздјелница језика то да ли је нешто на екавици или ијекавици.
    Српско је и једно и друго и управо је одрицање од ијекавице давање исте на тацни Хрватима и Бошњацима.

  5. Овако мало коментара сведочи о томе како национална питања не занимају Србе.Зато је хрватска латиница и могла да окупира српске земље.
    Осим једног, коментари су неумесни и неозбиљни. Тако Симо Ороз оспорава постојање хрватске латинице. Академик Александар Белић је написао у својој граматици из 194.г. да се ми Срби користимо ћирилицом коју је уобличио Вук Караџић, а „наша браћа Хрвати и Словенци се користе латиницом коју је приредио Људевит Гај“.
    Није Мочило „црни“,како пише Симо ,него је он блистав пример српског националног радника. Симо није разумио да се Срби у Српској неговањем ијекавице уједињују са Хрватима и Бошњацима, а дистанцирају од Срба екаваца.
    Тек кад се види оволика равнодушност народа за своје симболе, разуме се подвиг ФРОНТАЛА који не одустаје од афирмације ћирилице

    1. Ђе си Колумбо?

      Па управо твоја констатација да једну те исту латиницу користе Хрвати и Словенци потврђује моју констатацију да не постоји само хрватска латиница, него је и она и словеначка. Дакле, није само хрватска.

      Тврдње да је српска само екавица износе само будале, српске националне штеточине и усташе.

      Тврдити да је екавица и ијекавица раздјелница језика и да ли је нешто српско или хрватско је стајање на страну усташких тврдњи и идиотлук је највеће разине.

      Бошњаци и Хрвати говоре српским језиком.

  6. Симо је раније питао које је то латинско слово кога има у хрватској латиници а нема у шпанској. То су слова š,đ,dž,č.
    On је nesporno духовит човјек ( ђе си Колумбо ) , али не разуме ћирилицу као националну вредност. Зато и доказује да ова латиница у Срба није хрватска.Имам разумијевања за њега , јер је вишедеценијска лажна равноправност писама испрала мозак и многим другим, а не само њему.

  7. Један од најјачих и најтачнијих коментара овде је коментар Немње Видића. Ово је стварно величанствен текст Момчила Крјишника. Не зна се да ли је јачи лингвистички, политички, државнички, национално, спасилачки и јо на много кохји начин. Као проф. српског језика просто сам изненађен како је Крајишник, иако није по струци лингвиоста, ушао чисто и лингвистичјки у ову проблематику у вези са српским језиком и српским писмом ћирилицом. Па он је, просто, вишеструко јачи текст од свих сличних текстова лингвиста о овом већ близу сто година српском горућем питању без чијег хитног решавања Срби ће бити не само на све већем губитку него ће све више срљати у пропаст, тј. свее више ће и овај остатак Срба одлазити путем полатиничавања, покатоличавања, губљења не само српског писма ћирилице него и самог језика и изгубити свој траг као што су га асимилацихјом изгубили Срби католици.
    Као мање познати лингвиста, одмах сам схавтио какво су грандиозно дело у корист иобједињавања целог српског народа и његовог спаса учинили предводници у спасавању српског народа у БиХ од новог претећег геноцида великих размера када су схватили да језик и писмо чувају народ дуже и од оружја и метака. И задивљујуће ми је било да се Срби у БиХ тада када су морали да се боре за голиживот и своју Републику схватили да је саставни део те такве борбе били српски језик и српско писмо. Нисам тада знао да је перјаница у томе био тада Момчило Крајишник, али је срећа била што су га пратили сви други на врху за одбрану живота, језика и писма Срба и остали на врху: Караџић, Кољевић, Зуковић… Они су у свему превазишли у далекосежној одлуци о језику и српском писму када су отишли корак даље од Вука Карааџића који није успео да језички довољно обједини све Србе. Није му успело да се избори за избор једног наречја. Вук је чак направио и грешку када се сагласио на Бечком књижевном договору (1850) да се српски језик може писати и латиничким писмом које је сачинио Гај за Хрвате јер они као католици никако не би прихватили да вуковски српски језик пишу српским писмом ћирилицом. Истина, Вук није сачинио латиничко писмо за Хрвате, али је предлагао да га побољшају чак у пола хрватске абецеде, али то нису прихватили Хрвати, па је до данас оистала та Гајева латиница која је после 1954. године за 15-ак година наметбнута од комуниста као далеко већинско писмо и Србима, уз запостављање и истискивање ћирилице међу Србима.
    Дакле, оно што није успео Вук, српски државнички четверац успео је да убеди Скупштину Републике Српске да у службену употребу уведу екавицу (без избацивања и ијекавице у народну и књижевности) и да врате пуну сувереност српском писму ћирилици.
    То је било нешпто величанствено, како Видић с правом то назива, за цео српски род. Тиме је андограђен Взук Караџић у ономе у чему је остао до данас мањкав. Српски државнички четверац у Републици Српској учинио је, не зна се да ли је много важнија одбрана живота српског народа или заснивање, тачније цементирање језичке подлоге за будућност Срба.
    Нажалост, огромна већина српских лингвиста и у Републици Српској, и у Црној Гори и у самој Србији није схватила важност и далекосежност у том обједињавању целога српскога народа у језику и писму, без чега српски народ не може да брани сво0је животе. Чим је тај маестрални државнички мудар четверац, по вољи западних злотвора, био присиљен да напусти државничко кормило Републике Српске, српски лингвисти, филолози и књижевници, песници и остали који се служе језијком и писмом, једва су дочекали да оду поново сто корака уназад, у бестрагију: вратили су „равноправност“ у двоструком изговору и „равноправност“ у језику Срба српске ћирилице и хрватске латинице, и то у часу када су Србима свуда забрањивали ћирилицу,
    Тако су српски лингвисти поново вратили разбијеност српскога народа у четири нормиране варијанте: српски језик на екавици, српски јеезик на ихјекавици, српски језик на ћирилици и српски језик на латибници. Такав су и Правопис српскога језика сачинили у> Матици Српској и објавили, вративши се у нормирању на правила из погубног Новосадског договора о српскохрватском језику и равноправност латинице и ћирилице. Просто је невероватно да је српски народ имао такву несрећу да га његови рођени лингвисти који раде за паре од свог осиротелог народа, а праве му и даље у САНУ-у Речник српскохрватског књижевног и народног језика, а не српског и вратуили су српски народ на пут све већег изгона ћирилицее јер се већ пре тога извршила таква фаворизација латинице од комуниста да је данас довољно за даље затирање ћирилице само задржати прабвила о језијку и писму из времена погубног југословенства и српско-хрватског језичког заједништва. Из тог „заједништва“ враћена је хрватска латиница која је већ још од комуниста добила примат код Срба чак до 90 одсто.
    Крајишник је још те године у Печату неименованом професору рекао шта су учинили српски лингвисти са српским језиком и писмом, па су се они мало тргли, опаметили, али је сада прилично касно да се, без велике муке, врати оно маестрално успостављено јединство свих Срба у језику и писму из времена споменутих мудраца у реченом чеетверцу.

    Осећамо дужност да споменемо и ово. На једном скупу политичара и лингвиста у Требињу пре две године (учествовао је и Момчило Крајишник) учесници из Републике Српске, Црне Горе и Србије, како је извештено са скупа, закључили су да су „главни кривци“ за данашњи тежак положај ћирилице међу Србима, замуислите, овим редоследом: српски народ, српски научници (лингвисти, пре свега) па најзад српски поклитуичари. Сваки луингвиста, али и сваки иоле исправно описмењен човек, морао би знаит да је редослед сасвим обрнут: Кривци су политичари и лингвисти, а народ готово да не може бити у томе ни један одсто кривац, јер није српски народ, као ни било који други, тај који за народни новац има професионалну дужност и обавезу да брине о неговању српског језика и очувању српског писма на најбољи могући начибн. А није народ бирао најгори могући начин у нормирању језика и избору писма, него су то могли преко школства и власти наметати само политичари и језички стручњаци.
    И у том случају је Крајишник био и будан и мудар. Том таквом наопаком закључку о кривцима за данашњи полиожај ћирилице Крајишник је једини казао да се кривац тражи на погрешној страни. И то је поптуно тачно. Док се не обележе и забележе као једини главни кривци за затирање српске ћирилице у последњих осамдесетак година највећи, кључни кривци јесу, без икаквог спора и сумње, српски политичари и лингвисти, а нека они сами одреде ко је од њих први, а ко је други кривац. Моја лингвистичка маленјкост убеђена је да су, ипак, главни кривци српски лингвисти кохји ни данас у нормирању језика и писма нису способни и вољни да искораче из погубног сербокроатизма у свом науку.

    Нела ми се опрости на превидима слова, да не читам своје писање два пута.

    Момчило Крајишник у у свом схватању значаја обједињавања српског целог народа у јединственом језику и писму остаће за српску историју светла личност која је била и остала мкудрија и разумнија од свих данашњих српских лингвиста, а о политичарима да и не говоримо.

    Нама у Удружењу „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) стигла је посебна част да је наше првоосновано удружење за заштиту ћирилице споменуо Крајишник и предочио истину да су наш рад ниподаштавали многи лингвисти прећуткивањем наших књига о српском језику и писму. Прећуткивали су јер нису хтели да их подрже, а сда их нападају нису инмали аргументе, јер оно што смо тамо казали нису могли ничим да побију. И, спомињући првоосновану „Ћирилицу“ Крајишник је видео и схватио да смо ми рано схватили њихово дело и следили смо га и слединмо га и данас у предлозима Одбору за стандардизацију српскога језика како је једино могуће чувати и српски језик и српско писмо. Тај начин је подударан с овим што је овде говорио и писао Момчило Крајишник.

  8. Докле смо ми то пали, кад смо срећни што је министарка за културу нешто написала ћирилицом ( објављено на ФРОНТАЛУ ). Од српске елите нема ни е.
    Хвала Видићу и Збиљићу што на овакав начин одадоше признање Крајишнику .

  9. И поред свог вишегодишњег неоправданог светачког пострадања у праведној борби за голи живот свог народа у најтежим околностима, Момчило Крајишник је сачувао бодар дух који му је помогао да настави своју борбу да се правилно разумее значај онога што је он радио када је био председник Скупштине Републике Српске у ратним околностима наметнутим српском народу у оквиру БиХ. Врло је занимљиво што Крајишник и његови сарадници током тешке борбе за стварање своје државе у оквиру бивше Југословенске Републике Босне и Херцеговине нису запоставили неизбежну борбу за српски језик и српско писмо. Видић и Збиљић су у својим коментарима с правом истакли значај њиховог рада у рату и за српско обједињавање на пољу језика и писма. Јер, у томе је главна снага српскога народа. Велика је штета што су тај далекосежно значајан циљ у језику и писмо за сада поништили српски застарели лингвисти и писци који су вратили српски народ на јеезичко нејединство и на старо фаворизовање туђег писма на рачун српске савршене азбуке.
    Али, верујемо да то семе које су у обједињавању Срба у свом језику на екавици и српској ћирилици сигурно ће једном поново исклијати и дати плода у науму Крајишника и сабораца у најтежем времену. Мораће да дође време када ће Срби успети да схвате да су Срби, данас разједињени и разбијени као нијко други, у изговору и у писму, лак плен за даље урушавање српскога језика и за наставак довршавања латиничења на путу асимилације. Ваљда ће поново доћи српски интелектуалци, језички стручњаци и писци који ће поново схватити да дело Крајишника и његових главних сарадника у време успостављаања Републике Српске мора да се варти у живот и да им се ода признање да су најбоље могуће радили у најтежим околностима за спасавање живота свога народа, али и његовог јединственог језика и писма, без чега ни оружана борба за трајање српскога народа не може бити довољна.

  10. Крутејебо, ови навалили да одређени изговор подигну на ранг језика све се позивајући на лингвистичку величину Мому Крајишника!?

    Савремени српски језик има исходиште у ијекавици. Вук није написао Речник него Рјечник, а има и једна пјесма која потврђује екавицу као једини српски изговор.

  11. Много је примјера “екавштине” а навести ћу само два :

    1. „Serbus Zagreb“


    Ti si lep još kak navek,
    I Hrvatski prek na prek.

    2. „Fala“


    Za vsaku dobru reč,
    Kaj reći si mi znala,
    Za vsaki pogled tvoj,
    Za vsaki smeh tvoj, fala!
    … “

    Треба се угледати на тај “народ” који је од ничега направио све и то отимајући туђе. У свом пројекту , никада нису бирали средства а помоћ су имали и од “наши” , нпр. Бориса Тадића (и његових пајтоса а било их је и из Р. С.) који су им омогућили “међународно признање језика”. Наравно , није то од јуче. Помогло им је увелико и залагање “реформатора” кога су прогласили за “почасног грађанина града Загреба”.
    Eво неколико “линкова” који би могли попунити мозаик :

    http://hrv.nsk.hr/

    http://www.matica.hr/kolo/374/meunarodno-priznanje-hrvatskoga-jezika-21634/

    http://www.novi-svjetski-poredak.com/2014/05/08/tajni-dosjei-iz-19-stoljeca-otkrivaju-ljudevit-gaj-rod-gay-je-prevarant-koji-je-kupio-doktorsku-titulu/

    http://www.rasen.rs/2018/05/jugoslavizam-biskupa-strosmajera-kao-lepo-upakovana-podvala-za-naivne-srbe/#.XPOGLeNR3IV

    Дакле , “Новосадски књижевни договор” им је био само етапа до остварења коначног циља. Онај ко мисли да су завршили и остварили циљ ,грдно се вара. Нису они још готови са нама. А као илистрација да нису готови довољно је рећи да “Јежева кућица” Бранка Ћопића , према њима , спада у “ ‘рвацку културну баштину“.

  12. Екавштина на дјелу :

    „Serbus Zagreb“


    Ti si lep još kak navek,
    I Hrvatski prek na prek.

    „Fala“


    Za vsaku dobru reč,
    Kaj reći si mi znala,
    Za vsaki pogled tvoj,
    Za vsaki smeh tvoj, fala!

  13. Нисам довољно стручан да се упустам у расправу са линвистима, али као човјека који држи до српског индентитета, па и као политичар-хуманиста, човјек који доказано поштује туђе, али своје не да, мене искључиво интересује употреба ћирилице у свим сферама друштва.

    Значи, неважно ми је да ли ће неко написати лепо, или лијепо, важно је да је на ћирилици, односно, важно ми је да држава инсистира на строгој употреби ћирилице, као и да максимално потиче одгој дјеце на очувању српског индентитета.

    Процес је то, али са нормалним и одговорним приступом, сви ћемо и даље знати писати латиницу, неко ће поред српског говорити и писати на енглеском, неко на руском, неко на њемачком, неко на француском, неко на …….језику, али ћемо сви за пар година писати-читај мислити на ћирилици, што свакако није забрањено, тачка.

  14. Очигледно се уноси смутња, намерно или ненамерно свеједно, постављајући питање даа ли је „наше и екавица и (и)јекавица. Наравно да су оба изговора српска. Уопште није важно које је наречјее било пре које је Вук изабрао и слично. Кључно јке да оба изговра карактеришу језик Срба и ту спора нема. Спор се јавља ионда када неко не схвата да народни језик, говори у дијалектима нијее исто што и књижевни или стандардни језик. Реч је о језичкој надградњи који плаћени стручњаци и зналци сачињаавају с једним циљем који постоји у сваком народзу и сваком језику. Свака писмена нациај, преко својих лингвиста, дужна је да сачини такав кјњижевни језик који ће омогућити, прво — јасно и лако спиоразумевање целога народа и, друго, да тај књижевни језик буде обједињујући за сваки дотични народ. Код Срба није сачињен све до данас обједињујући, лако разумљив језик за целину српсског народног бића. И зато су Срби данас у језику изузетак у целој Европи и свету. Само Срби имају књижевни језик с тако расутом нормом. Само Срби имају: српски језик на екавици (већином), српски језик на (и()јекавици, српски језик на српском писму и српски језуик на хрватској латиници, што је у Србији и противуставно, али се то дозвољава и данас као у време комуниста када је и спровеедено манипулативно и насилно већинско полатиничавање Срба ради њиховог однародђивања, актоличења и асимилације. Полатиничавањем су се бавили насилчно српски непријатељи у време окупације Срба и Србије, али је то у окупацијама било кратког даха. Већинско полатиничавање Срба тек је обављено упиотребом српских снага (политичара и лингвиста) који су спровели погубну мисао по ћирилицу да је „свеједно којим писмом пишу Срби“, да су Срби „најбогатији народ на свету зато што једини „имају два писма“ (а немају наравно, јер нигде изван језика Срба нее примењује се „богатство двоазбучја“ (свакако не случајно). Комунисти су, даакле, били најупспеешнији међу српским непријатељима који су трајбније већински одвојили Србе од свог ћириличког писма и наметнули му туђе писмо за своје. Чак и данас лажу неки српски лингвисти и филолози да данашња латиница у језику Хрвата није хрватска, него је „српска латиниац“. Циљ је да се она и даље задржи као „омиљено писмо“ међу Србима, па чак и лажима да то није хрватска латиница и да је прављена за све Србе. А, наравно, то је лаж, јер Хрвати, подржани од Беча, никада не би прихватили вуковски српски ејезик без латиничког писма и зато је за њих специјално Гај сачинио хрватску латиницу по угледу на нека слова из чешке и пољске латинице.

    Чак су се и Бошњаци и Хрвати и Црногорци боље у њиховим стандардним језицима боље објединили него Срби. Срби користе четири варијантске норме у свом језику (две по изговору и две по писму), а Хрвати, Бошњаци и Црногорци, наравно, поступили су у складу с пиоступцима у Европи и свету у сачињавању стандардних ејзика, па су за себе из српског језика изабрали само (и)јекавицу и латиницу, иако има и Хрвата и Црногораца и на екавици и на (и)јекавици. Али су у свој стандардни језик изабрали јединство. Српски лингвисти, уз подршку по,литичара, направили су буквално једини „папазјанију“ у свом језику: и екавски, и (и)јекавски, и српску ћирилицу и хрватскзу лаиницу која је чак од неких преименована у српску да би се лакше задржала међу Србима.

    Дакле, зналци не пиостављају питање да ли су екавица и (и)јекавица српске, него је кључно питање да ли је корисно да се само Срби на четири начина и даље разликују у свом језику. да ли је боље да мањина Срба у изговоеру изабере оно што су изабрали Хрвати, рецимо, или да, као Хрвати, и Срби изаберу један од два своја изговора. И да ли ће и даље прихвататзи лажи да је ова латиница „српска“ и тако наставити довршавање латиничења Срба из времена комуниста и лингвиста сербокроатиста. У том смислу и полуитички и лингвистички, Момчило Крајишник је био нормалан Србин који је схватио зашто је важно да и Срби буду јединстцвени у свом стандардном службеном језику и писму, као што су јединствени Хрвати, Бошњаци, Црногорцви и сви други. Дакле, све споменуто у језику јесте народски — српско, али није за народ корисно да све што је шаренило у језику српско уђе у стандардни, службвени9 језик. У тоем свом гледишту и залагању Момчило Крајишник је био сто копаља изнад срспке данашње по.литике и лингвистике које нас разбијају као народ. Објединимо се макар у књижевном језикзу и писму, ако нам не дају белосветски злотвори да се и ми, као други, обједибнимо државно и у мудрсоти. Евро, белосветски хохштаплери, изгледа сада гурају обједињавање свих Албанаца у једну државу с једним језиком за све Албанце, а ми Срби делимо се сами и у ономе у чему бисмо могли да се не делимо, а то је књижевни језик и службено писмо.

    Ако нисам довољно јасан зашто мислим да Крајишник у овоме здраво мисли, спреман саам да упростим и даље објашњавам зашто је важно да у језику и писму и ми Срби будемо као сви други народуи, па и хрватрски, бошњачки и црногорски народ чији део неће више да се држи своеј нацуионалне традиције, па праве нову нацију, нови језик и ново писмо.
    И, зар је тешко схватити да не треба да узимамо туђе, не бар језик и писмо који су нам вреднији и богатији него код других народа.
    Ако даш своје за лошије туђе, мораш постати само лошији, а не бољи за садашњост и будућност.

  15. Јел’ ти то препоручујеш Србима да праве вјештачки језик попут Хрвата, Бошњака и Црногораца?

  16. П. С.

    Још ово као додатак овоме што малопре написах.
    Кључно је да се и Срби, као сви други народи, обједине у свом стандардном језику и службенмјом, а то никако не значи никакву забрану екавице или (и)јекавице међу Србима. Она ће живети и када се објединимо као сви народи у једном изговору и једном писму, како је мудро предлагао Крајишник и јхош неки мудри појединци у народу дуго, живеће и користиће се у књижевности, у поезији, као што, на пример, моћно живи у књижевности староштокавски српски језик у делима великих књижевника, као што је, на пример, Бора Станковић. Дакле, ништа се не забрањује Србима, само је корисно у оном језику који је стандардан и службен да се и ми Срби објединимо као сви други. Ништа више од тоаг. А данас, нажалост, Срби су најразбијенији народ на кугли земаљској, па и у Европи у свом књижевном језику и алтернативним писмима. А алтернативна писма ни у једном народу не могу трајати веечно. Увек ће превладати једно писмо. Код Срба је намештено од политичара и државника да превлада туђе писмо, јер је то био осмишпљен процес неограничене власти комуниста, а Срби данас то настављају по инерцији, глупости и својој лењости да се, преко деловања својих плаћених лингвиста обједине макар у стандардном, службеном језику, као што асу се сви други народи објединили.

    1. Кључно је да ти мене покушаваш убиједити да језик којим се служе Хрвати, Бошњаци и Црногорци није српски.

      1. Напротив. Српски језик у хрватској, бошњачкој и црногорској варијанти лингвистички је исти језик јер нам није потреебан специхални прецводилац, али у стандардном, књижевном језику они су самостално нормирали тај српски језик тако да у књижевном језијку, то није странсдардно исти језик. Али је суштински исти све док ми њих разумемо без превођења.
        А убеђујем да и Срби треба да имају једиснсвен у норми, тј. у књижевном језику језик који обједињујее цео српски народ, баш као што су се Хрвати, Бошњаци и Црногорци објединили у српском хјезику, али у њиховим варијантама стандардног њиховог језика. Срби не треба да гледају шта са српским језиком раде други. Срби треба да сачине језичку норму која ће бити јединстцвена која обједињава цео српски народ. А то тзналчи да од свега што је српско у српском језику за књижевни и службени свој ејзуик треба да изаберу оно што ће их све објединити. А с обзиром на основу народног српског језика, веома је важно да књижевни језик Срба у службеној употреби буде на једном изговору и једном писму. Од два српска изговора изабрати већинско у изговору и писмо изабрати оно које је српско, а не ово које је хрватско писмо. Дакле, баш тако како јее предложио Крајишник и његов чеетверац који је умногоме заслужан за стварање Републикие Српске и за успостављање општеег језичког стандардног и службеног јединства у језику. А за то јединство природније је сда буде екавица и ћирилица. Ијекавски језик и даље би живео у литератури и у народним говорима и не би био забрањен као што није забрањен и староштокавски јеезик у делима, на пример, великог српског писца Боре Станковића. И код Хрвата живи екавски у неким говорима, али да би се објединили, Хрвати су за свој стандардни језик кизабрали (и)јекавицу и своју верзију латинице. Па чак, иако су пре коју годину, Хрватски стручњаци закључили да је и ћируилица хрватско писмо, њима није пало на памет да то „своје“ друго писмо уведу у варијанту свога језика, па да и онми имају „богатство двоазбучај“. Срби, што се језика и писма тиче, поготово књижевног језика имали би шта и од Хрвата да науче. Акло ништа друго, а оно могу да науче како они чувају пуну сувереност своје латинице. Срби су примили обману да је то „српска латиниац“, што нема везе с нормалним мозгом који није натруњен обманом од комуниста и српских лингвиста серб0кроатиста…

  17. Симо,

    наравно да нисам компетентан да расправљам о писму, за мене је довољно да се пише ћирилицом, било на екавском, или ијекавском, односно, да се и на тај начин чува српски индентитет.

    Да ли се може један јединствен службени-стандардни-књижевни српски језик направити, па да заживи у народу кроз деценије, то свакако треба да одлучи струка уз помоћ национално одговорне политике-политичара.

    Ја мислим да може, наравно, ако се хоће.

    Иначе, Срби и имају разне историјске проблеме што им се некомпетентни питају, или петљају гдје им није мјесто, од језика и писма, до организације државе,политике, спорта, културе………………………………..

    Ево примјер из Српске.

    Зар није нпр. некомпетентност преузети министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију, а да немаш никакво радно искуство по том послу, нити си икад припадао врсти људи потребних за тај јако осјетљив и хуман посао?

    Све се Симо мора увезати за ново вријеме, од увезивања неуништивог правног, политичког, безбједносног, привредног и образовног система, до питања струке и постављања правих људи на права мјеста.

    Тада ћемо писати једним писмом, мислити о будућности наших потомака на исправан начин, волити и давати несебично себе за ту идеју………………………………….

    Зар није тако?

  18. Колико Ви познајете ‘рвате?
    Због овога чиме се бавите вјерујем да знате да је „Јежева кућица“ Бранка Ћопића дио “ ‘рваЦке културне баштине“?
    Бојим се , без намјере да Вас увриједим , да превише уско гледате на проблем? Растава „брака“ са ‘рватима (а дати ћу Вам линк да видите због чега сам то тако назвао) је веома опасан посао по нас. Опасан због тога што имају много опасних „адвоката“ иза себе. И чему би онда водило одрицање од ијекавице? Ничем другом до одрицању територија и народа који живи (у много случаја , који је живио на тим територијама) и препуштању истих ‘рватима. Када би се увела „екавица“ , као стандард , кроз пар генерација би потпуно нестала ијекавица и процес одрицања територија и културе на тим територијама би био завршен и потпуно предан ‘рватима.

    Код њих ништа није случајно. Није случајан ни Колиндин рукав са ћирилицом када је долазила у Србију. Пробајте мало истражити на „гуглу“ појмове : „хрватска глагољица“ и „хрватска ћирилица“. Укуцајте појмове латиницом због боље претраге. Надам се да ипак нема потребе и да сте то већ видјели а ако нисте много шта ће Вам бити јасније.
    Као што рекох , они ништа не раде “ ‘нако“. Веома су организовани , безобразни и упорни па користе све које могу. Да ли Вам , нпр. , не упада у очи често гостовање аутохтонисте Горана Шарића (језуитског богослова) који покушава гурнути у страну наше домаће аутохтонисте? (Не улазећи у причу.) На све то се још нашем народу убацује „буба у уво“ како је он , ето , српског поријекла. Зар то не подсјећа на „друга Стеву“? Мислим на Крајачића кога су читав рат подваљивали као „нашег“ а он , мртав ‘ладан , у Јасеновци рече : „Мало смо вас овдје поклали.“

    Ево „линкова“ које сам помињао :

    http://hrv.nsk.hr/

    http://www.matica.hr/kolo/374/meunarodno-priznanje-hrvatskoga-jezika-21634/

    1. Ово је упућено г-дину Збиљићу а није грешка ако и г-дин Видић обрати пажњу на „одговор“.

    2. У потпуности сам сигуран да Ви, са својим искуством, много боље од мене и многих других познајете све што се тиче Хрвата као што ја познајем неке друег наше „братске“ народе због сцвог животног искуства.
      Срдачан Вама поздрав.

  19. Не знам шта је RASPUCHIN по струци. Али да је лингвиста, не верујем да би мојој маленкости и Видићу поставио овакво питање:
    Бојим се , без намјере да Вас увриједим , да превише уско гледате на проблем? Растава „брака“ са ‘рватима (а дати ћу Вам линк да видите због чега сам то тако назвао) је веома опасан посао по нас. Опасан због тога што имају много опасних „адвоката“ иза себе. И чему би онда водило одрицање од ијекавице?“

    Ми се од Хрвата можемо растати у „браку“, али се они од Срба не могу растати у језику, све док се служе својом данашњом варијантом српског језика коју тзову „хрватски језик“. И да је RASPUCHIN лингвиста, тешко би му пало на памет да нама двојици каже: “ И чему би онда водило одрицање од ијекавице?“
    Срби се не одричу (и)јекавице а и зашто би се одрицали. Нема одрицања ни од чега што је српско у српском натроду (а ијекавица је чисто српско у српском народу) ако Срби, зарад свог јединства дају предност већинском (такође чисто српском) екавском изговору. Ви погрешно гледате на појам „одрицања“ у стандардном језику. Ви не разликујете улогу изговора у српским говорима и књижевности од улоге избора једног изговора и једног писма само у оном језику који се зове стандардни или књижевни језик. Сви народи, зарад свог чвршћег обједињавања, формално се „одричу“ нечега у стандардном језику за разлику од народбног језика у говорима. Дакле, тиме што ће од своја два изговора изабрати само у стандардном језику један од српских изговора никако не значи да су се Срби одрекли свога народног језика и особина у том народном језику.. То што су и Хрвати изабрали у својој стандардној варијанти српскога језика (и)јекавски, никако нее значи да су се и Хрвати одрекли екавског у својим народним говорима.
    Ако је, дакле, RASPUCHIN лингвиста, он ће схватити да ту није реч о одрицању од српских народних језичкуих особина о чему говоре Крајишник,Видић, Збиљић, Сибничанин и други који схватају у чему је суштина у вези са српским језиком и писмом у Срба.,
    Срдачан поздрав RASPUCHINу и да не брине јер се споменута имена сигурно никада неће одрећи ничега што је српско и што влада у српском народу..

  20. За RASPUCHINА.

    У ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ВЕЋ СУ НАМ УЗЕЛИ И ВИШЕ НЕГО ШТО СУ МОГЛИ УЗЕТИ; НАШИ СЕ У ТОМЕ НИСУ ОПИРАЛИ

    Прочитао сам то на шта сте упутили крајишника, збиљића и Видића. Наравно, то ми је било познато. Потпуно схватам шта се и зашто хтели рећи то у вези с избором екавског само за српски стандардни језик. Тачно је да су Хрвати водили тешку борбу да у свету реегиструју „хрватски језик на латиници“. Они нису тражили да се регситрује на два писма јер тто нијко други, осим АСрба, не тражи да се његов језик региструје на два писма. И Хрвати су успели већ да региструју „хрватски језик на латиници“ готово без икаквих отпора српских лингвиста и државника. А и да су покушали, тешко би успели да се изборе с Хрватима и њиховим јаким адвокатима (које с правом спомињете). Нажалост Срби су ушли с Хрватима у посао у оквиру југословенства у коме су могли и морали само да губе. Српски лингвисти су с „ђаволом“ тикве садили, пристали су на „српскохрватски“ и тако су им се тиквее обиле о главу. Данашња ваша бојазан да ће „нам Хрвати поново узети језик“, они то поново немају пиотребе да чине, јер су га већ узели, похрватили, променили му име и изабрали су себи латиничко писмо. И Ви сада мислите да ће Хрвати поново узети српски језик тиме што ће Срби само у свом стандардном језику напустити један од српских изговора, па ће тако Хрвати поново „присвојити“ и осигуерати српски језик на (и)јекавици као „хрватски језик“. Они су то учинили с нашим пристанком. Јер се, на неки начин, морало пристати јер смо у Југославији пристали да језик Срба ниеј „српски“, него „српскохрватски“ или „хрватскосрпски“. И сада ми Срби можемо да прихватимо и хрватску чакавицу па опет нећемо моћи да вратимо у језику оно што смо им сами дали. И с њиховим јаким политичким адвокатима ми им нее можемо укинути у свету признати „хрватски језик“. Иако смо ми предлагали да се својевремено покуша да се предочи свету да су Хрвати преузели вуковски српски језик, али то се није ни покушало.
    Међутим Хрвати су успели са својим адвокатима нешто друго. А то је да се данас у библитечким кућама оно што Срби објаве данас на њиховој латиници „књижи“ у хрватску културну баштину, иако свако од лингвиста у свету зна да је Србима наметнута хрватска латиница и да се она и дан-данас намеће. А намећемо је и ми сами (српски политичари и лингвисти). Неки од наивних лингвиста мисле да ћемо ми Срби задржавањем латиницее сачувати дубровачку књижевност и да ћемо задржавањем хрватске гајице у језику Срба успети да одбранимо српски језик од преузимања. А догодило се, тако, нешто још горе по Србе. Ми смо прихватили хрватско писмо у време његовог бнаметања за већинско и трако смо изгубили кључан део свог културног и општег идентитета. И сад је велика могућност да Хрвати и њихови јаки адвокати у сверту успеју да све оно што је раније објављено на латиници прекњиже у хрватско власништво и да све што се убудуће настави код Срба објављивати на њиховој латиници прећи и ретроактивно и унапред у хрватско влаасништво. на тај начин, велика је бојазан да се, попут наметања Србима латинице, изгуби и српски језик јер практично преко писма српскаа култура и стваралаштво на латиници постаје хрватска поткултура.

    У оваквој ситуацији, а с обзиром на силне грешке српских државнуика и по,итуичара у пре и после оснивања Југославије, као и после њеног разбијања да Срби пиотпуно напусте ћирилицу и пређу само на хрватску латиницу и да тако додатно угрозе и свој језик, и своје стваралаштво и свој идентитет и да одемо путем на коме су се изгубили Срби католици и похрватили се.

    Сада је једини излаз да Срби обједине остатак свог народа на једном српском изговору у стандардном језику и на једном писму (српској ћирилици, наравно), а да објашњаваују свету како је и зашто вековима полатиничаван српски народ, како се то догађало у окупацијама, а најуспешније и најтрајније до сада у време комунистичке Југосклавије. И да објашњавамо сушту истину да се српско стварлаштво не може одређивати као хрватско ни по изговору ни по писму, јер је Србима матичан изгфовор и (и)јекавица и екавица, као и икавица и да то није одредба по којој се може Србима одутзимати стваралаштво. Баш као што ни по писму не може да се отуђује српско ствараклаштво јер су Срби насилно принморавабни да прелазе на латиницу вековима.А данашњи користан избор једног од српских изговора и поновно враћање Срба на своје писмо у свом језику кад је реч само о стандардном, службеном језику. Ми треба да радимо у нормитрању свога језика и писма за свој народ као што то раде свуда по Европи други лингвисти и њихови пиолитичари.

    Дакле, разумем страх Распућина да нам неко узме језик, али је то много јкасно. Језик не само да су нам узели него су нам наметнули и туђе писмо и тако нас разбили и обезличили.

  21. Нити бринем , г-дине Збиљићу , нити се бојим , г-дине Сибничанину.
    Нисам лингвиста а то свакако можете препознати из мојих коментара. Моја је струка везана уз математику , електротехнику па и бинарну математику и мало другачије анализирам чињенице. Поред тога , рођен сам , школовао се , живио и радио у „лијепој њиној“ (тзв. урбани Србин) и фантастично их познајем за разлику од многих који само мисле да их познају и мисле да могу прозрети њихове планове.
    Језик нам нису узели , као што тврди Сибничанин него су се они њим користили а неки „наши“ су им га послије „преписали“. Када кажем „наши“ мислим на Тадића и његову „жуту коалицију“ и то је чињеница. Без његовог „аминовања“ они то не би успјели.
    Можда ме неко није разумио али нисам од оних који заговарају два писма. Због кориштења ћирилице у својим биљежницама , током школовања , имао сам прилично проблема па су ме чак неки наставници , у основној школи , вукли за уши и зулуфе (што је прилично болно). Занимљиво је да су ти , који су то радили , имали позната презимена која су имала и неке усташе. Ово сам већ писао Видићу а не волим се понављати али требало је тих седамдесетих , као дјете , имати „петљу“ писати ћирилицом у „лијепој њиној“ а ја са управо то радио. Ћирилици се не морам враћати јер сам је користио и користим а свој говор нећу мјењати ни због кога и нема тог закона који ће ме на то присилити.

  22. Добро. Треба стандардизовати језик.

    Јесте ли размишљали да стандардизација буде на ијекавици?

    Ако би то урадили имали би и стандардизован језик и заштиту од крађе.

    1. Избор (и) код Срба једног од изговора за књижевни језик не може да проузрокујуе ни крађу ни враћање „украденог“ језика Србима. Само може да обједини Србе, као што један изговор и јкод других народа обједињује народ. А што се тиче питања зашто не би избор изговора ишао према (и)јекавици, сасвим је добро питање,. Не постоји ни један једини разлог да не буде и тај изговор изабран за књижевни језик. И тако би на исти начин био обједињен сав српски народ у стандардном језику, баш јкао што би био обједињен и у случају избора екавског изговора. Уосталом, Вук је предлагао да се изабере (и)јекавски, али то није прошло. Зашто није прошло можемо нагађати. Можемо извесније само предочити разлоге зашто би било лакше да се изабере екавски, што су у пракси спроводили Крајишник и сарадници у Републици Српској, оној када је створена великим животним подвизима Срба из Републуике Српске.

      Крајишник и други су предложили и спроводили обједињавање свих Срба прејко екавице зато што је екавски изговор једноставнији и „лакши“. А једноставнији је зато што ијекавски има мноштво правила, за разл8ику од екавског. Пиознато је да су (и)јекавци увек лако прелазили на екавски и за кратјко време нису имали проблема у томе. На страни екавице је и чињеница да већински део Срба су екавци. Чињеница је да је уочена тежња природне екавизације Срба. На пример, познати, однедавно почивши, академик Милорад Екмечић је тврдио на основу јеезичких кретања међу Србима да ће превладати екавица и у случају да се задржуи непотребна двојност у изговору вештачким путем, правописним прописима. Мањи део Срба који су (и)јекавци лајко су се увек уклпалаи у екавску средину, осим ако су баш хтели да острану (и)јекавци, па су свесно улагали напор да задрже свој изгфовор да не испадне да су слави „локал-патриоти“. Све су то знјали добро изворни (и)јекавци Крајишник, Караџић, Кољевић и Зуковић, па су предложили и извели обједињавање Срба на једном изговору и једном писму у стандардном језику.

      Дакле, народ јак у свом јединству склон је да „попусти“ у „своме“ да би се објединио са својим братским већинским делом народа. А они који су увек играли на карту серпске познате индивидуалности и неслоге, па и они међу Србима који су за то разједињавање, увек ће бити задрти и држати се ссвојих особина из свога завичаја.

      Мени лично било би много теже да пређем у стандардном језику на (и)јекавицу, али бих и на то пристао јер би ми буило драже да се мој народ обједини у језику и писму као сви други народи, па макар ја у том обједињавању морао лилчно да улиожћим велики напор. Ја бих пристао сда га уложим зарад српског обједињавања.Сви други народи су разумели потребу обједињавања свог народа и у изгфовору, и у правописму, и у писму…

      1. Хоћете ли бити љубазни навести неколико примјера да видимо у чему је проблем да екавица и ијекавица не могу заједно бити назочне у јединственом стандарду?

  23. Нико, поштовани Симо, није рекао да екавица и ијекавица „не могу заједно бити назочне у јединственом стандарду“. Речено је само да је за јединство сваког народа, па и српског корисније да буду једноизговорни само у стандардном и службеном језику. Уосталом да то није корисбније, не би сви други народи инмали стандардни језик јединстцвен и у изговору и у писму. А да је могуће имати у стандардном језику чак четири језичке верзије (две по изговору и две по писму) потврђује само српски случај. Ми смо по томе изван Европе и света. Испаде да смо у томе „најпаметнији“ баш ми на целом свету.

  24. Збиљићу,

    може и екавица, може и ијекавица на чирилици, може и стандардизација нашег писма.

    Не кажем да ти, Видић, или неко трећи форсира неку своју причу, напротив.

    Подршка свим стручним и добронамјерним Србима је код нормалних људи неупитна.

    Надам се да ће до стандардизације доћи, заталасати треба и нека се кренуло.

    Зато сам задовољан најавом владе Српске на најави о доношењу Закона о употреби ћирилице.

    Ово је прелазна фаза, треба свим силама подржати причу да сваки Србин пише ћирилицом, тако да бих ја био јако задовољан ако буду сви Срби за пар година тај „задатак“ извршили.

    Превише се ту умијешао лажни комунизам, превише је ту крива добронамјерна српска душа, мало је крива и пријератна монархија, све да учине другим.

    Елем, много каснимо, поготово после деведесетих, вријеме је да кренемо радикално, медијски и кроз институције, све са коришћењем ћирилице, истовремено нека струка ради на стандардизацији, па кад се све усагласи, онда је лако са ћирилице прећи на стандардизовану ћирилицу.

    Знам ја да се ја, ти , Видић, Рапучћин, Сибичанин, Симо и сви други слажемо, техничко је питање, наравно, ако има добре воље код садашње владајуће српске већине, зар не?

    Поздрав.

  25. Немам шта да додам после овакве разумне и убедљиве аргументације Збиљића и Сибничанина. Можда има смисла да укажем на три ствари.
    Прво, често чујем једини аргумент ијекавичара да ми не дамо Хрватима нашу ијекавицу. А Хрвати кажу да је њихова ијекавица, па су сагласно томе направили ијекавску језичку карту по којој је њихово све до иза Краљева.
    Друго, лажна је тврдња лингвиста да у Републици Српској може бити равноправна екавица са ијекавицом.Тако исто у Србији ијекавица никада неће бити равноправна са екавицим. У Републици Српској „елита“ скаче као опржена да би одбранила српску ијекавицу од српске екавице , а ни не помишља о одбрани српске ћирилице од хрватске латинице. Питам се има ли тамо макар један политичар који ће приметити невероватан раскорак између онога што се заговара о унитарности и онога што се одвија у реалном животу. Говоре да су против унитаризације , а определили су се за унитарну латиницу. Приклонили су се ономе што је у Загребу, Сарајеву и Подгорици ( ијекавицаи латиница), уместо онога што је макар у Уставу Србије, ако већ није и на улицама Београда.
    Треће, поводом питања да се стандардизација језика изведе на ијекавици, треба имати на уму да се матична река никада није уливала у притоку.

    1. “’…поводом питања да се стандардизација језика изведе на ијекавици, треба имати на уму да се матична река никада није уливала у притоку.“

      Јеси ли сигуран?

      Управо је ијекавица примјер да се већа ријека улила у мању.

      Српски језик се развијао у три империје и Дубровнику. Највећи дио Срба је живио у Отоманаској империји и у њој се развио ијекавски изговор. С обзиром да је Дубровник био окружен Отоманима и у њему се развио ијекавски изговор. У Аустрији и Угарској српски језик је имао екавски изговор, а у Млетачкој републици икавски.

      Екавски изговор у Србији је преовладао јер је тада центар српског просјетитељства био у Војводини (Угарској), а не зато што су тада екавци били у већини. Из Сремскох Карловаца је све кретало.

    2. Кажете , направили карту по којој је њихово све до иза Краљева?
      А шиптари праве карте по којима је њихово све до изнад Ниша? Односно , могло би се рећи да се граниче са ‘рватима , са „браћом по оружју“?
      Е управо је то оно што читаво вијеме говорим! Избог тога сам помињао Колинду и „њену ћирилицу“. Због тога сам помињао Горана Шарића , који по истом принципу како су радили са језиком раде и са историјом (али и традицијом и културом) коју промовишу аутохтонисти. Па ће тако наша Винча постати заједничка а онда само њихова јер је , за Бога милога , изнад Краљева а Краљево је њихово јер потпада под ијекавштину која је њихова а по дефиницији народа и државе то је све ‘рваЦка и ‘рваЦко.
      Све што говорите Ви , Немања , као и господа Збиљић и Сибинчанин би имало смисла да је 1918.г. постојала само једна дилема а то је : да ли ће у састав наше државе ући само Срб или и СРБске Моравице (СРБским их називају становници који су , узгред , веома свјесни своје националне припадности па су чак помогли обнову Манастира Комоговина на Банији , стардалу у и након „Олује“). Нико , тада , не би био срећнији од мене. И не да би ја тада говорио екавштину , викао би је на сав глас.
      Дакле , треба бити веома опрезан а не упадати у замке које нам постављају. Било је таквих промашених потеза које су повлачили наше вође и политичари. Да не набрајам све али морам поменути посљедњу а то је „Бриселски споразум“ који је потписао „врхунски правник“ Вучић а којим нам је избио масу правних аргумената из руку јер је прешао преко резолуције 1244.
      Могао би набрајати масу таквих „договора“ и „уговора“ које смо прихватали , као и оне који су нам нуђени као обмана и врста притиска , али , по свему судећи , нема смисла јер нисам лингвиста а ни правник.
      Ја сам само један обични прогнаник из „лијепе њине“ и ветеран из ратова деведесетих који износи своје скромно мишљење о теми од националног значења.

      Вама тројици свако добро и пуно успјеха у животу и раду.

  26. Немања,

    ако си прочитао мој кометар прије овог твог задњег, онда нешто није у реду?

    Немој молим те да генерализујеш.

    Разумијем да си оправдано огорчен на тзв. српске политичаре, на недобронамјерне и национално неофговорне лингвисте корз задњих седам деценија, али извини, да си са разумијевањем прочитао мој задњи коментар, онда би сигурно другачије овај задњи коментар написао.

    Итекако има оних полтичара у Српској који разумију, односно, оних који су спремни довести српски народ до 100% употребе ћирилице, а истовремено помоћи струци око стандардизације српског језика.

    Не сумњај да и овамо неко зна шта је матична ријека, шта притока, односно да зна како се мањи поток сједињава, „улијева у већу ријеку“, „уљева у већу ријеку“, или „улева у већу реку“, ствар је наречја,зар не?

    Наравно, мени као одговорном националном српском политичару, битно је да је то написано на ћирилици.

    Поздрав.

  27. Kad bi mene poslusali,svi problemi bi bili rijeseni.

    Jednostavno nas jezik nazvati Juzno-Slavenski i tacka.

    Svi bili zadovoljnii problem rijesen.Sa svim njegovim dijalektima kao i ekavicom,ijekavicom a posebno ikavicom.Koju usput rado koristim.Niti je srpski ni hrvatski ni bosanski…

    1. Ово је превише невероватно: зашто би Срби променили назив свог језика у „Juzno-Slavenski“. То би нмогли да учине само некакви „обарени“ Срби. Кад Енглези прозову свој језик „северноамеерички“, можда би и Срби могли „помахнитати“ па свој језик прексрстити у овде предложени нови назив:“Јuzno-Slavenski“.

      1. Kad su ga jednom oteli i promjenili u srpski ,zasto nebi mogli opet?S tim bi ga samo vratili u stare okvire.Da se ne lazemo,tu i lezi sav problem.

  28. Ко је Симо сад па овај yase, није ово наш Јасмин, да парафразирам Илију Чворовића, „па ти ниси наш Јасмин, ти си неки много већи шпијун“.

    Извини, на шали.

  29. Можда сам слабо обавештен о деловању политичара, а готово сам сигуран да и онима који мисле српски није омогућено да се у средствима јавног информисања заложе за ћирилицу. Али шта је са народним посланицима? Још нисам чуо да је неки од њих покренуо питање писма у Народној скупштини. И оно најгоре : има макар 15 година откада у правосуђу Републике Српске нема судске пресуде на ћирилици, осим ако се то изричито не затражи.И од тога има још горе. У просвети Републике Српске се учи из уџбеника др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића ( рецензенти унив.професори др Миле Илић и др Радмило Маројевић ) да су равноправне ћирилица и латиница. Ту лажну равноправност јесу били увели комунисти 1954.г., али у српскохрватски језик, а сада су је лингвисти у српској држави увели у српски језик. И да ли је неки политичар народни посланик устао против тога у Народној скупштини? Очигледно је да су комунисти и политичари после Караџића и Крајишника, у спрези са лингвистима, урадили главни посао : добровољним увођењем у српски језики туђег латиничког писма одузели су ћирилици карактер српског националног симбола . Ако Вучић, Додик и лингвистички ауторитети некада и спомену ћирилицу, то није позив да се она врати Србима , него да се побољша њен положај тако да је у јавности буде 8% уместо раније 6%. Они следе памет лингвиста па би да се ћирилица чува као нека ретка зверка. Док се тек понеко и тек понекад сети ћирилице, још ниједан политичар или лингвиста није јавно поменуо да је држава послушала лингвисте и правописном одредбом о два српска писма увела државни СИСТЕМ који ради против ћирилице.
    Због напред наведеног ситуација је много тежа него што се то чини „апострофу“ на овом уистину српском сајту.

    1. Уместо одговора, сагласност. Још се нико од најутицајнијих и политичлара и лингвиста није исправно заложио за враћање ћирилице међу Србе. Јер, Немања то одлилчно запажа, свако онај ко се залаже, тобож, за ћирилицу, а не спомиње стриктно спровођење Устава Србије у Члану 10. уз усвајање сагласног закона о службеној употреби српског језика и ћириклице, као и хитног враћања у српски језик пуне суверености српске ћирилице у језику Срба, та борба за ћириклицу или је свесно манипулативна или неразумска.
      Реч је, дакле, о нужности враћања српског правописа на ћириличко једноазбучје (како је то у решењу питања писма код свих престижних народа у њиховим језицима. Без тога, све је друго у лажној борби за ћирилицу „трла баба лан да изгуби и ноћ и дан“.
      На овом месту треба упутити на свега неколико људи који су се борили и још се боре на једини исправан и сврсисходан начин за враћање српске азбуке из њене смрти (замењена је хрватском абецедом) преко 90 одсто у јавности међу Србима. Тај веома добро осмишљен план комуниста како да се ћирилица после 1954. године замени међу Србима и без формалне раније забране српског писма. И комунисти су тај план (сурову фаворизацију хрватске абецеде уместо српске азбуке међу Србима извели у том проценту да је даље могуће само довршавање латиничења Срба. И то довршавање гледамо пред својим очима свакодневно.
      Они који су се на једино могући успешан начин борили (а то је неизоставно враћање једноазбучја у језик Срба) могу се на прсте избројати после 1954. године. То су (први) првоосновано Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001). Ту су се истицали у предлагању једноазбучја: Немања Видић, Ђорђе Јањатовић, Драгољуб Збиљић у текстовима и књигама), затим је први после наведених имена (и за сада једини од познатих) мр Бранислав Брборић (он је у договору с „Ћирилицом“ предложио једноазбучје у Члану 10. Устава Србије, што је касније усвојено на рефереендуму за Устав, али већ 13 година српски Устав није нигде у јавности доследно спровођен. Ниједан други ни политичар међу Србима нити један једини лингвиста међу Србима није предложио враћање једноазбучја у српски правопис.
      Тешко је рећи зашто је то све тако наопако једино код Срба данас у вези с писмом. Који је разлог томе? Или је реч о завери против ћирилице на делу међу српским политиачрима и лингвистима из неке користи (можда и материјалне) или су сви они изгубили и знање и осећај у вези са српским писмом и његовом значају међу Србима. Могуће еј да је то најдиректнија последица комунистичког испирања мозга Србима у вези с писмом, па су сви схватили они да су Срби стварно најбогатији на свету од свих народа зато што једини „имају два писма“, у чему ниједан други народ није успео да то схвати па да се још неко обогати на тај начин (два писма за један језик, па и онда кад је ћирилица сведена смишљено, плански међу Србима данас на непуних десетак процената у односу на хрватску гајицу. Могуће је да су једини српски политичари и лингвисти схватили да је опасно увести једноазбучје и вратити Србима туђе наметнуто им латиничко писмо и да смо једини народ који нема то оопште право да сам бира себи своје писмо. О оним српским лингвистима који чак лаажу данас да је реч о „српској латиници“, а не хрватској гајици и да ће Срби „изгубити дубровачку књижевност Срба католуика ако врате само своје писмо за свој језик и да ће „нам Хрвати, ако се Срби врате свом писму у једноазбучју у данашњем нормативном језику, Хрвати узети језик“ (ваљда поново да нам узму!), као и то да Срби „не могу у Европу и свет ако једини не задрже у свом језику два писма“ (српско ћириличко и хрватско, латиничко) — толико су наивни (да баш не кажемо „блесав“) разлог да на то ни моја маленкост као“мали лингвиста“ (мање познат од других „великих лингвиста“) не бих овде ширио причу и замарао читаоце овог одличног демократски усмереног сајта после своје објављене књиге (да од 14 својих књига о језику и писму навеедем само једну) „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011, на 1070 страна) у којој сам о свему овоме детаљно говорио.

      1. Дискусија се води око ијекавице.

        Ћирилица је нешто око чега ваљда имамо консензус.

  30. П. С.

    Омашком сам изоставио имена: Радована Караџића, Момчила Крајишника, Светозара Кољевића и Љубомира Зуковића који су једини до сада изричито били за паметно обједињавање свих Срба на једном изговору и једном (ћириличком) писму. Они су, као људи на власти у Републици Српској то своје теоријско здраво залагање могли да спроведу на делу, у пракси и то је било у РС почело одлично да функционише и трајало је све док Срби у РС нису били принуђени да се одрекну на власти оних који су били предводници у спасавању српског народа у време наметнутог рата тамошњим Србима. Њима припада слава за најмудрију „реформу“ у језику и писму Срба после Вука и после погубног Новосадског договора о српскохрватском језику и (формалној, доказано лажној) „равноправности латинице и ћирилице“. Еима ће се та прва слава у вези с реченим у језику и писму Срба тек бити велика када се поново спроведе њихов наум или када се то спроведе само од себе, аско се Срби као народд освестре од наметане заблуде о језику и писму у последњих осамдесетак година. Ако се освесте Срби, наум четворице српских политичараа у Републици Српској тада ће бити спроведен међу Србима сам од себе, без воље српских лингвиста и политичара. А да ли ће се српски народ освестити у вези са својим језиком и писмом, зависи одд демократских услова у којима ће живети и зависи од тога да ли ће бити довољно гласила (као што је данас Фронтал) који ћее допуштати да они кохји о томе знају више слободно пишу истину.

    1. Изгледа да екипа злоупотребљава српски језик за глорификацију Моме и Радована…

      Не ваља то радити…

  31. Нестор

    Ја о овим питањима никад нисам размишљао , па нисам ни разумевао значај ћирилице. Али Ако је истина то што пише Видић да су у Српској све судске пресуде на латиници и да се у школама учи о равноправности ћирилице и латинице ,само то би требао бити довољан разлог да се тренутно неутрални Срби врате ћирилици. Међутим .Плашим се да они који своје фирме исписују латиницом уопште не занима шта се коментарише на ФРОНТАЛУ. Зато само права српска држава може решити питање писма. За сада она се показала најгоре што је могуће. Погледајмо како друге државе спроводе државне програме. Румунија је сиромашна земља али хоће да Влахе у источној Србији и Македонији претвори у Румуне, па младима даје стипендије да студирају у Букурешту.

  32. Немања,

    не чини се „апострофу“, свјестан сам ја да је скоро па критична ситуација по питању губитка српског индентитета, све кроз запостављање ћирилице.

    Наравно да политичари који се питају могу кључну улогу у овом моменту одиграти, то су сад Вучић и Додик.

    Ја само рекох као предсједник ЗЕЛЕНИХ СРПСКЕ, да нису сви политичари у Српској исти, да нас има национално одговорних, да разумијемо зашто је деведесетих власт Српске уводила екавицу, те да смо свјесни свих опасности које пријете српском народу, па између осталог и губљењем индентитета, све кроз запостављање свога писма.

  33. Ако смем да кажем, а мислим да овде смем, Нестор и апостроф су у својим последњим јаваљњима овде све тално и добро, корисно казали. Несто је изврсно схватио да без државе, тј. без здравих српских државних институција ништа не може ваљано да се рееши, а поготово не српски јединствен данас проблем Срба у свом разбијеноим језику и 90 оедсто изгубљеном (замењеном) писму,. Сличан случај другог народа у вези с језико и писмом не постоји нигде у свету, а о Европи да и не говоримо. Сви други народи имају исправно, природно решење питања своје јединствене норме језика и избор писма (никако два или више писама за свој јеезик). Слично мислим да би Вучић и Додик могли, када би хтели и знали, могли много да учине у обједињавању свих Срба ако би решили да се неодустајно зааложе за исправно реешење питања норме језика Срба и враћањаа у пуни живот српске ћирилице у језику Срба. Али, и они су се до сада само декларативно и узгред с тим у вези оглашавали. Када би јавно казали у својим наступима да и српски језик мора имати јединствену норму и своје писмо свуда међу Србима и када би то затражили да плаћени за то лингвисти спроведу хитно (рецимо за месец-два, јер за тај послић стручњацима не треба више времена) много би значило. Али, српска је невоља што немају јаке институције државе и лингвистике, па да не морају Срби да се уздају самио у оне на врху власти да реше своја језичка, културна питања и питање враћања свога писма. Данас су то Вучић и Додик, сутра неко трећи и четврти. То ниеј добро. Институцијее су те које решавају све проблеме, а срећни наароди не зависе од једног или два челника. А шта ако челници не схватају проблем, они не могу ни бити врхунски упућени у решавање свих питања. Невоља је, кад је реч о Вучићу и Додику што они у вези с језиком и писмом не кажу јавно с највишег места да Срби морају из дужности према себи и свом опстанку и напредовању стриктно да се држе уставних и законских обавеза, да се прописи брзо спроводее, да српски лингвисти морају проблем норме свога језика и писма да хитно реше у складу с праксом у вези с тим у напредном свету и напредним народима. Свее док то они не кажу, апостроф ће бити у праву да питање језика и писма Срби могу да реше само деловањем државе, тј. државних институција. У ту се круг затвара, па из њега Срби као народ никако даа искоче. Стога се код њих и после разбијања Југославије и српскохрватског језика из ере комунизма спроводи за Србе као да се ништа није догодило с Југославијом, са „српско-хрватским језичким зајеедништвом“, па по инерцији влада све оно што је владало у време Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној равноправности писама, у којој је била суштински равноправна само латиница (хрватска) која је фаворизована све до данашњих њених 90 одсто међу Србима.
    После оснивања удружења „Ћирилице“ (Нови Сад, 2001) почели су декларативно да се „за ћирилицу“ залажу поједине српске власти и језички плаћени стручњаци за посао у језику и писму, али у пракси нису ништра променили и учинили за стварни спас српског језика и јединог стварно српсјког писма ћирилице. Чак је Коштуничина власт хтела и успела да уставно реши питање писма у ћирилуичком једноазбучју, али се стало на тој формалној заштити, јер ни та власт и све будуће нису спроводиле уставну обавезу, а лингвисти су почели да се и они декларативно, готово помодно“, залажу за ћирилицу, али после преране смрти лингвистее Б. Брборића, лингвисти нису ништа учинили, осим што су 2010. учинили поново нешто најштетније по ћирилицу када су објавили измењени и диопуњени Правопис српсскога језика ан два писма, као у српскохрватском језику. Износим пример председника Матице српске (једне од најважнијих институција за питања српског језика и писма) Драгана Станића (друго име му је Иван Негришорац) који је нама, пред двоје сведока изјавио глупост макар деценије, ако не и века када нам је у вези с нашим питањем зашто Матица српска нее врати у српски правопис једноазбучје, рекао: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане!“. Рекао сам му на то његово: „Намаа је историја давала и честе окупације, па није морало тако да остане.“ После тога, ваљда мало постиђен овом истином, пред истим сведоцима је само још ово рекао: „Немам више времена да разговарам с Вама“, чиме је хтео рећи: „ко сте ви у „Ћирилици“ да ја с вама губим своје драгоцено време у својој фотељи председника Матице српске.“ Није баш тако ерекао, али је из његовог одговора јасно да је надобудно и „моћно“ тако мислио.

  34. Исправка, уз извињење за превид у имену. Није реч о Светозару Кољевићу. Треба да стоји име: Никола Кољевић уз споменута имена Караџића, Крајишника и Зуковића у вези с мудроим поступком деведесетих година у вези с јединстцвеним језиком и ћириличким једноазбучјем у Републици Српској.

  35. Када је миоја нмаленкост била позвана на скуп АНУРСА о српском језику и писму пре десетак година у Бањалуку, путовао сам аутобусом и био сам одушевљен и поносан што је макар један део где живе Срби данас био већински враћен српски алфабет (ћирилица) Тада је још Република Српска била најћириличкији део српског простора, неупоредиво ћириличкија у јавним исписима од централне Србије — Шумадије.
    Тада сам се надао да ће српски лингвисти говорити о српском нерешеном питању свога језика и писма. Али, брзо сам био скрушен на самом скупу. Најпре ме је јеедан свршени студент Петра Милосављевића убеђивао да је ова латиница међзу Србима „српска латиница“, а не хрватска, чак ме је убеђивао по науку — фалсификату свога професорског учитеља Петра Милосављевића да је нико други до Вук творац те хрватске латинице, а не Гај и да Срби треба да задрже ту своју „српску латиницу“ да нам Хрвати не знам шта „не покраду“. Све саме сзулудости. То је био неки свршени студент неког Певуље, ако сам добро запамтио презиме.
    Друга скрушеност погодила ме је када сам се уверио да је само моје скромно излагање било залагање заа јединственији нормативни језик Срба и да Срби, ако хоће да (са)чувају своју азбуку морају вратити у српски правопис ћириличко једноазбучје и тако се у писму и његовом решењу питања усагласити с праксом у Европи и свету. Трећу скрушеност сам доживео на том истом скупу када је изабрана група лингвиста сачинила закључке у којима је била кључна ставка да „ћирилица треба да буде примарно писмо у језику Срба“. Срамотно, „примарно писмо зову и даље оно писмо које је међу Србима сурово збрисано у јавности 90 одсто чак у матичној држави Срба Србији. Тада ми се пријатељски правдао мој познатији много од мене у лингвистици, данас можда највећи живи српски стручњак за језик проф. др Милош Ковачевић. Рекао ми је поводом таквих закључака које је и он потписао: „Пријатељу, видео си, неће лингвисти, нисам могао сам ништа више да учиним.“
    После тога ускоро, када је припреман билтен с излагањима учесника скупа звао ме је телефонски проф. др Слободан Реметић. Нудио ми је да ми пошаље електрронски да нешто изменим у свом излагањњу да би ми било објављено с другим излагањима. Рекао ми је да је проблем што моје излагање није у складу с другим излагањима. Рекјао сам му видећу шта могу да изменим у излагању. Када ми се јавио други пут, рекао сам му: „Немам баш ништа да мењам, ако је дозвољено да неко мисли друкчије од већине лингвисста у вези са српским језиком и писмом.“.
    Чињениац сда једино моје излагање Реметић није пустио у билтен, схватио сам да не могу „штрчати“ међу „великим лингвистима“ у свом тумачењу.

    Знам за сличан случај када такође није објављено једино излагање проф. др Драгољуба Петровића (мог имењака).у једном зборнику излагања с једног другог сличног скупа у САНУ. Зар се треба чудити моја маленкост којој није могло бити објављено „друкчије мишљење“ када није било дозвољено друкчије мишљење ни много познатијем лингвисти од мене, рееченом Драгољубу Петорвићу.

    Дакле, српска лингвистика није искочила ни за милиметар из сербокроаштине, из „српско-хрватскиог језичког заједништва“, из одредаба Новосадског договора о српскохрватском језику у Матици српској 1954. године, није искорачила још ни у слободи мишљења из времена комуниста у Југославији и Србији.

    Да није тачно све ово што прецизно наведох као истину, српски народ у језику и писму не би био у данашњем катастрофалном стању. У српским језичким институцијама влада, сасвим очигледно, стари погубан мрак из времена „заједничке државе“ и „заједничког језика“ и „богатства двоазбучја“.

  36. Симо, више је него јадно када подмећеш „екипи“ злоупотребу језика за глорификацију Моме и Радована. Прво што се примећује код „екипе“ је да су то људи који дају све од себе како би истина о издаји ћирилице стигла до што већег броја Срба. Ти се Симо досађујеш на овом сајту и смета ти величањен Моме и Радована. Свака част Видићу што је текст Крајишника назвао величанственим ,и што је у истом смислу писао и Збиљић. Поменута двојица великана српског народа су страдала зато што су се усудили да у историјској прекретници штите интерес српског народа. Они ће остати уписани у српској историји , а ови данашњи политичари нису им ни до глежња.

  37. Нешто те Симо не иде, јебу те са свих страна, хоћеш ти да спинујеш на теми на којој се то не ради?

    1. Зашто мислиш да спинуијем. Културно сам замолио да ми неким примјером илуструју зашто је немогуће да и екавица и ијекавица буду стандардизоване.

      Осим хвалоспјева Моми и Радовану екипа није понудила ни један аргумент.

      И узгред, слушам скоро Крајишника на неком каналу. Чиста ијекавица.

  38. Моја маленкост жели да буде у свом ставу како треба, како је објективно. Што се мене тиче, нисам давао оцену у целини деловања спомињааних имена. Само мислим да је било тешко српском вођству у Републици Српској да ради најбоље могуће у много злом времену. Општу оцену поступака сваког Србина у Републици Стрпској може да да најтачније део мог српског народа у Републици Српској. Они најбоље могу да знају колико је све било добро рађено. А ја, као мали човек Србин који није живео у Републици Српској и БиХ знам да је оно што су замислили у области српског језика и писма и што су спроводили док су били на власти било је изузетно добро. И кад-тада, то ће се готово сигурно тако поново радити и остцварити ако сачувамо себе, свој језик и своје писмо. У тој веома важној области и још у тешко и зло време спомињани четверац (међу њима и Крајишник, аутор овог писма објављеног овде) је урадио нешто што су други народи и њихови политичари и лингвисти корисно урадили у својим језицима. У свакој другог оцени, моја личност је недовољна у знању и величини да даје коначне оцене о раду у другим областима тих људи. Али се свакако не може рећи да они нису допринели да се Срби спасу у БиХ успостављањем своје Републиек Српске. То још ниједни Срби нису постигли од Немањића до данас у том простору на коме живи део нашег народа.Још кад сам свестан с каквим помагачима и „адвокатима“ су радили други, тешко би било праведно рећи да наш народ и његови тадашњи предводници нису доста урадили доброг и спасоносног. Да је могло мало боље, то би тешко ико могао даа оспори, али да је учињено доста, мислим да ни то није спорно. А кажем, детаљније о свему у општем смислу најбољу оцену ће дати део мог народа у Републици Српској. ја се тим народом, тим делом народа, као мали Србин, поносим.

    Ако икога неком речју увредих, то ми, наравно, није била намера нити би таква моја намера смела да буде..

    Позудрав мом делу народа тамо и свим добрим људима, мако они били и како се звали. Доброта и поштење надилази све друго.

  39. Колико знам, овде Збиљић први пут јавно износи како је искључен из зборника његов рад на скупу АНУРС-а у Бања Луци 2011.г. Навео је и то како није укључен у неки други зборник рад проф. др Драгољупа Петровића, опет зато што је одступао од генералне линије двоазбучја коју заступају српски лингвисти . На скупу АНУРСА било је седам радова о писму. Њих шест је било у стилу „село гори а баба се чешља“. Наслов једног рада је био отприлике овакав : „Писмо у средњевјековној Босни“. Састали су се врли учењаци због нестанка ћирилице у јавном животу, а ни у једном од тих 6 радова нема ни слова објашњења шта је то због чега вене српско писмо. Само је Збиљићев текст позивао на узбуну. Није уврштен у зборник зато што је њиме указано да двоазбучје сатире српско писмо.
    Овде сам сведочио како ми је председник Матице српске показивао да он у истом тексту пише изменично ђирилицом и латиницом. Био је ту и Збиљић. Али сам пропустио да укажем каква је била аргументација тамношњих величина којом бране двоазбучје. Чим смо сели , нека жена , вероватно професорица , дрско нам је поставила овакво питање : „А колико имате
    професора?“ Знала је да немамо ни једног професора који је за једноазбучје, јер су они монолитни. Њихова аргументација и истина је у томе што сви мисле исто : онако како су зацртали комунисти, односно њихови учитељи академици Александар Белић, Павле Ивић и Иван Клајн. Ако би неко нарушио то јединство, тај не би могао добијати „пројекте“ које финансира држава, а додељује их Клајн.
    Недавно сам читао текст проф.др Јелице Стојановић о забранама ћирилице кроз историју. У томе језички клан касни готово две деценије за Збиљићем и за мном. Нико од данашњих језичких величина није написао књигу којом се показује зашто страдава ћирилица, а Збиљић је написао више од десет. Ипак их је проф. Стојановић потпуно игнорисала.

  40. Једна од највећих глупости које су чинили Момо и Радован је избацивање ријечи Босанс-ки-ко-ка из имена насеља и градова.

    Имати Славонски и Босански Брод, Босанско Петрово Село и Личко Петрово Село значи да посједујеш експлицитан доказ да је Босна регија у рангу Славоније и Лике, а данас имати ситуацију да по тој регији хоће да дају име језику је посљедица Радованове и Момчилове глупости.

    1. Поштовани Симо, зашто не би се „створио“ и „семберијски језик“? Која Вам је аргументациај за то да баш „због Радованове и Момчилове глупости“ хоће неко да направи неограничену глупост па да да име неком језику чији народ, нација не постоји? Како могу бити криви споменути за глупост да неко да име језика чији народ не постоји. Какве логике им у томе Вашем да је неко направио глупост нечувену и невиђену у свету да Бошњаци немају „бошњачки језик“, а да имају „босански језик“? Зар Ви стварно не знате зашто је дат назив језика Бошњака „босански“. То Вам је у складу с тежњама да се у БиХ поништи изборено право српског народа на живот у свој језуик преко успостављања Републике Српске како би се она укинула и како би се спровела унитаризација, одузимање права Србима на своју Републику Српску и на нестанак језика Срба кроз назив новог језика према држави Босни и Херцеговини. Само су мудри мало па нису схватили да су према називу државе требало да тај „нови језик“ назову „босанскохерцеговачки“ јер су две географске области у оквиру назива бивше БиХ из Југославије.
      Каква Вам је то логика да неко да назив језику „босански“ само зато што је неко од Срба нешто погреешио. Босански језик исто је што би био „нови језик“ када би му неко да име по Семберији — „семберијски језик“?

      1. Или ме зајебаваш или си нови на Фронталу?!

        Ја овдје годинама тупим зубе и аргументујем да се не може дати назив језика по географском појму него по народу који га говори.

        Избацивање босанске иначице из назива насеља за посљедицу има чињеницу да се данас та иначица не ставља у ранг Славоније, Лике, Бачке (Бачки Петровац) него у ранг Србије.

        Па по тој логици ако постоји српски језик у Србији онда постоји и босански језик у Босни.

        Па ти сад објашњавај странцу да је Босна регија као што су Лика, Славонија, Бачка, а да није држава као Србија.

    2. Dali smo lijepa i slicna imena Srpski Brod, Srpsko Sarajevo…sta fali tome?
      Tebi se vise svidja Bosanski?
      Molim lijepo, tvoje pravo..
      Meni se vise svidja onako kako je Skupstina Srpske preimenovala te gradove, a ne Momo i Radovan

      1. Одговорио сам у претходном коментару.

        Избацивањем иначице босански и стављање српски у исти ранг је стављена регија Босна и српски народ.
        А посљедица тога је ако српски народ има српски језик зашто и регија Босна не би имала босански.

        Будале нису размишљале о овоме када су давали та имена.

        А ова твоја упадица да се мени више свиђа нешто босанско него српско заслужује да ти мама оде на пазар, али нећу да рушим овај културни дијалог.

  41. Стандардизација језика, којим ћемо изговором зборити у Српској, је питање за струку. Ту је важно гледати и ширу слику, колико ће се неком одлуком (у тексту неуспио покушај екавизације Српске) допринијети раздору међу нашим родом, који поспјешује и тако просутан процес расрбљавања који траје већ деценијама.
    Исправно мислити није исто што и исправно радити.

    Именовање језика је често политичко питање, у овом случају именовање језика бошњачким (тј босанским на чему скарадно инсистирају) има политичку позадину.
    Ту на те процесе, именовање језика, сам префикс Босански код неких градова, да ли ће остати или ће се укинути, неће утицати. Политичка елита нације настале у подруму једног сарајевског хотела 28.09.1993. ће задрто тјерати што је наумила, то је често и једно силовање струке, но они ће тјерати по своме. Па колико успију, тј колико им се попусти.
    Узгред, језици се, а има их 6.000+ или колико већ (то лингвисти знају), именују у правилу, или у једно 95% случајева, по народима.
    Именовање језика по географским областима се не практикује, самим тим језик назвати семберским, херцеговачким, босанским, крајишким, није разумкно.
    Но како написах, овдје су мотиви политички, и наум и преко имена језика остварити доминацију једног колективитета.

    Што се употребе префикса босански тиче, ту је важно прво дефинисати шта обухвата географска област Босна? Или ако неко сматра да је то административна одредница, да и то ријешимо.
    То је већ област истoрије. Мораћемо скокнути до извјесног Константина VII Порфирогенита, јер овај Коста први помиње област Босну у дјелу „De administrando imperio“ (https://www.scribd.com/document/347623482/Constantine-VII-Porphyrogenitus-De-Administrando-Imperio-pdf), па касније пратити доступне списе.
    Но то је већ друга тема.

  42. У неспорзуму сте, поштовани Симо. Српски језик није дат по Србији, него је српски језик дат по српском народу. А Србија се зове по Србима јер је српски народ после вишее векова окупација успео да ослободи себе и да оснује српску државу, а та држава није дала име језика „српски“, него је, дакле, српски језик добио име по српском народу, а не по Србији. А босанци као народ не постоји (или макар још не постоји), па како може да се зове „босански језик“ по Бошњацима. То је јединствен случај наиопаког, али смишљеног из потаје, назива језика.

    1. “У неспорзуму сте, поштовани Симо. Српски језик није дат по Србији, него је српски језик дат по српском народу.“

      “Симо П. Ороз 3. јуна 2019. у 20:49
      Избацивањем иначице босански и стављање српски у исти ранг је стављена регија Босна и српски народ.“

      Јели то тај неспоразум?

  43. Khal Drogo малопрее углавном добро збори, тачнијее пише овде малопре. То је, у ствари, одговор гдину Сими.
    А што се мене тиче, код гдина Khal Drogа мало је противуречно у овој његовој реченици:“Исправно мислити није исто што и исправно радити.“ Начелно то је истина, али би било корисно да се исправно мисли и исправно ради. У нормирању језика треба и добро мислити и добро радити. И мора се прихватити гледиште да је добро да се Срби језички обједине на бољи, природнији начин. Да се обједине у језику и писму како су се објеединили у језику и писму сви напрдни народи. Ми смо Срби у нашем нормативном језику изван света. Нико други на тај наш начин није нормирао свој језик и није себи увео конкуренцију у туђем писму које није добро сачињено ни усклађено с природом језика Срба.Таква језичка појава је глупост, чак сулудост која постоји у том облику само у српском народу. Испало је да су се Хрвати много боље и практичниеј објединили у српском језику који зову „хрватски језик“ него што су се Срби објеединуили у свом стварно српском, али разбијеном језику.
    Ово озбиљно говорим, али као да нема српских лингвиста и политичара данас који су спремни да ова указивања схвате. Из ког разлога српски лингвисти нису нормални као сви други лингвисти у Европи и свету, није лако прозрети.

  44. Господине Симо, ако је потребна одлука да ли је тема писмо или изговор, ако ћемо говорити којим поводом разговарамо овде, онда је тема и изговор и писмо. А ако хоћете да једну тему изоставимо, онда бих рекао да је писмо ипак важније. Јер, писмо нам нестаје, а оба изговора нам живе и живеће без обзира на то хоћемо ли се ми Срби, као други, објединити кроз избор јеедног изговора само у стандардном и службеном језику. Али, писмо јее болније питање јер смо се ми Срби разбили у око 90 одсто на туђем писму у јавности, а само нас десетак одсто пише редовно и даље свој језик својим (ћириличким) писмом. Дакле, спасимо најпре хитно ћирилицу, а онда ћемо се на миру договорити о нашем сагласју да и ми будемо, као други, исти у језику који се користи као нормативан и службени на основу језика свог у народу..

  45. Неко је написао да лингвисти требају да одлуче о евентуалном уједињењу српског народа и једним стандардним изговором.
    Овде су неки људи изнели необориву аргументацију која сведочи о томе да лингвисти нису достојни да одлучују ни о опредељењу за писмо, па ни за изговор.
    Академик Радомир Лукић је рекао да је опредељење за писмо политичко питање. Тоје доказано и животном праксом у српским земљама, а имамо и најновији примјер у Казахстану. Тамо желе да се и културом дистанцирају од Русије , па је председник наредио својим лингвистима да смисле казахстанску латиницу.
    Што се тиче избора стандардног изговора код Срба ,чини ми се да ствари стоје овако :
    – Данас или сутра ,када физички нестану они који су задојени југословенством и комунизмом, доћи ће се до једног стандардног изговора
    – Верујем да ће то бити екавица „зато што се матица не улива у притоку“ и још због чињенице да у матици Србији није могућ прелазак на ијекавицу, а у Републици Српској је изгледан прелазак на екавицу.То су доказали Караџић, Крајишник, Зуковић и Кољевић, а верујем да ће српски народ изнедрити још сличних својих великана.

    1. Што избјегаваш поменути и Биљану Плавшић која је за разлику од Крајишника остала доследна па и данас користи екавицу?

    2. Да ли сте Ви свјесни шта говорите? Од куда Вам идеја да су они који се не желе одрећи ијекавице задојени комунизмом?
      Ево ја се не желим одрећи ијекавице а тешки сам анти-комуниста од дјечаштва. Сљедбеник сам идеје , лика и дјела Војводе Момчила Ђујића и то ћу остати читав живот. А , исто тако , никога не присиљавам да се одрекне екавице. Да , то је политичко питање а када већ помињете српске земље било би добро да набројите оне које су преостале као и оне које нису окрњене. Нема их! Да ли сам у праву?
      Дакле , вријеђате а нисте свјесни да то радите. Неће бити проблема са нама који се залажемо за ијекавштину када се држава Срба сведе на „пашалук“ а велико је питање да ли ће и то остати послије оваквих идеја о „улијевању веће ријеке у мању“?
      Можда да прочитате књигу : „Србија“ аутора Владимира Карића , па да онда размислите о „већој и мањој ријеци“.
      И на крају.
      Нисам вјеровао да ћу икада ово рећи али је изгледа С.П.О. једини који види ширину проблема?

      1. Ни ја, поштовани RASPUCHINЕ, не желим се одрећи (и)јекавице иако сам изворни екавац. (И)јекавица је, на пример, у песмама, у књижевности вгеома лепа и функционална. Али, када је реч о томе да се и Срби, као сви други народи, обједине у свом (само) стандардном, књижевном, само у службеном језику, онда би се, само у том случају, објкединио са својом стварном браћом Србима или у (и)јекавском или у екавском. Ми (Срби) треба као народ да у свом језичком стандарду објединимо у ономе у чему су сви други народи (па и ови који су преименовали српски језик у „бошњачки“ („босански“), „хрватски“ и „Црногорски језик“ и објединили се у истом изговорзу и писму (ијекавски — латиница), ваљда је нормално да се и ми Срби, сви и свуда, објединили у својој ћирилици и свом екавском или (и)јекавском изговору у оквиру само стандарддног, а не народног језика и(ли) језика у књижевним делима. А екавизација је у томе неупоредиво лакша од (и)јекавизације. И само зато су ови који се овде спомињу као политичари из Републике Српске предложили и, док су били наа власти, у пракси спроводили у оквиру Републике Српсске. И н. Видић (као човек из Календероваца у Републици Српској, као изворни ијекавац прешао је на екавски јер воли свој народ, воли и његово обједињавање и велики је родољуб јер воли свој српски народ, а сваки други народ поштује..

      2. Драгића има (или је бар било) у РСК на Банији.
        И Ви подмећете као и В. Поповић. Кажете :

        „И н. Видић (као човек из Календероваца у Републици Српској, као изворни ијекавац прешао је на екавски јер воли свој народ, воли и његово обједињавање и велики је родољуб јер воли свој српски народ, а сваки други народ поштује..“.

        Из тога произилази да они који мисле другачије нису родољуби?
        Пустите сви Ви политичаре јер су сви ти које сте набрајали , уз Крајишника , договарали уједињење РСК и РС па су на крају издали РСК. Али чак и да пређемо преко тога , сви ви једноставно не желите обратити пажњу на неке чињенице које су битне за ову тему. А битно је све. Од Вука Караџића и његове реформе па све до 1. 09. 2008..

  46. Велимире, потпуно сте у праву. Лингвисти су ту да се само баве тиме што је мање важан део за писмо. А враћање српског писма у живот, како је и академик Лукић тврдио, пре свега је политичко, државно, национално и родољубиво питање. А у свему томе, како каже и познати лингвиста Драгољуб Петровић, лингвисти „неурачунљиви“ и „неупотребљиви“ јкад је реч о враћању ћирилице међу Србе, све и свуда. А да су лингвисти, по лингвисти Петровићу (а ко ће боље познаватуи луингвистре од самог лингвисте?), стварлно неупотребљиви већ око осам дценија у пострадањима ћирилуице зато што су српски „стручњаци“ за језик били „шипка уз бубањ“ и „меци“ комунистима за убијање (замењивање латиницом) српске азбуке. Лингвисти су се показали највећим „стручним“ прогонитељима српске ћирилице својим уникатним на свету „богатством двоазбучја“ и измишљањем назива „примарно писмо“, „секундарно писмо“, „равноправно писмо“ — све изрази које не познаје и не примењује нико у лингвистици Европее и целог света.. А за то су се накупили највећих титула и звања академика… Српски лингвисти и јесу, на неки начин, „академици“ (највишег звања стручњаци) у томе како је успети у прогону и замени српског писма хрватским писмом и без формалне законскее забране ћирилицее код Срба. Практичним радом српских лингвиста нанет је највећи удар на српску ћирилицу и најтрајније њено нестајање, успешније и дуже од успеха у томе страног окупатора који није био „мудар“ као српски лингвисти, па је непријатељ забрањивао Србима ћирилицу и наређивао њену забрану и употребу хрватске абецеде као замену. На тај начин страни непријатељ није успео да убеди Србе да је то (замењивање ћирилице) било за њихово добро, а српски лингвисти су успели даа убеде Србе да је ту реч о „богатству двоазбучја“ и када се замени ћирилица.
    Дакле, српски лингвисти су били стварно „академици“ у прогону ћирилице у поређењу са свим досадашњим окупаторима Срба и забранитељима српског писма, на пример у окупацији у Првом светском рату или у НДХ-а у Другом светском рату. Испало је да су у том послу стварно били много успешнији српски лингвисти од непријатеља Аустроугара и усташа који су баш у Босни и Херцеговини усташе убиле највише црквено лице тада у Српској православној цркви зато што је одбило да прихвати замену српског писма хрватском абецедом.

  47. Морам да похвалим врло коректно и писмено коментарисање, наравно, суштина је погођена.

    Да се не понављам, по мени поента је у томе да по сваку цијену треба извршити „притисак“ кроз институције система, медије, Цркву, Удружења грађана….. све да се српски народ врати својим коријенима, између осталог и кроз употребу свог писма-ћирилице.

    П.С. Надам се да ће фронталџије овако писмено и коректно коментарисати о другим темама, темама које значе опстанак српског становништва на овим просторима.

  48. Симо ,био сам на промоцији једне Крајишникове књиге. Поред њега је седео проф. др Љубомир Зуковић. Крајишник је за њега рекао да је заслужан што је та књига написана на екавици. Као што је и увек одмерен и мудар, Крајишник је рекао, отприлике, да је та његова екавска књига његова порука младим Србима да се у будућности и изговором сједине са браћом на десној обали Дрине.За себе је рекао да ће он до краја свога живота говорити ијекавицом, те да ништа не треба ломити преко колена и терати обичан свет да пише екавицом.
    То значи да спикер на РТРС говори екавицом , а спикери на осталим станицама како хоће. Да у државној администрацији буде екавица , а у свему осталом како ко хоће. Али би најважније било да се деца преко правописа приклоне екавици. Дакле , прелазак са једног на други изговор би требало да буде процес, а не принуда.
    Да направим једно поређење. Видели смо овде да у протеклих 15 година у правосуђу Републике Српске нема ћириличке судске пресуде, и нико не протествује.
    Кад из институција из Сарајева пишу Србима у Српској ,имају више обзира него Срби према Србима, па макар у заглављу има и ћирилица, а сав предметни текст је на латиници. И,опет, Срби се не буне.
    А да ли би се Срби бунили када би у својој општини добили некакав екавски документ? Не верујем у то, нарочито онда када би претходно универзитетски професори на државној телевизији говорили о потреби имања једног стандардног изговора.
    Можда би се опет јавили неки који би рекли : недамо ми њима нашу ијекавицу. Такве треба разумети, али им и рећи следеће :
    Ако је српском народу стало до трајања његовог имена, онда он мора чувати свој идентитет, а њиме се не чува оно што је заједничко са другима који прете да асимилију Србе ( латиница и јекавица) ,него оно са чиме се идентификује велика већина Срба ( ћирилица и екавица ),а другачије је од идентитетских вредности потенцијалних асимилатора.

  49. Не би требало да Распућин говори о вријеђању. Како добро рече Апостроф, коментарисање је коректно и писмено, и нико никог не вређа него само говори шта мисли.
    Ево, нешто и о његовом СПО. Када је Вук Драшковић пуном снагом рушио Милошевића, путујући једном у Јагодину упитао је месног функционера :“А где Вам је ћирилица ?“. Када је,потом, почело слање Срба у Хаг, Вук је престао са причом о ћирилици. СПО је био дуго на власти у Варварину ,у коме је Вуков љубимац НАТО убио на мосту десеторо Срба,међу којима је и кћерка председика општине .Тај председник је професор математике и веома је честит човек. Народ је то препознао па је био председник у неколико мандата. Али,такав човек, можда и најбољи у СПО, накнадно је полатиничио Варварин. Видео од шефа , чија је задња књига латиничка.
    Или, од Прњавора према Дервенти, где се скреће ка глоговцу, на крову велике аутомеханичарске радионице је латиницом исписано име ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ, у кога се клео Вук Драшковић. Скренем и питам домаћина зар није ред да такво име буде исписано ћирилицом, а он ме зачуђено упита :“ Зар није српска и ћирилица?“
    Господине Распуђин, верујем да сте прави Србин , иако сте у странци чији је шеф окренуо леђа ћирилици, и још оправдава НАТО бомбардовање Срба.

    1. Г. Новићу ,
      А да Ви најприје пажљиво прочитате коментаре?
      Наравно да ме увриједило сврставање међу : „задојене југословенством и комунизмом“ међу које ме сврста г. Поповић. Да сте пажљиво читали коментаре то би примјетили.
      Што се тиче СПО и ту сте жестоко погријешили јер , по свему судећи , нисте у току. Написао сам С.П.О. а односи се на „Симо П. Ороз“-а тј. његове коментаре на ову тему.
      Мене су избацили из „Савеза социјалистичке омладине“ као политички неподобног и мислим да сам један од ријетких којем се то десило јер се избацивало само из СК. Не знам да ли је разлог био то што су ме „црвени“ једном приликом , половином осамдесетих , видјели у Кистању? Можда је разлог било то што сам тада дао 500 динара (тек је била изашла та новчаница са ликом Н. Тесла и вриједила је много) за обнову храма Св. Саве? Вука Драшковића нисам чак ни читао јер Брозове салонске дисиденте не могу да смислим а он је управо то и био а шта је сада то ни он сам не зна.
      Дакле , пажљивије читати па дјелити лекције.

  50. Господине Апострофе, жао ми је што сте помислили да сам Вама приписао задојеност југословенством и комунизмом. Мислио сам на оне који би требали да кроје српску, а кроје несрпску језичку политику – на српске лингвисте. На оне који кроје судбину идентитету српског народа, а не обичан свет који се не пита. Имао сам на уму књигу Немање Видића ( не сећам се наслова) у којој он описује како му је „отворио“ очи неки сељак из његовог завичаја. На својој слави упитао он Видића зашто се толико узбуђује због нестанка ћирилице, када је нама Вук створио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“.Када га је Видић упитао откуд он то зна, одговорио је да је то чуо од професора на ТВ.
    Дакле, Распућине , не могу се за губљење српског идентитетског компаса оптуживати било какви југословени и комунисти , него лингвисти и политичари. А какви су , изнето је овде доста сведочења о њима. Успут речено, слагали су народу да је аутор ове ћирилице Вук Караџић, како би тај народ лакше прогутао већу лаж – да Срби имају и своју ћирилицу. Да би ту лаж научно „покрили“, комунистички лингвисти су направили голи фалсификат када су у обновљеном издању Вуковог буквара додали лист кога нема у оригиналу. А додали су га зато да би на њему могли ставити једну поред друге ову нашу данашњу ћирилицу и „нашу“ латиницу, како би неупућени одмах помислили да је и она српска зато што је у Вуковом буквару уз саму ћирилицу. И ондашња комунистичка власт и ова демократско-ЕУропска не дају да та колосална превара допре до свести народа. Зато тај фалсификат и није могао објавити неки шеф катедре за српски језик, него га је открио један електроинжењер. То је објављено на интернету пре десетак година, али све остаде на истом- из српског букватра се и даље учи да Срби имају два писма. Главни у ширењу неистине о Вуковом ауторству ове латинице је био проф. др Петар Милосављевић, али , иако му је истина јавно потурена под нос, никада се касније није кориговао. Рецимо овде да је главни човек у обновљеном издавању Вуковог буквара био др Голуб Добрашиновић.Нека се стиде и он и сви његови.
    Одајем Вам признање Распућине на прилогу за градњу Храма Св.Саве ,и на томе што сте то обелоданили. Треба писати о добрим делима и надати се да ће то подстаћи и друге да своју љубав потврде неким давањем.

  51. Велимире,

    ваљда си грешком на почетку текста поменуо ник апостроф, видим да се обраћаш распућину.

    Поздрав.

  52. Да , грешка .Успут , свака част апострофу на умерености, поштовању коментатора,и безрезервном опредељењу за ћирилицу.

  53. Како да схватим Ваш коментар? Извињавате се „апострофу“ за ријечи које сте упутили мени а онда настављате са дјељењем „лекцијама“ из историје.
    Не преостаје ми ништа друго него да Вам препоручим , као и г-дину Новићу и Драгићу , да прочитате све моје коментаре на ову тему.
    Надам се да ћете пажљиво прочитати и размислити.

    П.С.

    Наравно да ми не треба Ваше признање због прилога за изградњу Храма Св. Саве јер сам то учинио по својој вољи и савјести не тражећи ничије „признање“. То сам (и не само то) радио већ осамдесетих година у вријеме када је више од 90% Срба пјевало Бренину пјесму „Од Вардара …“.

  54. Распућин се љути, и то без икаквог основа. Пита како да схвати мој коментар . Схаватите га као добронамерног. Иако сам омашком заменио апострофа и распућина, из даљег текста се очигледно види да се коментар односи на распућина. Али распућин обезвређује мој коментар речима да је то дељење лекција из историје. Писао сам нешто сасвим друго. Потрудио сам се да изнесем сведочење о лингвистичкој издаји ћирилице. Наведене ствари су, углавном , непознате широј јавности, па сам мислио да је такво писање и занимљиво и корисно за ћирилицу.
    Нисам ја одао признање некоме по имену и презимену , него је то уопштено признање. Остајем при томе да је добро када се о добру јавно говори .

  55. На овако озбиљну тему сам се мало и насмијао. Али , тако то иде када људи залутају на непознат терен па им се свашта може продати.
    Ево нађох само један коментар од многих „умјерених“ и „пуних поштовања“ :

    “ апостроф 16. фебруара 2019. у 13:09

    Ти бин Младене баш никад ништа не схватиш,извини, али риједак је случај да је неко „корисни идиот“ као ти, пишеш против власти, пишеш против опозиције, најгоре од свега је што се стално кроз твоје фрустрирана и неповезана писанија распознаје нека жеља да нестане „неправедна“ Српска, онај ЗЕИС испада већи родољуб од тебе, размисли зашто?

    Видиш, капетан је ову Српску створио, ушао сма у политику јер сам видио да ће је јебати нижа раса, клептомани, људска биједа која се докопала блага,те политички кокошари на свим нивоима и нарочито ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦИ у врху политичке пирамиде власти и опозиције(част изузецима).

    Значи, пун ми је курац лажних патриота, будала и корисних идиота у политици, медијима, НВО и другим сферама живота, наравно, нека ово схвати ко год како хоће, тачка.“

    Коментар на :

    http://www.frontal.rs/rijaliti-pretezak-za-zeludac-edin-kolje-davor-se-javi/

    Има још много примјера сличне уљудности истог коментатора.

  56. Због чега ти то распућине части ти, чиме те било кад увриједих, зашто те погоди позитиван коментар Поповића и других писмених коментатора?

    Тема одлична, коментари писмени и коректни, није ваљда несрећниче да си ти ипак нечији (ш)пијунчић?

    Иначе, ја се не претварам да сам светац, понекад се опсује, понекад попије, понекад се ………….., значи, увијек сам волио живот, или оно што „воле млади“, зар не Симо?

    Али, исто тако, а ти и све фронталџије то добро знају, ја сам часан српски официр и хуманиста, човјек који види далеко, имам тачну визију опстанка Републике Српске и српског народа на овом простору, наравно, уз све то, доказано имам ОБРАЗ, муда и знање, да ли треба да се тога стидим?

    Значи Распућине, моји коментари понекад буду прости,понекад смјерни, али увијек погоде тачно гдје треба, доказ је и културна похвала АПОСТРОФА од стране пар интелектуалаца на овом посту, као и твоја „болесна“ реакција.

    Жао ми је, данас си доказао да си само још један од оних који раде за УДБУ, тачка.

    П.С Ивињавам се осталим коментаторима што сам морао да се браним од удбашких сарадника.

    Поздрав Никола Лазаревић пред. ЗЕЛЕНИХ СРПСКЕ

  57. Всероссийский портал запчастей для садовой техники г. Владимир

    улицу им. Будённого, через улицы Октябрьской за некоторое время до улицы им. Седина;

    Менеджеры компании с радостью ответят перманентно ваши вопросы вдобавок произведут расчет стоимости услуг равным образом подготовят индивидуальное коммерческое предложение. Ваше имя: *

    Авто В мире Здоровье Культура Наука Недвижимость Общество Политика Происшествия Разное Спорт Статьи Мероприятия

    * Бесплатная ношение производится по Москве в пределах МКАД собственной курьерской службой.

    У въезжающих в Китай россиян будут проверять личную переписку

    Другие страны Фейерверки также пиротехника оптом в Украине

    равным образом, конечно же, не забудьте точно назвать магриб проведения торжества, дату вдобавок пора.

    приглашенный не разбегутся в результате из-чтобы отравленного воздуха в свой черед рези в глазах – никто не пропустит ни секунды романтичного танца двух влюбленных.

    Купить Фейерверк вы можете толково интернет-магазин «Русская пиротехника» или розничные магазины города Краснодар.

    У нас Вы можете подобрать и купить фейерверки, петарды, ракеты вдобавок другую пиротехнику, а равно как получить качественную консультацию по выбранным фейерверкам.

    Для удобства мы разместили адреса магазинов равным образом пунктов выдачи всегда карте вашего города.

    — соединения не герметичны, подсос наружнего воздуха, не более того разбавление дыма;

    рыбалка также туризм, сувениры, супермаркеты, хозтовары, цветы

    пиротехника на новый год

  58. Јавио се Симо Ороз поводом латиничког безбједоносног форума и рекао следеће :

    1 Од ћирилице се прави политика .
    Па могао је Симо овде сазнати много о ћирилици од веома компетентних људи. Тако је могао сазнати да је легендарни професор права и социологије академик Лукић рекао да је опредељење за писмо политичко питање националне културе од највећег значаја.
    Даље , могао је овде сазнати да је председник Казахстана наредио својим лингвистима да створе казахстанску латиницу, која ће до 2025. заменити руску ћирилицу.
    Такође, много је овде писано о забранама ћирилице од стране Марије Терезије,Франца Јозефа , Анте Павелића итд. Све из политичких разлога.
    2 Видим да неки хоће да законском принудом наметну употребу ћирилице.То се не смије радити јер ће изазвати контраефекат.
    У Хрватској је незамислив и ћирилички траг , па ипак у њиховим законима пише да су обавезни хрватски језик илатиница.Ја знам више људи привредника који би радо прешли на ћирилицу чим би се њена употреба уредила законом. Уђем тако у Шиду у неку апотеку чијем је власнику име Никола, да му честитам на испису фирме ћирилицом. Он ми рече да није Србин него Словак, али је испис ћирилицом зато што је чуо да је то по Уставу Србије, па да не пише два пута.
    Није српски народ идиотски, па да не разуме да треба писати ћирилицом ако је то обавезно по закону. Тако народ сазнаје макар по закону да је његова само ћирилица , ако то већ не може да научи у школи из антисрпског правописа.

    3 Запостављање ћирилице је последица а не узрок расрбљавања.
    Управоје обрнуто.
    Изгледа да су Збиљић и Видић узалудно писали књиге о планском затирању ћирилице Новосадским књижевним договором из 1954.г. Да би се ослабио српски фактор ,а оснажио југословенско-српскохрбватски , српски језик је постао српскохрватски. Фаворизована је латиница као симбол југословенства,на рачун ћирилице као симбола српства.
    Василије Клефтакис је пронашао магистарски рад неког Американца у коме је обелодањено да су ЦИА и југословенска влада координирале рад на отклону од Русије занемаривањем ћирилице.
    Зато се у Београду знало да ће бити смењен предсдник Владе Србије др Благоје Нешковић кад га је на неком састанку критиковао Ранковић овим речима :“Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.“

    1. Шта у твом коментару ради Симо Ороз?

      Откуд теби идеја да Симо има било шта против ћирилице?

      Очито сметају моји коментари о Караџићу и Крајишнику и тиме се само потврђује моја ранија констатација да се екавица, а видим и ћирилица, злоупотревљава у циљу глорификације горе поменутих.

  59. Несторе,

    потпуно си у праву, осим за Сима.

    Мало нескромно, али ја јесам тренутно мјера вриједности, све као лидер зелених и доказано национално одговоран политичар, значи, данас моја ријеч има огромну, огромну тежину.

    Од свих политичких лидера у Републици Српској, само се доказано Николи Лазаревићу 100% може вјеровати на ријеч.

    Значи, Симо јесте бот, много пута сам сметња његовим, па је због тога спиновао, подваљивао…….., али криво сједи, право реци, по мени ова битанга Симо је 100% за ћирилицу, мало спинује на овом посту због „глорификације“ Караџића и Крајишника, али вјеруј ми, Симо је више национално одговоран него 99% оних који се данас питају о судбини српског народа, тачка.

  60. Нико није написао да је Симо против ћирилице. Човек је само показао да Симо није разумео проблем писма у Срба.Нарочито није разумео да је латинизација најефикасније средсвто расрбљавања Срба.
    Екавица и ћирилица су нераздвојне и српски проблем токомчитавог једног века ,па је потпуно неосновано Симино мишљење да је оволики труд људи о ћирилици и екавици у функцији глорификације двојице људи. Они су страдали и ушли у историју без обзира на то шта ми о њима мислили.

    1. Не говориш истину.

      Ако се двојац помиње ван политичког контекста и велича њихова „заслуга“ за екавицу, зашто се упорно избјегава поменути и заслуга Биљане Плавшић за исту?

      Она је била, а и данас је, већи поборник те идеје од ове двојице.

      1. Наравно да одговора на моју констатацију гледе Биљане П. нема аваза од „екипе“.

      2. А је ли истина да си потпуно промашио кад си написао да је ћирилица последица расрбљавања ?

      3. Јесу ли и ове небулозе покушај да се не помен улога Биане Плавшић у екавизацији Српске Републике Босне и Херцеговине?

  61. Док чекам утакмицу, имам питање за присутне на теми, какву улогу у овој теми а требало би, има Академија наука Републике Српске или је то једно безвезно тијело које само убира дневнице (ово је питање за Симу). Шта о овоме мисли катедра за српски језик и књижевност?
    Ово су изгледа битне ствари о којима ја оупште нисам размишљао!

  62. апостроф 6. јуна 2019. у 18:00

    Nikola brate,merhaba,

    Ti znas da ja za Bajram ne pisem nikako,a pogotovo ne gluposti.Moram priznati malo sam razocaran jer nisi poslao poruke mira za Bajram ali sta je tu je,kao ni cestitke.

    Vjerovatno si bio zaokupljen na ovoj temi.

    Cestitam ti velicanstvenu pobjedu nad nasim klasnim neprijateljem.Ti znas ko je.Malo me buni da ga ipak vadis iz g….ali ti znas najbolje.

    Primiti ovakve pohvale,od ovakvih pismenih ljudi…nek crknu dusmani.

    ps,

    Malo se bojim uroka,pa samo jos velim;Da izadze na dobro pu,pu,pu…is dzavoli is.

    yasse ne znam ko je.Vjerovatno neka podmetacina da nas ocrne.

  63. Јасмине брате,

    опрости, тотално си у праву за јавну честитку, телефоном сам мојим познаницима честитао, нажалост, овдје нисам и то је први пут од како сам на Фронталу.

    Али, никад није касно, зато теби и свим честитим људима ислaмске вјероисповјести искрено од Николе Лазаревића, BAJRAM ŠERIF MUBAREK OLSUN.

    1. Ma pusti ga,vidis da je ocajan.Ne zna jadan da bi ja prvi glasao za nezavisnu RS.
      Naravno,da prije toga napravi pravu drzavu a ne ovaj ocaj gdje sudija uzima kako mu drago jos nas ubjedzuje da ne vjerujemo svojim ocima.

      Nikola: Ti si svjetlo na kraju tunela a ne ona dvojica na na onoj reklami tunela kroz Grdelicku klisuru.

      Kazna im stigla odronom

  64. Јасмине,

    нека га, наш је Симица, много је ових дана пропатио, видиш да се будала сам офирала, сад његови морају да спинују како је он цапи алтернативка?

  65. Симо пита :“О чему причаш ?.Шта сам написао?.Када?“
    То је побројао Нестор ( 6.јуна у 13,38) :

    1 „Од ћирилице се прави политика.“
    2 „Видим да неки хоће да законском принудом наметну употребу ћирилице.То се не смије радити јер ће изазвати контра ефекат.“
    3 „Запостављање ћирилице је последица а не узрок расрбљавања.“

    1. То је побројао Нестор. Какве везе имам ја са тим?

      Сама чињеница да се служите манипулацијама и подметањима у оваквим дискусијама говори да нисте морално достојни, а хтјели бисте да уређујете како ће ко говорити и писати.

      Ваша (мислим на цијелу „екипу“) моралност је упитна, а чињеница да немате интелектуалног поштења да признате чињеницу да је и Биљана Плавшић такође била битан актер увођења екавице, пуно говори о вама (ако вас има више, у шта већ почињем сумњати).

  66. Срби, немојмо се гложити макар око ћирилице, јер је против ње био сваки окупатор Срба, па не морамо против своеј азбуке бити макар ми Срби!

  67. Пита Симо какве везе има он са оним што је побројао Нестор.
    Има везе јер оно што је побројао Нестор написао је Симо дана 29.септембра 2017.у 11,45 као коментар на текст Ветерани – безбедњаци изнијели своје закљјучке.
    Ја сам ово навео као Симину заблуду . И на овом и на другим сајтовима постоји већински став да ћирилицу може спасити само истинска српска држава , а она ствари решава законом. Изгледа да такве државе нема ни са једне стране Дрине.
    Симо неоправдано доводи у сумњу моралност и интелектуално поштење „екипе“ само зато што не спомиње улогу Биљане Плавшић у покушају уједињења Срба стандардизацијом изговора у екавици. Ја лично не знам ко је све учествовао у томе, а верујем Сими да је учествовала и она. Овде је било десетак веома дугих и исцрпних коментара из којих сам и ја доста научио. Ја по томе ценим да су људи учинили велики труд да би нам приближили ову материју ,па ми је непријатно када Симо ( само он) те људе назива „екипом“ и још доводи у питање њихову моралност.
    Неко је написао „будимо сложни макар око ћирилице“. Није овде у питању никаква неслога око значаја ћирилице, него различито разумевање потеза које треба чинити ако хоћемо да се она врати Србима.“Екипа“ је овде рекла да ћирилицу може спасити само држава ( ако хоће), што значи законом , а Симо мисли супротно. Нисам приметио да је он ишта предложио . Овде је чак писано да држава Република Српска ради систематски против ћирилице учењем у школи да су оба писма равноправна у српском језику. Пошто се нико од коментатора није осврнуо на ту поразну чињеницу, плашим се да ми немамо довољно капацитета да будемо народ који има своју државу.

  68. Екавица – Ијекавица
    Верујем да се већина коментатора занима за Руски језик и да на ТВ гледа бар понеки Руски канал (РТР Планета, Русија 1, Русија 24, итд.). Лако је приметити да се на Руском језику и Руској ћирилици углавном пише као екавица а изговара као ијекавица. Ево само неколико примера. Пише УСПЕХ, изговара се УСПЈЕХ, пише ПОБЕДА-изговара се ПОБЈЕДА, пише ПОСЛЕ-изговара се ПОСЛИЈЕ, итд. Вук Караџић је у својој језичкој реформи, као најбољи агент Аустријског двора и Ватикана, одредио да се изговара како је написано. Зато екавица и ијекавица нису једна целина, као у Руском језику.

  69. Овде је било неколико зналаца проблематике језика и писма, али су изгледа разочарани што нико не даје никакве предлоге, па се повукоше.
    Мотив јављања коментатора је ипак било питање уједињења Срба са обе стране Дрине у једном стандардном изговору.
    Нико није спорио да је уједињење потребно, али без одређења да ли је то екавица или ијекавица. Уједињење у ијекавици је мање изгледно јер у матици Србији апсолутно влада екавица, а тамо је и већина Срба. У Републици Српској апсолутно влада ијекавица, али је тамо вишеструко мање Срба. Остаје само питање да ли и када ће Срби у Републици Српској пристати да и тамо стандардни изговор буде екавица. То ће бити могуће када свест о потреби уједињења превлада садашњу свест – не дамо ми Хрватима и Бошњацима нашу ијекавицу. Тј. када народ буде спреман да жртвује један део локализма за општу српску ствар.
    Када буде време, јавиће се неки нови Крајишник .
    Овде се доста провлачило и питање ћирилице. Ту је ствар потпуно искристалисана. Поборници ћирилице као јединог српског писма упорно указују да њој нема спаса све док српска деца уче из српског правописа да Срби имају и своју латиницу, и док из уџбеника уче да су оба писма равноправна.
    Други блок поборника ћирилице уопште не спомиње затирање ћирилице правописом, па чак
    ни Данијел Симић у мерама које је обелоданио, а поготово не спомиње да у Републици Српској деца уче о равноправности оба писма.
    Уз све похвале Данијелу Симићу у одбрани ћирилице од Срба , треба приметити да не даје резултат оно што он чини ,па ће ФРОНТАЛ.РС вероватно још дуго остати једини ћирилични портал западно од Дрине.
    Ако се жели враћање ћирилице Србима ,мора се ударати у главу латиничке змије – у правопис који је српски само по имену, а несрпски је због уношења у њега и туђег писма , које је увек било окупационо,па је то и данас.

  70. Крсто,

    много поштујем твоју упорност, ја сам своје што сам имао већ у коментарима рекао.

    Знам да без озбиљне најмјере државе, неће бити великог успјеха, значи, овог момента је до двојице који се највише питају, Додика и Вучића.

    Ја сам као предсједник ЗЕЛЕНИХ СРПСКЕ по питању српског индентитета већ покренуо причу.

    Послао сам прије пар мјесеци званичан допис Додик, све са приједлогом око употребе ћирилице, постизања споразума о стављању ВЕТА на распиривање међунационалне мржње у склопу састављања савјета министара, као и приједлог да се формира моћан медијски српски тим из Србије и Српске.

    Тим доказаних стручњака из области историје, умјетности, медија, књижевности……., да се обезбједе средства и добро плате ти људи, све да осмисле пројекат скидања љаге са српског народа.

    После израде пројекта, да се пређе на дјело, односно, да се у наредним годинама уђе у сваку интернетски писмену кућу у свијету, да се питком причом, спотовима, историјским филмовима и на сваки други начин свијет упозна са слободарском традицијом и заслугама српског рода по питању науке, умјестости, спорта, културе…………………..

    П.С. Још једном напомињем, може се бар кренути од употребе ћирилице, тврдим да сам ја Вишковић, или Додик, нашло би се начина да добровољно сви пишемо ћирилицом, да нам сваки натпис на јавним установама, фирмама, удружењима грађана….. буде на ћирилици, па испод пиши како хоћеш, тачка.

  71. Предлог странки зелених :

    1 Послати допис са много потписа Додику, Цвијановички, Вишковићу и министарки културе којим се тражи да се из српске просвете избаци макар уџбеник Др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира И. Драгића „Настава граматике и правописа“ из које се учи да Срби имају два писма ,која су равноправна.
    2 Послати допис академику Љубомиру Зуковићу,члану Одбора за стандардизацију српског језика , да захтева измену српског правописа у том смислу да српско писмо буде само ћирилица, као што и у осталим свјетским језицима има само једно писмо.

    1. Браво! Одлични предлози. У свему томе лингвисти треба да признају да су учинили тешку антисрпску, тј. антићириличку глупост (или је реч о плаћеној лошој намери против ћирилице) када су преко Одбора за стандардизацију српског језика одобрили ново издање Правописа српскога језика, објављеног 2010. године у коме су противуставно у Србији решили питање писма као у српскохрватском језику. Правопис је морао да донесе решење питањаа писма у једноазбвучју, како је то и по нашем Уставу у Србији и како је то у свим другим језицима. Сам9о је Србима намеетнута глупост од два писма (своје и туђе) у свом језику. То еј толико глупо да је тешко рећи да су то случајно урадили српски правописци, јер нормалан човек не може ни да помисли да су то урадили из неезнања. То ће пре бити очигледна зла намера, мождаа од неког специјалног добро плаћена.

  72. Један нарочити борац за ћирилицу послао ми је беседу Милана Ружића на промоцији акција „Негујмо српски језик“ и „Сачувајмо ћирилицу“ у Библиотеци града Београда. Чини ми се да би за посетиоце овог врсног сајта био занимљив осврт на ту беседу.
    Има у беседи тако лепих места да би млађаном Ружићу позавидела и велика пера. На пример :…“јер је њен народ знао да без језика нема темеља наше куће,а без писма нема крова који нас штити.“
    Погледајмо сада следеће три реченице :
    „Ово је рат који се добија жељом за победом. У питању је борба која је једноставна и индивидуална, исто као и дисање. Неговње српског језика и исписивање ћирилицом је уписивање у Србе.“ Ову последњу реченицу би требали изговарати пред ученицима и студентима сви наставници и професори српског језика. Наравно да они то неће чинити јер им је држава Република Српска одредила школским уџбеником да Срби имају два равноправна писма. Али, не само држава. У Србији је председник Просветне заједнице Србије омиљени песник Љубивоје Ршумовић који је рекао у Новостима да би он био задовољан када би у издаваштву било пола ћирилице , пола латинице. И још је песник рекао да воли ћирилицу јер је њоме започео писменост, уместо да је рекао да ју воли зато што је српска. Шта је лирско осећање млађаног Ружића наспрам показане стварности – „сламка међу вихорови“.
    Много је наиван Ружић када је написао да је борба за српски језик и ћирилицу једноставна и индивидуална. Баш супротно – то је државна ствар. Онолико колико има ћирилице у Србији и Републици Српској ,толико су оне српске државе.
    Вратимо се сада имену акција „Негујмо српски језик“ и „Сачувајмо ћирилицу“. Првом акцијом сам се бавио у својој књизи „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис“. У имену те акције препознао сам издају ћирилице, јер да није било њене издаје акција би се звала „Негујмо српски језик и ћирилицу“. Сада су се језички ауторитети и власт досетили да додају оно „Сачувајмо ћирилицу“. Тако су одвојени српски језик и ћирилица, иако су Уставом Србије нераздвојни.
    Када се каже ,одвојено од језика, сачувајмо ћирилицу ,то значи да има још неко писмо па да уз њега треба сачувати и ћирилицу. То је Ружић научио од професора лингвиста који знају само понављати једно те исто : требамо чувати ћирилицу, али не на рачун латинице. То му дође мање него када држава чува неку ретку зверку. Јер се зверке чувају законом док се не намноже,а ћирилица није вредна да би се чувала законом. Него је довољно, како је научен Ружић, да се она чува индивидуално без икаквог уплитања државе. Државно уплитање је потребно само онда када српска деца требају учити у школи да Срби имају два равноправна писма.

  73. УЧЕВНИ ЈЕЗИК И ПИСМО СУ КЉУЧНИ У ОПШТЕМ ОБЈЕДИЊАВАЊУ СВАКОГА НАРОДА

    Коментар Немање Видића поводом излагања Милана Ружића у вези с акцијама (чујмо „акције“, као да је реч о радним акцијама 50-их година 20. века за прокопавање канала за постављање неких каблова) о акцијаам „Негујмо српски језик“ и „Сачувајмо ћирилицу“ је предочио кључну ствар: да се писмо не може, тачније не сме одвајати од језика ни у закону, ни у језичкој струци ни било у чему, баш као што је српски језик спојен с ћириличким писмом. Данас важећи, а неусаглашен Закон о службеној употреби језика и писма, раздвојио је српски језик од српског писма (азбуке, ћирилице, србице, вуковице — свеједно је како га зовемо, важно је да је реч о српском писму). У Уставу Србије (Члан 10) јасно пише: „У републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Ту, у тој реченици све је речено за службеност српскога језика и нписма. Нема никаквог додаатка који би се односио на српски језик. Дакле, примењено је неписано правило, правило опшете праксе у целој Европи: један језик — једно писмо. У српскохрватском језику су била нужно два писма јер се знало да Хрвати, као католици, не могу напусдтити своју латиницу, а Срби, као православни народ, морао је задржати ћирилицу као писмо православних Словена.
    Немања је одлично предочио да језик и писмо нису индивидуална чињеница, него се тиче целог народа, а појединац је само члан одређеног народа и за њега мора да важи оно што важи за цео народни колектив. То се, дакле, право народа и право појединца подударају. То правило праксе које важи у целој Европи и свету, разбијено је само у случају српског народа у време друег Југославије, комунистичке Југославије. И то разбијање по расправама стручњака и политичара везује се аз 1954. годину у време доношења Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику. Шта је, међутим, урадила држава, њене тадашње институције у садејству с лингвистима. На први поглед све је углавном било легално и прихватљиво када се (про)читају Закључци Новосадског договора: „писма латиница и ћирилица су равноправна“. „Равноправност је лепа и примамљива реч. Мада је у томе нека посебна стилска фигура, јер писма нее могу никако бити међусобно равнопрвна ако нису равноправни народи који се тим писмима служе. Зато је у томе већ било садржано лукавство тадашње власти које је писма учинила „равноправним“, а није споменуто да је право Стрба на своје ћириличко писмо и Хрвата на своје латиничко писмо — неприкосновено, тј. да није дозвољено замењивање српског писма хрватским писмом код Срба, нити је дозвољено замењиавње хрватског писма српским писмом код Хрвата. То тако није речено да би се почело спроводити полатиничавање Срба, тј. постепено замењивање ћирилице лтиницом, како су и говорили у то време поједини политичари и лингвисти. Дакле, спроведено је само код Срба оно што нити је спроведено нити је било предвиђено да се спроведе код Хрвата. Код Срба су писма прозвана „равноправним“, алтернативним, да би се замена српског ћириличког писма спроводиал под знаком „равноправности“. Тако је било ћириличко писмо „равноправно“ и када се замени, када нестане, а само је хрватска латиница остајала равноправна само када се нијее замењивала. Власт (комунистичка је за петнаестак година фаворизације латинице успела да већинско српско ћириличко писмо у Југославији сведе на далеко мањинскао. И то мањинско се сводило све брже на све „мањинскије“. Данас се у јавности међу Србима, као резултат такве државне југословенске и српске почитике,, српско писмо међу Србима креће до десетак процената. То је проценат који не може битри никаква гаранција српсском народу и његовом писму да ће се ћирилица (са)чувати ни у наредних четрдесетак година.
    Удружење „Ћирилица“ (основана као прво удружење на почетку 21. века, 2001. године у Новом Саду за целину српског говорног подручја) и Удружење „Српска азбука“ (основана у Београду 2010. године, такође за целину српског говорног подручја) једина су два (од још неколико удружења за одбрану ћирилице која су исправно разумела како је, у данашњим лошим условиам за (о)чување српске ћирилице у српском језику, једино могуће ћирилицу вратити у пуни живот.. То се може и мора урадити овако (ако хоћемо да се сачувају и српски народ, и његов језик и његово писмо):
    1. Српска држава (институције државе, власт, политичари…) мора јасно да предочи одговор на питање: хоће ли да стварно спасе ћирилицу код Срба у њиховом језику, и жели ли стварно да се спроводи Члан 10. Устава Србије да би и Срби, као сви други народи, сачувалуи и стварно користили своје писмо у свом језику. Државне институције треба (да не кажемо морају, јер не морају ако нема силе да их на то натера) да предочее јасну стратегију и да дају одговор: хоће ли да се српска азбука стварно врати у пуни живот или ће само да покушава да повећа проценат употребе српске ћирилице међу Србима. Често се чини да је властима стало само да се проценат ћирилице повећа за који проценат. Ово како до сада раде српске власти (не занима их стварно уставно решење питања ћирилице и његово спровођење у јавности, као што их не занима пракса у другим народима и њиховим језицима у вези с писмом) — није могуће повећати однос ћирилице према хрватској абецеди у језику Срба ни за један проценат. Срска власт, дакле и државне институције требаа да се одлуче да оно што у вези са српским језиком и писмом спроводее у пракси доследно, стално, упорно. То власт може, само треба да хоће, тј. треба да их занима српски народ, његов језик и његово писмо. Ако то неће, не може бити ћирилице међу Србима у њиховом језику, јер је народ деценијама све време после Новосадског договора за(б)луђиван флоскулама о лажној „равнопраавности писама“ и глупошћу названој само у српском народу „богатство двоазбучја“, мешпајући значај познавања два писма и замењивање писма у писању свога језика.
    2. Од државе неодвојива је сарадничка, истовремена улога српске лингвистике, институција за сропски језик и писмо (Матица српска, САНУ, САНУ-ов Институт за српски језик, Одбор за стандардизацију српског језика, српски стручњаци за језик.
    3. Да би се (са)чувао српски језик и српска ћирилица, институциеје за српски језик и лингвисти у њима имају основни задатак:
    — да у неком приступачном часопису (можда да се оснује и нов часопис с том улогом) отворе широку расправу о томе шта треб урадити у нормирању српскога језика да би се на најподеснији начин спасавали српски језик и српско писмо (и они говоре данас све чешће о опасности од нестајања српског и језика и писма ако се нешто озбиљније нее предузме на нивоу и државе и струке;
    — после објавених расправе о питањима садашњости и будућности српског језика и писма требало би организовати у року од годину, најадље две године дана (значи, што пре, јер је у језику и писму Срба стварно догорело до ноката) политичко-стручни скуп (и политичари и лингвисти) на коме ће се у закључцима назначити задаци и послови које треба да спроведу државне институције и институције лингвистике да би се обезбедила сигурност побољшавања стања у српском језику и у животу српсјког писма;
    — Ми у удружењиам „Ћирилица“ (из 2001) и „Српска азбука“ (из 210) знамо да лингвистика (језичка струка) не сме избећи делимично пренормирање српског стандардног језика, измене Правописа у решењу питања писма. Српски језик се мора, у складу с општом праксом у свету, уједначити у стандардном, књижевном (ми предлажемо да га зовемо „учевни језик“ за разлику од народног језика који се не мора учити у школама, јер се народни језик усваја у породици од мајке и других чланова породице) језику и у изговору и у писму да би се српски народ боље објединио у језику. Јер, основна улога књижевног, стандардног (ми мислимо најбоље га је звати УЧЕВНИ језик, јер се он мора учити у школи као наддијалекатски језик) језика и јесте у томе да што је могуће више и боље обједини цео дотични народ како би се он по језику препознао и како би се најлакше и најбрже могао међусобно споразумевати. Учевни језик се мора учити у сваком народу зато што ни један народ нема и не може имати јединствен језик без учења. На пример, данас су и Хрвати, и Бошњаци и Црногорци (они који више неће да буду оно што су веековима били — Срби) успели да се боље обједине у својим нормативно издвојеним варијантама на тај начин што су изабрали један изговор и једно писмо. Једино су Срби задржали и у учевном језику два изговора и два писма. А то је бар лако видети, ако човек хоће да види, такав учевни језик не обједињује српски народ, него га раздваја и обједињује га с другим народима, а не са својим народом. Тако, на пример, Срби који у учевном језику користе (и)јекавицу на хрватској латиници у доброј мери ближи су, обједињенији су с Хрватима него с остатком Срба који се служе у учевном језику екавицом и ћирилицом. Таква опасна омашка избегнута је код свих других: и код Хрвата, и код Бошњака и код Црногораца. Само су Срби у томе разједињени. А та језичка и писана разједињеност Срба прераста и у разједињеност Срба и по многим другим основама. Зато је и данас српски народ, нажалост, разјеедињенији покитички и на другее начине од свих других народа у кључним животним чињеницама: у језику и писму, у политици, у међусобним трвењима и када су у питању кључни, жћивотни интереси: опстанак народа и његове државе.
    Дакле, језик и писмо су кључни, почетни корак у свеколиком другом нормалном културном, политичјком, државном, националном обједињаваању.
    Из малопређашњег коментара Немање Видића могуће је извући зачуђујући закључак и питање: како је Немања Видић, као дипл. инжењер, успео да боље схвати улогу језика и писма у народу од наших лингвиста који су се школовали и плаћени су да то професионално разумеју и на народном обједињавању у језику и писму раде у пракси на најкбољи могући начин, по угледу на друге стручњаке за језик у другим народима и њиховим језицима..

  74. Нестор 9. јуна 2019. у 14:15

    “Пита Симо какве везе има он са оним што је побројао Нестор.
    Има везе јер оно што је побројао Нестор написао је Симо дана 29.септембра 2017.у 11,45 као коментар на текст Ветерани – безбедњаци изнијели своје закљјучке.“

    Није баш најјасније зашто имате потребу да лажете!?

    Линкујте то што тврдите.

  75. Нема сумње да је неколико коментатора, а нарочито Немања Видић и Драгољуб Збиљић, учинило много јаснијом проблематику писма и оним посјетиоцима сајта који су до сада били потпуно необавијештени.
    Видић нам је на веома јасан начин показао да о овом питању нису правилно обавијештени ни они који држе бесједе у Народној библиотеци града Београда о заштити ћирилице, јер је говорник рекао да је то индивидуална борба. То је истовремено индиректна порука да држава не треба ништа чинити. Вјерујем Видићу , Збиљићу и многим другим коментаторима да само држава може вратити ћирилицу српском народу.
    Видјели смо овдје да је главни проблем у томе што је српски језик правописно нормиран на два писма, као нигдје другдје на свијету , да то учи српска омладина, и да нема спаса за ћирилицу док се то не промијени.
    Сазнали смо од Збиљића да се лингвистичка струка ушанчила у ставу да има да остане овакво српско двоазбучје,па се не може очекивати да ће она промијенити свој став.
    Шта онда преостаје осим да двије српске државе донесу законе по којима се у њиховим просвјетама више неће учити да Срби имају два писма, односно да се у Републици Српској забрани коришћење уџбеника по коме се учи да су у српском језику равноправне ћирилица и латиница.
    Каква је шанса да политичари донесу такав закон ? Никаква. Зато што они не доживљавају ћирилицу као темељну идентитетску вредност , и што Александар Вучић и Милорад Додик нису јавно стали иза ћирилице као јединог српског писма.
    Па шта онда чинити ? Демонстрирати пред Владом Српске са транспарентом УБИЈАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ.
    Али опет питање : може ли се макар десетак Срба ангажовати у овој акцији ? Сјећам се да је Немања Видић путем овог сајта нудио Сими Орозу бесплатно 50 својих књига да их подели народу, а овај је то одбио да не би открио свој идентитет. Можда би апострофови зелени хтели примити те књиге и направити од тога догађај.
    Како неко рече : више вриједи грам акције,него тона приче.

    1. НАЖАЛОСТ, СРПСКИ ЛИНГВИСТИ И ФИЛОЛОЗИ СУ БИЛИ ГЛАВНИ И ПРВИ РАЗБИЈАЧИ УСПОСТАВЉЕНОГ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГА НАРОДА У ЈЕЗИКУ И ПИСМУ 90-ИХ ГОДИНА У ОКВИРУ ИЗАЗВАНЕ СРПСКЕ НАМЕТНУТЕ БОРБЕ ДА НА ТЕШКИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА ОСВОЕЈ СЛОБОДУ УСПОСТАВОМ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

      Зоран је многе ствари овде добро казао. Он је, изгледа ми, један од мањег броај људи који суштински разумеју проблем српског писма. Додајем само ово овога пута. Прво, треба схватити да данас у Европи, али и у свету, једино је српски народ разбијен у свом језику и, поготово у писму.у свом стандардном, књижевном језику у четири колоне. Наием, стандардни језик се на основу народног језика и сачињава из два основна циља: да се народ што је могуће боље у том нормативном језику обједини и, друго, да се омогући међусобно што лакше спиоразумевање међу људима. Дакле, то је основни циљ и значај, као и неопходна потреба да се сачињаав, нормира сваки, па и српски језик. Нажалост, српски народ је једини народ данас који нема сачињен јединствен и обједињујући језик за цео свој народ. Српски језик је данас једини језик који се у својој норми разбија у четири лика: два по изговору (/и/јекавски и екавски, као и два лика по писму: једна појкава стандардног језика је на српском писму ћирилици, а друига појава језика међу Србима је, нажалост одавно већинска — на хрватској абецеди, чувеној гајици. (Лажи српских лингвиста и неких филолога да не постоји хрватска латиница, него да је и то хрватско писмо српско, „српска латиница показао се као приземан и простачки фалсификат, јер нико до сада није никада наменски саачинио неко легално и легитимно латиничјко писмо за употребу свих Срба. То је показано као бсмислени и антићирилички и антисрпски фалсификат, смишљен лукаво с намером да се то хрватско писмо и даље „омиљава“ Србима да би га они користили и даље, а крајњи циљ је да се то писмо доведе до краја као замена ћирилици да би сви Срби били полатиничени како би се запутили путем нестанкаа као што су нестали Срби католици све до своеј асимилације углавном у хрватски корпус. О томе не треба више трошити речи јер је то огавни фалсификат!)
      Дакле, српски народ је преко два изговора и два писма у стандардном језику најразбијенији данас у свом стандардном језимку од свих народа Европе и света. Лингвисти који застрашују данас и даље српски народ да ће им неко поново узети језик ако се и српски народ у свом језику уједначи у једном изговору и једном писму је бесмислица која је превише јадна и наивна. Прво, не може нам нико поново узети језик (већ су га узели и сами га на свој начин стандардизују) на основу тога што ће Срби изабрати за свој стандардни језик један од својих изговора и једно, своје писмо. За стандардни језик народа тај дуплуикат у изговору и писму само разбија народ. А други изговор остаје зу народу и даље као народна карактеристика језика и лингвисти не могу да кажу да ми, бирајући један изговор од два српска само у оквиру стандардног ејзика, не значи да тај изговор који остаје у народу није део српског језика.

      Зоран је добрро рекао. Од српских лингвиста је тешко очекивати да се сложе у сачињавању свог одговарајућег стандардног обједињујућчег језика. Не макар док су живи данашњи српски лингвисти од којих су највећи живи лингвисти сви стекли високе титуле на основама знања у складу с Новосадским договором о српскохрватском, хрватскосрпском језику и његовим Закључцима из 1954. Српски лингвисти нису пристали ни 1990. године да се врати име „српски језик“ језику Срба, него су се у Друштву за српскохрватски језик и књижевност изјаснили да је „српскохрватски језик“ — „израз достигнућа српске језичке науке“ као и два писма. Они су тиме тада показали велики страх да ће изгубити своје титуле ако признају да је „српскохрватски језик“ била наметнута пиолитичка флоскула да би се омогућило цепање тога језика како би Хрвати добили свој „хрватски језик“. Они су се још 1967. одрекли и Новосадсјког договора и његових Закључака, као и сваке заједничке сарадње у нормирању језика, а одмах по разбвијању Југославије, успело им је да у свету региструју „срватски језик с латиницом“.
      ЈКод српских лингвиста је увек власт/политика играла велику улогу и они су се свикли на пиолитичке флоскуле о „заједничком језику“ и „богатству двоазбучја“. Они су закржљали у том свом „знању“ тако да је Зоран у праву када закључује да се у томе од лингвиста тешко може очеекивати враћање на прави научни пут у лингвистици. А питање је да ли ће и нови лингвисти, када умру ови преживели у незнању, успети ад крену правим путем. Јер и нови лингвисти учее од својих погрешних учитеља из лингвистике, па је тешко очекивати да ће и они превазићи своје лоше учитеље. Увек остаје један део у њима који има „родитељски осећај“ према онима који су их наопако учили. Позната је чињеница да је свака наука „спора“, тешко се у науци прихватају новине и кад им предочиш кључне доказе и чињенице.

      Дакле, какви су такви су, ипак се тренутно може више очекивати од политичара да они изврше користан утицај на заблуделе лингвисте. Једном се већ показало да су политичари у Србији ипак били бржи и напреднији од лингвиста када су пре њих схватили да нема сврхе задржавање назива „српскохрватски језик“, а и политичарима је било лакше објаснити да је глупост да се задржава немогућа и непририодна „равноправност писаама“ само у језику Срба. Зато су били значајнији поклитичари који су превазишли лингвисте када су прихватили предлог да у Уставу Србиеј из 2006. Члан 10. одреди да српски језим, има само једно, своје изворно писмо и да су два писма баласт јкоји не постоји више ни у једном другом језику и да то ниеј случајно.
      Данас се у Србији не спроводи још та уставна обавеза у свим областима употребе српског језика, него само у највишим државним институцијама. Велика су кочница лингвисти који су и у новом издању Правописа српскога језика Матице српсек задржали два писма, што директно кочи и политичаре да спроводе уставну обавезу.
      Тако испада да су српски лингвисти главна кочница Србима да се у језику и писму обједине макар толико колико су се у српсском језику кроз њихове варијанте обједибнили данас хрватски народ, бошњачки народ и црногорски народ. Сви су они нормалније поступили од српских луингвиста. Њихови лингвисти су, ипак, одаберали своју јединствену норму и у језику и у писму. Тако је испало веома чудно само код Срба. Уместо да ти стручни људи предводе, као плаћени стручњаци и школовани за тај посао људи у обједињавању и српског народа у стандардном језику и писму, они су прва и главна кочниац у томе јер су неспособни да искораче из својих заблуда и титула добијених на погрешно усмераваним основама.

      Треће, важно је знати и ово. Чак и да успеју српски политичари и државници да се договоре у стриктном поштовању уставне обавезе у вези с језиком и писмом, чак и тада би тешко било успеха у сигурном (о)чувању ћирилице у народу и у обједињавању целога српског народа у изговору у оквиру стандардног језика ако и даље остане садашња језичка норма и садашње решење питања писма у српском правопису и струци. Јер, деца, ђаци, студенти и сви који уче, уче и образују се у школи на основу граматика и правописа, а не на основу Устава и уставних обавеза. Јер, у школама се ништа не учи о обавезама из актуелног Устава. Ако су језички уџбеници, граматике и правопис у раскораку с уставним одредбама и зтаконима, ученици ће се држати уџбеника и правописа, јер ће се на том основу оцењивати и полагати разред или падати.

      Зато је важно свим здравим снагама радити на томе да се лингвисти дозову памети, да се не боеј за своје титуле стечене на заблудама и охрабрити их да признају своје грешке у прошлости и данас и да их нико неће прогонити због њихових заблуда. Тако ће се лакше опаметити.

      У том смислу су значајни ови коментари овде и у том смислу Фронтал игра данас важну улогу због тога што дозвољаав овде широку расправу у вези с актуелним великим проблемима у српском народу, посебно када је реч о његовом језику данас и писму.
      Надајмо се да ће јачати свест о томе зашто је важно да се и Срби, као сви други народи, што пре боље обједине као целина у свом добро сачињеном стандардном језику и писму.

      У том смислу, треба захвалити првим носиоцима политике и власти у Републици Српској када су, у оквиру борбе српског народа за слободу и спас, били добро осетили важност целовитог што бољег обједињавања целога српског народа у стандардном, књижевном језику, тј. у једном изговору и једном писму. Они су били добри и теоретичари и практичари када су видели да су сви српски непријатељи боље језички обједињени и у изговору и у писму од српског народа који је једибни био разједињен и у изгвоору и у писму.

      И ко је ту добру теорију и праксу први поништио после замене власти по налогу странаца? Па српски лингвисти и филолози. Они су ти који су вратили све назад у језику и писму што је владало по прабвилима комунистичке партије и власти у разбијеној Југославији. Остаје, дакле, парадокс, они који су први то могли да схвате и требало је да схвате (лингвисти српски), они су били ти који су то најтеже схватили и први који су тражили да се успостављено језичко јединство и јединство у писму поново разбије.

  76. „Ћирилица“ (основана 2001. у Новом Саду за целину српског говорног подручја) тражи помоћ од родољубивих људи да објави спремљен рукопис књиге:

    Драгољуб Збиљић

    РАТ
    ЗА
    СРПСКИ ЈЕЗИК
    И
    ЋИРИЛИЦУ
    У
    21. ВЕКУ

    ОД НАСИЛНОГ ЛАТИНИЧЕЊА
    ДО САМОЛАТИНИЧЕЊА СРБА

    Предлог установама за српски језик да се, коначно, сачини јединствена обједињујућа норма учевног језика за Србе све и свуда
    на једном изговору и једном писму.

    Књига би имала 704 стране формата А5, тврд повез, шивено.

    Књига има ова полазишта

    МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ:

    БЕСПУЋА И БЕЗУМЉА
    У СРПСКОЈ ИНСТИТУЦИОНАЛНОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

    Тек је посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије. Највеће је зло што они које је својим посљедицама то вријеме прозвало, ни те самоочигледне истине прихватити нису хтјели, него су настојали наставити давно програмирани антисрпски филолошки пут. Они не желе да се на прошлост обрћу јер за њих прошлост и даље траје.

    (Српски језик и српски језици, СКЗ – БИГЗ,
    Београд, 2003, стр. 11.

    ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ:

    ОТКРИВАЊЕ ТЕМЕЉНИХ ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА
    У МАТИЦИ СРПСКОЈ, САНУ, ИНСТИТУТУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК
    И ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

    Ово је позамашна збирка указивања Одељењу за језик и књижевност у Матици српској, Одељењу за језик и књижевност у САНУ, у њеном Институту за српск(охрватск)и језик и Одбору за стандардизацију српск(охрватск)ог језика у којима се преламала зла судбина српског језика у зло време по Србе и њихов језик и писмо ћирилицу у последњих двадесетак година. У том времену се показала сва инертност у српској језичкој науци, преживелост теорије и праксе када је требало учинити могуће исправке трагичних решења питања језика и писма у оквиру Југославије. Ништа од исправки није учињено и настало је даље срозавање српске језичке праксе у инсттитуциајма. Те институције и лингвисти у њима чак су зауставили спровођење идеје и праксе у првом постулату Републике Српске у којој је народ почео да прихвата замисаао тадаашњих тамошњих српских политичара да се у језику (једноизговорност) и писму (ћириличка пуна сувереност) Срба устали обједињавање српског народа као целине. Тако је испало да су се боље објединили народи који су нормирали своје варијанте српскога језика.
    Чак се и то догодило да српски лингвисти на једном скупу у Требињу подрже такве своје закључке у којима је народ стављен на прво место, као главни кривац за помор српске ћирилице у 20. веку. На такву грешку и грех указао је једини Момчило Крајишник рекавши да се „кривац тражи на погрешној страни“. Политичар је схватио да се српски народ не бави нормирањем учевног (књижевног, стандардног) језика Срба, него то раде српски лингвисти за новац свог осиротелог народа и уз подршку политичара. Такву грешку – да окриве свој народ за неуспехе у политици и дипоматији нису направили тако јавно ни српски политичари.

    „Ћирилица“ се нада да ће се јавити за помоћ људи родољубиве воље. на е-пошту „Ћирилице“:
    [email protected]

    ХВАЛА ФРОНТАЛУ ЗА УСТУПЉЕН ПРОСТОР!

    :

    МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ:

    БЕСПУЋА И БЕЗУМЉА
    У СРПСКОЈ ИНСТИТУЦИОНАЛНОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

    Тек је посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије. Највеће је зло што они које је својим посљедицама то вријеме прозвало, ни те самоочигледне истине прихватити нису хтјели, него су настојали наставити давно програмирани антисрпски филолошки пут. Они не желе да се на прошлост обрћу јер за њих прошлост и даље траје.

    (Српски језик и српски језици, СКЗ – БИГЗ,
    Београд, 2003, стр. 11.

    ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ:

    ОТКРИВАЊЕ ТЕМЕЉНИХ ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА
    У МАТИЦИ СРПСКОЈ, САНУ, ИНСТИТУТУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК
    И ОДБОРУ ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

    Ово је позамашна збирка указивања Одељењу за језик и књижевност у Матици српској, Одељењу за језик и књижевност у САНУ, у њеном Институту за српск(охрватск)и језик и Одбору за стандардизацију српск(охрватск)ог језика у којима се преламала зла судбина српског језика у зло време по Србе и њихов језик и писмо ћирилицу у последњих двадесетак година. У том времену се показала сва инертност у српској језичкој науци, преживелост теорије и праксе када је требало учинити могуће исправке трагичних решења питања језика и писма у оквиру Југославије. Ништа од исправки није учињено и настало је даље срозавање српске језичке праксе у инсттитуциајма. Те институције и лингвисти у њима чак су зауставили спровођење идеје и праксе у првом постулату Републике Српске у којој је народ почео да прихвата замисаао тадаашњих тамошњих српских политичара да се у језику (једноизговорност) и писму (ћириличка пуна сувереност) Срба устали обједињавање српског народа као целине. Тако је испало да су се боље објединили народи који су нормирали своје варијанте српскога језика.
    Чак се и то догодило да српски лингвисти на једном скупу у Требињу подрже такве своје закључке у којима је народ стављен на прво место, као главни кривац за помор српске ћирилице у 20. веку. На такву грешку и грех указао је једини Момчило Крајишник рекавши да се „кривац тражи на погрешној страни“. Политичар је схватио да се српски народ не бави нормирањем учевног (књижевног, стандардног) језика Срба, него то раде српски лингвисти за новац свог осиротелог народа и уз подршку политичара. Такву грешку – да окриве свој народ за неуспехе у политици и дипоматији нису направили тако јавно ни српски политичари.

  77. Драгољуб Збиљић тражи помоћ од народа да би била штампана његова књига којом указује на издају српске ћирилице од стране језичке струке.
    Пошто су језички „ауторитети“ издали ћирилицу , Збиљић се одлично досетио да се позове на став данас водећег српског лингвисте проф. др Милоша Ковачевића који је још крајем прошлог века посведочио да је српска филологија остала верна српскохрватском ( тј. хрватском) филолошком путу, и да њу српско не занима.
    Предложио бих Збиљићу да у будућу књигу унесе и речи главног редактора српског правописа проф. др Мате Пижурице да рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“.Тиме је и он признао да је страдање ћирилице узроковано несрпским опредељењем српских језичких стручњака. Због тог општег опредељења за србохрватство уместо српства, он је као главни редактор српског правописа унео у њега и хрватску латиницу као друго српско писмо.
    Овом приликом позивам Србе да помогну Збиљићу ,који је својим досадашњим радом за ћирилицу далеко изнад свих академика и сенатора. На то имам морално право јер сам платио штампање његове прве књиге,а сведок сам и многих других његових прегнућа.
    Досадашње Збиљићеве књиге , као и ова будућа, неће данас вратити ћирилицу Србима, али ће помоћи неким будућим Србима да разумеју ко, када, зашто и како је издао ћирилицу. Прво морају да изумру академици и сенатори који су формирани у Брозовом духу, а Збиљићеве књиге ће бити неугашене жишке националног духа.
    Данас Збиљићеве књиге не могу имати ефекат као у нормалним временима, када постоји нешто што се зове јавно мнење. То подразумева постојање стида од јавног прозивања ,а тога нема ни код сенатора и академика , ни код политичара. Заправо , када је у питању однос према ћирилици ,код њих нема памети. Јер ,они говоре да су против унитаризације БиХ, а истовремено не подржавају српску ћирилицу ,него унитарну латиницу.

  78. У праву је Немања Видић.
    Има смисла да се за полазиште у овој новој књизи на почетним странама цитира и споменута реченица у којој је познати лингвиста проф. др Мато Пижурица признао да је проблем ћирилице умногоме у зависности од лингвистичке струке и да „Рат за ћириклицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком еснафу а потом у школству од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко“ (Нова Зора, Прољеће 5/2005, стр.162-163.). Сам Пижурица, колико се зна, није покушао да то својее уверење искаже приликом расправе о примени уставне народне обавезе да се српски језик пише само српским посмом, како то захтева одредба Устава Србије у Члану 10. И у пракси јее баш Пижурица, иако је знао да се питање писма решева у „најппре лингвистичком еснафу“, у новом измењеном издању Правопису српскога језика Матице српске из 2010. године одредбу о писмо није изменио, па је чак записао да српска ћирилица није угрожена у Србвихји иако је има у јавности свега десетак процената. Тако је овај лингвиста остао у раскораку између својих речи о ћирилици и дела (Правописа) у коме је погазио не само своју реч и знање него и Члан 10. Уставу Србије и увео је туђе писмо као алтернативно писмо српском писму, односно поступио је као да је и даље реч о српскохрватском језику.

  79. Имајући у виду чињеницу да на текст Крајишника већ имамо 123 коментара, поново сам га прочитао.
    У праву су сви они који су тексту дали највишу оцјену. Крајишник је заиста поставио права питања и анонимном професору и свима нама.
    У праву су и они који су указали на суштински недостатак текста : уопште није постављено питање зашто је српска језичка струка не само остала при језичком договору са Хрватима из 1954.г.,кога су они напустили још 1967.г., него је хрватску латиницу и додатно унапредила прогласивши је у српском правопису другим српским писмом.
    У праву су сви они многобројни коментатори који су написали да је лажна и бесмислена свака бига за ћирилицу у двојству са латиницом. Шта значи један текст Крајишника спрам чињенице да српска дјеца уче у српској просвјети из српског правописа да српски језик има два писма. Значи мало више од ништа.
    Ја налазим кључни недостатак Крајишниковог текста у слиједећем : он није навео име професора коме се јавно обраћа. Ти професори издајници , који и данас спроводе у српским земљама српскохрватски филолошки програм, морају бити именовани и стављени на стуб срама. Не може се бранити у рукавицама таква српска национална вриједност каква је ћирилица.

  80. СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ЧИСТИ ИЗДАЈНИЦИ!

    Што се спасавања српске ћирилице тиче, треба знати да је њено угрожавање нарочито почело онда када је Србима уведено друго писмо и када јепочело од власти фаворизовање (давање преднсоти) латиничком писму, и то с јасном намером да се ћирилица међу Србима одстрани и да у коначном остане само латиничко писмо.
    Треба знати да писмо не може случајно да нестаје из употребе. Два писма су уведена зато што је договорно успостављен српскохрватски језик, као један језик, а пошто су Срби и Хрвати имали различита писма (Срби ћириличко, Хрвати латиничко), морала су постојати два писма. А како једном језику два писма нити су потребна нити су функционална, власт комунистичка у Југославији није могла да донесе званичну одлуку о избацивању ћирилице, него је употребљено лукаавство. Званично су била писма, тобож, равноправна, а власт је спроводила у јавности замењивање ћирилице латиницом код Срба. Замена је могла да иде и у другом правцу, могло је почети замењивање латинице код Хрвата ћирилицом, али Хрвати на то нису хтели даа пристану јер је комунистичка власт одлучила да се Србима замењује писмо. Наравно, било је и српских отпора да се њима замењује ћирилица, али је комунистичка власт успела лукавством да гуши те отпоре у замењивању ћирилице. Срби су за све време трајања Југославије, зарад, мира у кући (Југославији) пристајали да се тај мир остварује и преко попуштања Срба у праву на своје писмо, али и у другим областима. Тако су само Срби пристали у Србији да се једино Србија разбије на три дела: на две покрајине и на један недефинисан део — „уша Србија“ или скраћено такозвани УЖАС. И тај ужас се претворио постепено у отцепљивање једне покрајине, што је данас увелико на делу. Мало старији људи добро знају шта је значило: „слаба Србија — јака Југославија“. Комунистичка власт се стално у Југославији трудила да се шири опасност од Србије зато што је то био најбројнији народ у Југославији, па су други стално зазирали од „српске опасности“. У том планском гушењу Србије и њеном планском разбијању и ослабљивању, и српско писмо (ћирилица) било је планирано за одстрел (замену).
    А данас, када више нема Југославије, подршком страног фактора, и даље се спутава Србија и излаже се притиску да би Србија признала да КиМ није њена териториај и захтева се од ње да потпише одрицање одд те своје територије. У Југославији је цепана Србија, а после Југославије једино се од Србије тражи да се одрекне свог дела. И то је могло да се очекује.

    Најчудније је, међутим, што и данас српски политичари и лингвисти пристају да се и даље замењује српска ћирилица хрватском латиницом, што се и даље примењује језичка норма из времеена Новосадског договора о српскохрватском језику. Посебно је чудно што су српски лингвисти и у враћеном имену српском језику задржали норму о два писма иако су Хрвати тај договор напустили још 1967. године.

    А још је најчудније од свега тога када српски лингвисти, и поред чињенице очигледног данашњег нестајања ћирилице, по инерцији и даље остављају два писма у језику Срба и у Србији, чак иако то не допушта Члан 10. Устава Србије. Српски лингвисти виде да је све мање ћирилице међу Србија, чак и они то признају и често констатују, али и поред тога не пристају да у правопису реше питање писма у једноазбучју, како је у свим другим језицима у Европи, па и у свету.

    А до свега су најчуднија објашњавања лингвиста зашто треба да остану два писма. Они кажу да ће „нам Хрвати узети све оно што су Срби до сада објављивали латиничким писмом“. Њима нико не брани да, као Хрвати што су урадили, запишу у правопису да све оно што су Срби објавили до сада на латиници, такође припада српској културној баштини, а да у реше питање писма како Устав Србије и европска пракса налаже: једно писмо за један језик. А најблесавије је објашњење председника Матице српске недавно: „Историја је Србима дала два писма и тако мора да остане“!
    Прво, историја је Србима „давала“ и честе окупације, па су се Срби често и ослобађали окупација, па могу да се ослободе и наметнутог им туђег писма за њихов језик.

    И још само ово чудо над чудима. Поједини српски лингвисти и филолози (на пример, Р. Маројевић и П. Милосављевић чак су склони да лажу да је она латзиница која је сачињавана у 19. веку специјално за Хрвате, у ствари — „српска латиница“. А П. Милоасављевић је чак био склон да на основу 1978. године фалсификованог репринт издања „Вуковог српског буквара“ изнесе ординарну лаж да је састављач те хрватске латинице био нико други до Вук Караџић! Ту лаж је ширио преко својих студената, па су му неки од њих поверовали. А чак и да је то чудо истиан, та латиница није стварана за Србе, него за Хрвате. Прво, Вук није био толико глуп да Србима ствара писмо на писмо, јер је Вук у коначном усавршио српску ћирилицу за Србе, па би била лудост да им ствара и некакву латиницу или било које друго писмо.

    Српске лингвистее човек данас не може никако да разуме. Зашто они, тобож, кукају због нестајања ћирилице,а овамо, као ниједнид руги лингвисти на сдвету, задржавају у норми два писма кад би морали знати да се не може чувати своје писмо увођењем у стандард и туђег писма. И како не могу или неће да схвате да би и Енглези могли бити натерани на замену свога писма ако би енгелски лингвисти створили још једно писмо и увели и они двоазбучје уз фаворизацију неког другог писма. Тако би се могао поделити и сцваки други народ ако би им се увело друго писмо и „равноправност писама“ која нити је могућа у било ком језику нити је потребан. Зашто то данас раде само српски лингвисти свом језику и свом народу, нормалан човек не може имати одговор. Такви лингвисти могу бити само „издајници свога језика, свога писма и свога нароад“. Тако их је с правом назвао Немања Видић у својој недавно објављеној књизи „Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске алтинице у српски правопис“ (Центар академске речи, Шабац, 2018). И, заиста, то је то. Нема друге речи за српске лингвисте. Чисти ИЗДАЈНИЦИ! Сачинили су стандардни језик за Србе као што ни једни лингвисти на земаљској кугли нису урадили: оптеретили сду Србе књижевним језиком у четири појаве (две по изговору и две по писму). То нико други до сада у свету није урадио. Само српски лингвисти.

    И Момчило Крајишнуик је у овом писму овде објављеном то што су српски лингвисти у Републици Српској вратили тамо успостављен јединствен обједињујући за све Србе књижевни језик на једном писму и једном изговору, вратили поновоп на четворолики језикл у стандарду исправно назвао „Пировом победом“. То је пуна истина. Српски издајнички лингвисти „победили су“ тиме што су српски народ поново у изговору и писму разбили, али су Србе, у ствари, политички и у језику разбили и ослабили их и политички (национално) и у јединственом језику и двописму..

    Прокелто им било због њиховог таквог издајства српског народа!

  81. Aман људи!
    Вратите се на тему.

    Тема је екавица, а не ћирилица.

    Око ћирилице имамо консензус.
    Око екавице немамо.

  82. Симо је у праву. На овом месту је, изгледа, успостављен консензус, како он рече, у вези с ћирилицом у српском језику. тачно је да је првенствено рееч о екавици. Али, по Крајишнику, то није издвојено питање. Крајишник у овом писму неименованом пррофесору говори о значају обједињавања свих Срба и у изговору и у писму ћирилици.
    А, ево у чему је проблем с екавицом. Тачно је да су у српском језику, тј. у српском народу и (и)јекавица и екавица у потпуности српски изговори. Српска еј подједнако и икавиац, само што је то наречје далеко мањинско у српском народу. У стандардном језику су остала два, а икавица је само остала у траговима. На пример: нисаам уместо „нијесам“. То је особина народних српских говора.у три изговора, а нисам је само у том изговору остало у стандарду.. Дакле, до сада се српски језик у изговору користи на два начина сњ рефлексиам „(и)је“, „е“ и „и“. Рефлекс „и“, је рекосмо у ретким траговима у стандардном језику.
    Два речена права изговора су се после Вука сматрал „равноправним“, као што су и писма „проглашена раавноправним“, али је комунистичкас власт јавно протежирала стварно равноправним само Хрвате, јер се њима није замењивало писмо, а само је ћирилица названа „равноправном“ да би се оправдавало замењивање српске ћирилице хрватском латиницом, а ако би неко од Срба тражио да ћирилиац стварно буде равноправна“, тј. да се не може замењивати Србима, комунисти су обвјашњавали да су „писма равнопрааван“ и када нема ћирилице. То је била поштапалица о „равноправности“, јер је то коришћено за оправдавање замењивања само српске ћирилице другим, њима туђим писмом.
    Слично је било и с „равноправношћу изговора“.. Једино је у Србији била увек стварно равноправна екавица и (и)јекавица. Али у Хрватској, у Босни и Херцеговини и Црној Гори, док су биле реепублике у оквиру Југославије, само су прописи дозвољавали у свакодневној употреби (и)јекавицу, а екавицу веома ретко, једино на нивоу личног права појединаца изван тих република када су објављивали своје научне радове на екавици у неком часопису. А готово никада Хрвати, Муслимани (данас Вошњаци) и Црногорци нису имали „равноправност изговора“, него су увек објављивали св0оје књиге само на (и)јекавици. Само су, дакле, Срби признавали и објављивали књиге и другњ ауторске текстове у слободном избору (на једном или другом изговору).
    Дакле, Крајишник и остали руководиоци првоутемељене Републиек Српске добро су политички, па и лингвистички, национално и државнички, схватили да су сви други који користзе своје варијанте језика Срба себе боље објединили и у језику и у писму своје народе. Они су сви изабрали, углавном, за своје потребе и једно писмо (латиничко) и један изговор (/и/јекавски, па су Срби изван Србије сви били језички у стандардном језику боље обједињени од Срба јер се они нису разликовали међусобно ни у изговору ни у писму. Подељени су били и остали само Срби. Крајишник и остали су, у складу с Вуковом намером (да се књижевни језик формира на једном изговору, али се није у коначном противио да Срби имају и један и други изговор. Крајишник и остали су учинили корак адље од Вука у добром правцу кад је реч о изговору, па нису они избацили и забранили (и)јекавицу, оставили су је за употреебу у народу, у слободном говору, у књижевности и другим областима, али су надоградили Вука и објединили српски народ по Вуковом науму и у изговору, али само у учевном, стандардном, тј. књижевном језику. Они су се показали и политички и лингвистички веома мудрим. Знали су да српски народ не ваља и не сме да будее локалпатриотски усмерен, да воли само оно што је парцијално у народду, у своме завичају и слично. Зато су они изабрали екавицу да би се приближили веећини Срба у Матици Србији који су екавци. Они су знали да се треба у књижевном језику, језику који се учи и користи за службене потребе у јавном животу ваља одрећи „ускозавичајне“ покоје особиен. Знали су, као што је и Взук знао, да се у српском народу не може већина приклонити увек мањини па ни у изговору. Вук је то знао па су знали и Крајишник и сарадници. Зато су они у Републици Српској 90-их година 20. века одлучили да се у изговоу извуку из загрљаја с другим народима и прикључили су се у изговору већини Срба. Они су у рату, у најтежим условима живота нмогли да схвате да им је будућност у већој повезаности у свему, па и у изговору, са својом народном већином. У тоем је епохалан значај Крајишника и сарадника му када су само у учевном језику (термин Збиљића за стандардни и/ли/ књижевни језик) одлучили да се боље него до сада обједини иначе у много чему одавно разб9ијен српски народ, опа< и у изговору у оквиру учевног језика.
    Тај епохални значај поништили су предводници у томе српски лингвисти који нису схватили ни потребу ни значај веће обједињавања српског народа као целине. Поновно ратзбвијање српског народа у писму и изгфовору српсски лингвисти зову "ПОБЕДОМ", а Крајкишник је и у овом писму неименованом профеесору ваљано објаснио зашто је то "Пирова победа". Даклее, таква "ПОБЕДА" српских лингвиста је и језички, и пиолитички, и национално и идентитетски буквално ШТЕТОЧИНСКА ПОБЕАДА. Другом речју, то је први велики пораз српског народа на свим његовим подручјима послее првог животног успеха у утемељењу српске слободе у Републици Српској, створеној на великој српској жртви.

  83. Икавски нисан , …
    Као у вицу.
    Разговарају телефоном два далмоша и пита један другога :
    „Јеси купија ауто“
    Одговара други :
    „Јесан.“
    Пита први поново :
    „Па који?“
    Одговара други :
    „Нисан.“
    Пита :
    „Па јел јеси купија или ниси?“
    Одговара :
    „Па јесан ти река’ да јесан Нисан!“

  84. Добар штос, Распућине!

    А што се тиче питања Сима како је ан екавском нисам, у народу (у источним и јужним крајевима Србије у народу нисам гласи „несам“. Дакле, екавски је у делу српскога народа „несам“..

  85. Како је српски језички стандард превише „растресен“, могло је и то да иде у стандаард, али ипак „несам“ није у оквиру стандарад.

    1. А сикирација?

      Икавски сикирација, екавски секирација, а ијекавски с(и)јекирација?

      Имаш ли вримена, имаш ли времена, имаш ли вријемена?

      Гдје је пријелаз, гдје је прелаз, гдје је прилаз?

  86. Море, Ви то Симо, чини ми се, све добро разумете, па Вама није потребно одговарати. То Ви знате, чини ми се, и боље од мене.

  87. У раније овде наведеном рукопису за књигу Драгољуба Збиљића РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК ИН ЋИРИЛИЦУ У 21. ВЕКУ, за коју „Ћирилица“, као издавач, моли родољубиве Србе да помогну у њеном штамапњу у глави I ПОЛАЗИШТА стоје ови наводи:

    МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ:

    БЕСПУЋА, БЕЗУМЉА И ИЗНЕВЈЕРАВАЊА
    НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА У СРПСКОЈ ИНСТИТУЦИОНАЛНОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

    Тек је последње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије. Највеће је зло што они које је својим посљедицама то вријеме прозвало, ни те самоочигледне истине прихватити нису хтјели, него су настојали наставити давно програамирани антисрпски филолошки пут. Они не желе да се на прошлост обрћу јер за њих прошлост и даље траје.

    (Српски језик и српски језици, СКЗ – БИГЗ,
    Београд, 2003, стр. 11.

    МАТО ПИЖУРИЦА:

    РАТ ЗА ЋИРИЛИЦУ МОЖЕМО ДОБИТИ САМО АКО ГА ПРВО ДОБИЈЕМО У ЛИНГВИСТИЧКОМ ,ЕСНАФУ‘

    „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком ,еснафу‘ а потом у школству, од основне школе до универзитета.Имам утисак да смо од тог циља далеко.“

    (Нова Зора, Прољеће, 5/2005, стр. 161-162)

    ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ:

    ЧЕТВОРОЛИКА СРПСКА ЈЕЗИЧКА НОРМА, УМЕСТО ДА ОБЈЕДИЊУЈЕ, И ДАЉЕ РАЗБИЈА СРПСКИ НАРОД

    Српски лингвисти у институцијама за српски језик сачинили су норму учевног (књижевног, стандардног) језика у четири лика (два по изговру плус два по писму). Тако српски народ, једини у Европи и свету, има норму која, уместо да објадињава српски народ и да олакшава споразумевање, разједињава тај народ и тако утиче и на његово политичко, национално и идентитетско разбијање. Тако Срби у учевном језику имају: српски језик и/јекавског изговора, српски језик екавског изговора, српски језик на латиници и српски језик на ћириици. Много је то „језика“ за један народ и његово јединство. Последица таквог нормираног језика Срба јесте да су се на српском језику други народи (Хрвати, Бошњаци и Црногорци) боље објединили на својим издвојеним варијантама од самих Срба.

    ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ:

    СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ОПТЕРЕТИЛИ И СРБЕ И СТРАНЦЕ – ДА УЧЕ ЧЕТИРИ ВАРИЈАНТЕ СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА СРБА

    Српски језикословци оптеретили су и Србе и странце – да уче четири варијанте учевног језика Срба: 1. српски језик на екавици и ћирилици, 2. српски језик на (и)јекавици и ћирилици, 3. српски језик на екавици и латиници и 4. српски језик на (и)јекавици и латиници. Хрватски, бошњачки и црногорски лингвисти изабрали су од тога за себе једну варијанту. Зато се и догодило да се само српски лингвисти жале због запостављања и нестајања српских лектората по свету. Ако Срби морају да се оптерећују учећи у српским школама све четири варијанте свога тако непотребно успостављеног стандардног језика, хрватски, бошњачки и црногорски лингвисти избегли су да оптерећују своје народе, па су им успоставили јединствену норму на (и)јекавици и латиници.

    (Из садржаја књиге)

    ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ:

    И РАЂАЊЕ, И ПРИМЕЊИВАЊЕ И ДАВЉЕЊЕ ОДЕЈЕ И КРАТКЕ ПРАКСЕ О ЈЕЗИЧКОМ ОБЈЕДИЊАВАЊУ СРБА КРАЈЕМ 20. ВЕКА У ЕКАВИЦИ И ЋИРИЛИЦИ ЗАЧАЛЕЛО СЕ КОД „ПРЕКОДРИНСКИХ“ СРБА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

    За разлику од личне утопијске идеје Јована Скерлића почетком 20. века о језичком обједињавању Срба и Хрвата у српском изговору екавици и (хрватској) латиници, идеја о опшетсрпском језичком обједињавању у екавици и (опшетсрпској) ћирилици, није потекла међу „србијанским“ Србима. Она се и родила, и спровођена је у пракси и удављена је (верујемо само привремену и само на штету целине Срба) крајем 20. века међу „прекодринским“ Србима. А међу „србијанским“ Србима нашла је само „ватрене“ давитеље и поновно враћање Срба на разбијеност и у језику (два изговора) и у двама писмима. И међу тим „ватреним“ поборницима гушења те изузетно и политички, и национално и идентитетски корисне идеје у пракси за целокупно Српство истицали су се појединачно и „прекодрински“ и „србијански“ удружени гушитељи.
    Дакле, посебно јее ваажно истаћи да то није била изворна идеја Срба рођених у Србији ни институционално ни појединачно. Тада највећи живи српски лингвиста академик Павле Ивић лично је заузео сасвим прихватљив и користан став изјавивши да није до Срба у Србији ни да подстичу спровођење такве идеје ни да се противе томе ако Срби изван матичне државе Србије осећају потребу и за таквим обједињавањем. Чак је и тако мудар и демократичан став Павла Ивића био нападан од појединих српских језикословаца и филолога и још му је лукаво приписивана та идеја тврдњама да је она „његово дело“. А да то није било Ивићево дело потврдио је недавно и Одбор за стандардизацију српског језика у књизи Одлуке Одбора за стандардизацију српског језика поводом 20 година од оснивања (НМ либрис и Одбор за стандардизацију српског језика, Београд, 2017, стр. 81-89). Ту је потврђена истина да је то била „идеја устаничких власти на Палама 1993. године“, али и да тамо није било никаквог „укидања ијекавице“, само је та власт „дала предност екавици у језичком стандарду, али не и у његовом литерарном и разговорном стилу“. У тој књизи је споменуто посебно противљење лингвисте М. Ковачевића да се Срби језички обједињавају у изговору и писму, као што су то учинили сви други народи Европе и шире у својим стандардним језицима.
    У складу с тим местом рађања поновног увођења обједињвања свих Срба само у оквиру стандардног или учевног језика није изворно потекла у Удружењу „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001), него је то прихвћена племенита замисао једног од првих чланова тадашње „Ћирилице“ Немање Видића из Календероваца у Републици Српској. И „Ћирилица“ га је у томе подржала, па и маленкост аутора ове књиге и тадашњег оснивача „Ћирилице“ и председника тадашњег Извршног одбора.

    МАРИЈА СЕМЈОНОВА:

    ПЛАНСКИ СЕ УБИЈА СЕЋАЊЕ СРБА НА ЋИРИЛИЦУ,
    А ЧОВЕК БЕЗ СЕЋАЊА ЈЕ ЛЕПТИР КОЈИ ЖИВИ ЈЕДАН ДАН

    Уколико исправно схватам српски устав, ћирилица има сва права и зато ме је веома изненадило када је један српски издавач одбио да штампа моју књигу на ћирилици и предложио да то ипак буде латиница. То ме чуди и вређа због тога што је ћирилица и моје рођено писмо – каже за наш лист гошћа Београда, награђивана руска књижевница Марија Семјонова, позната по серијалима епске фантастике.
    Њену тетралогију о Вукодаву штампала је „Лагуна”, а књиге „Валкира” и „Мач мртвих” Преводилачка радионица Росић и Српски сабор Двери.
    – Знам да су Срби увек писали ћирилицом и зато ме ово превођење „испод жита” на латиницу наводи на чудне помисли зашто би то било тако. Да ли Русија мора да се одрекне ћирилице да би била део света или милијарда Кинеза треба да се одрекне свог писма. Следећи корак биће: заборавите сопствени матерњи језик и говорите енглески! На вашем Сајму књига готово нисам видела ћирилицу, нити на улици видим натписе исписане тим писмом – примећује наша саговорница, рођена у Санкт Петербургу.
    – Човек без историјског сећања је као лептир који живи један дан. Онај који зна корене сопствене породице, у леђа му гледају преци, а из будућности га гледају потомци. И ниједне ни друге нема право да осрамоти. Ако је човек свега тога лишен, он гледа само свој трбух да нахрани, лети куда га ветар носи и ко год усхтедне, може да га поведе са собом. А ко ће још имати историјско сећање ако не Срби? Ако бисмо се и ми и ви одрекли сећања, одавно би нас згазили и збрисали са глобуса. Човек којем историјско сећање смета да спокојно пије пиво, на крају крајева, доспеће у концентрациони логор. Онај који неће да слуша о невољама из прошлости, призива нове несреће. Ко одмахује руком на пређашње победе, никада неће стећи нову славу.
    (Из интернеског издња дневног листа Политика, петак, 09.11.2018. у 20:00)

  88. Написа Симо да постоји консензус око ћирилице, а да је тема изговор. Прво је тачно, а друго није, јер се Крајишник итекако бавио ћирилицом.
    Овдје је било коментара од људи који су очигледно велики зналци проблема писма у Срба и који су оправдано прогласили језичку струку главним кривцем за суноврат ћирилице. Разумео сам да се антисрпско дјеловање лингвиста огледа, прије свега, ставом у српском правопису да је и ова латиница српско писмо, као и учењем у неком уџбенику у просвјети Републике Српске да су равноправне ћирилица и латиница.
    И шта сада послије консензуса о ћирилици и наведених сазнања? Не видјех да је ико предложио шта да се ради да би хрватска латиница била уклоњена из српског правописа и школства, када то неће да учине лингвисти, сенатори , академици и политичари. Потребан је притисак из народа, али како да се он оствари.

    1. Један од начина да се изврши притисак на лингвисте у српским институцијама за језик да ураде оно што су други лингвисти урадили у својим правиописима и у својим нормираним књижевним јзициам јестее и овакво писање на овоме порталу и сличнима. Писањње и указивање на плаћене обавезе српских лингвиста у институцијма. Проблем је у томе што то није довољно. Требало би организовати протесте против српских „мртвих“ језичких институциај, нарочито у Србији. Српски лингвисти се понашају као да се у Југославији, у српскохрватском јеезику и у зтирању ћирилице нијее НИШТА догодило, па сачињавају и даље правописну и језичку норму као у време комуниста. Прости еј невероватно, али је тачно да еј српске лингвисте прегазило време и они више нити шта озбиљно раде, нити се састају ради нужних договора шта чинити у ситуацији када се српско писмо и у Србији данас једва држи на бедном остатку од десетак процената, када су једини Срби остали све до данас међусобно језички разбијени и када је обједињавање, како га у овом писму одлично види М. Крајишник, потребно као хлеб и вода. Овако разхјеедињени међусобно у четири номе (две по изговору и две по писму), Срби остају неспособни да је чувају у ово нарочито зло време.
      Српски пиолитичари спомињу нужност и значај обједињавања свих Срба, као што се сви други обједињавају у језику и писму, нарочито спомињу писмо, чак га је пре дан-два споменуо и председник Србије Вучић, али он, очигледно, не зна како је то јеедино могуће учинити, а плаћени лингвисти или су неспремни икли невољни да му то објасне. Удружење „Ћирилица“ га о томе обавештава откад јее постао председник Владее па председник државе Србије, али га, изгледа, службе које му прослеђују пошту не достављају те дописе. Могуће је да он, ипак, очекује да га о томе обавесте и упуте плаћене државне језићчке институције, а оне су потпуно заказале и замрле. Оне се држе свега онога у језику и писму што су завеле комунистичке власти, на томе су стекле своје највише дипломе и докторате, и такви лингвисти раде и даље по ономе „што дикла навикла“. Оне се држе комунистичког „богатства двоазбучја“, „равноправности писама“ и сл. као да су писма људи и да је нмогуаћ бнекаква њихова „равноправност“. Писма су, наравно, супарници, добро их је знати, али их не смемо у свом језику замењиватио туђи м писмом. да је то нормално, и други лингвисти би увели за своје народе више писама да би се „обогатили“. На тај начин не обогаћује се ни један народ, па се зато на два писма није могао обогатити ни српски народ. Само је обманут могао да замени своје писмо туђим писмом, што се и догодило само Србима у Европи и свету у последњих неколико дееценија.

  89. Сви чекају слиједећи потез. Заставица још није пала тако да ова партија шаха , тј. симултанка , још увјек траје.

  90. Недoстајно залагање Даниела Симића за ћирилицу , текст Момчила Крајишника и многобројни зналачки коментари дали су ми основу за овакво размишљање :
    1 У анализи Даниела Симића „Кад, како и зашто су Срби напустили азбуку“ ,објављеној на фронтал.рс, уопште се не спомиње Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата из 1954.г. , којим је српски језик преименован у српскохрватски , па у њега уведена и латиница као равноправно писмо. Из коментара смо видјели да људи који дјелују кроз удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд дају том споразуму одлучујући значај у будућој елиминацији азбуке из јавног живота. Они су доказали да то није био никакав споразум, него необјављени комунистички државни програм слабљења српског фактора у Југославији латинизацијом Срба.
    Најјачи доказ наведеног су два рада Василија Клефтакиса. У првом раду он је открио магистарски рад неког Американца , из кога се види да су ЦИА и влада Југославије послије 1948. заједнички радили на томе да кроз просвјету хрватска латиница као симбол католичанства ,запада и југословенства, замијени азбуку као симбол српства и везе са Русијом.
    Други рад Клефтакиса је анализа заступљености ћирилице у издаваштву. Он је нашао да је ћирилица остала неокрњена све до доласка комуниста на власт , односно док није донешен државни план за њену елиминацију.
    Дакле ,прва главна мањкавост Симићевог разумијевања латиничења Срба је у томе што није навео да је оно планирано и спровођено државним мјерама.
    Друга мањкавост је неспомињање српског правописа којим је и латиница именована српским писмом. То је главна системска мјера којом се затире ћирилица.
    2 Недостатак у Крајишниковом приступу спасавања ћирилице је готово исти као и код Симића : неспомињање ширења латинице српским правописом, а камоли тражење да се та срамота отклони.
    Више пута је Крајишник најављивао да ће бити донесен закон о језику и писму , а исто је недавно најавио и предсједник Владе Републике Српске. Тако нешто најављује и Министарство културе и информисања у Србији већ двије године, али од тога нема и неће бити ништа. Учињена је велика грешка у корацима : прво је требало ријешити питање писма правописом како је то ријешено у језицима свих осталих народа : једно писмо за један језик, па онда законом спровести то једино разумно опредељење. Ако се то не учини закон би био у сукобу са правописом. Није реално очекивати да ће посланици изгласати добар закон при њиховој свести да Срби имају два писма, а што се учи управо из српског правописа.
    3 Ван сваке је сумње да су људи из удружења за одбрану ћирилице својим коментарима на овом порталу студиозно и зналачки осветлили проблем писма у Срба. Они су предложили једино могуће рјешење враћања ћирилице Србима : правописно нормирање српског језика у једном писму – ћирилици, по угледу на све остале европске народе који у сви имају једно писмо у свом језику.
    4 Јасно је да су лингвисти , сенатори, академици и политичари издали ћирилицу и да они неће предузети ништа озбиљно да се она врати Србима, па не вриједи ни обраћање њима.
    5 Мјере које би се могле предузети макар на овом српском порталу:

    Да на фронталу.рс стално стоје поруке :

    – УБИЈАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ
    – ЋИРИЛИЦА = РЕПУБЛИКА СРПСКА
    – КАДА ЋЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ БИТИ ВРАЋЕНА ЋИРИЛИЦА СРПСКОМ НАРОДУ
    – Порука Д.Симића као потпредседника Удружења новинара Републике Српске својим колегама да писањем ћирилицом стану на српску страну.

  91. ТЕШКО НАСТАВЉАЊЕ ОБМАЊИВАЊА СРПСКОГА НАРОДА КОЈИ СЕ, ТОБОЖ, ОБОГАЋУЈЕ ДВАМА ПИСМИМА У СВОМ ЈЕДНОМ ЈЕЗИКУ!

    Свака част за ово што је овд навео Предраг Богданоцић. Дакле, у потпуности је тачно ад су и српски лингвисти и Министарство културе и информисања у старту погреешно кренули у спасавање српске ћирилице. Богдановић је саасвим исправно објаснио зашто се у свему томе морало поћи од правописа и нормирњаа српског језика на начин на који су нормирани сви други језици. Дакле, главна је грешка у правописној и језичкој норми, а не у закону о службеној употреби језика и писма.. Правописци су први изиграли уставну, то ће рећи — народну одредбу о српском језику на српском писму и нормирали су (поново) српски језик на два писма. А то је био, заиста, државни план комунистичке Југославије. Да би изебгли забрану ћирилице законом као у Првом светском рату и у НДХ-у, власт је у време Новосадског договора (1954) смислила подлу намеру и налог о полатиничавању свих Срба кроз лажну „равноправност писама“ и још лажније „богатство двоазбучја“, које нигде у свету не постоји у лингвистици као појам. Извршена јее, заиста, тако ВЕЛИКА ОБМАНА Срба који су, преко обмана властри, лингвиста и школе, стварно помислуили да ће бити најбогатихји народ на свету на тај начин што ће „јеедини имати два писма“. А циљ је био да се у јакој политичко-державној акцији спроведе снажна фаворизациај латинице (хрватске у овом случају) како би се остварило „добровољно“ полатиничавање Срба. И то је заиста дало неупоредиво веће резултате у прогону српске савршенее азбуке, а посебно, дуготрајније него у Првом светском рату и у НДХ-у. Срби данас, кобајаги, „имају ћирилицу“ (а имају је само у изузецима од непуних десетак процената, што значи да је практично немају), а свее друго је и даље под окупацијом хрватске авецеде мееђу Србима. Да би се то задржало стање, помогли су нарочито неки српски луибнгвисти (Иван Клајн, Ранко Бугарски, Радмило Маројеевић и Петар Милосављевић — сдвее несрбисти и стручњаци за друге језике) који су наставили ад спроводе акције о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучај“ само у језику Срба. Неки од њих (Маројевић, Милосављевић) чак нису одустали од ширења лажи да хрватска гајица није хрватско него је, тобож, „српска латибниаца“, што је додатно веома ојачало заблуду да су Срби „повлашћени“ у целом светуи да трееба и даље да се јединји српски народ „, черечи“ на два писма, и да тако постаје све више „шизофрееничан“. То су плаћеници овога српског народа који, осиротео до коске, плаћа овакве стручњаке да га и даље лажу о „богатству двоазбучја“ у виду српсек „привилегије“.

    Ево, сазнајемо баш из Фронтала да је песник Драган Хамовић поднео оставку на место посебног савеетника у Министарству култуер Србије, незадовољан због незаинтересованости Владее Србије да се нови Предлог закона о службеном језику и писму упути Скупштини Србије на усвајање.
    Оставка ће, вероватно, бити усвојена јер ни властиам ни лингвистима у Србији ниеје стварно циљ спасавање ћирилице међу Србима. Да јесте, они би одмах кренули у спасавање правим путем, тј. најпре би се усвојила измена у Правопису српскога језика Матице српске у којој је багателисана обавеза из Члана 10. Устава Србије и општа пракса у решавању питања писма у свим другим језицима.
    Сада би ваљало да и сви лингвисти који су пошли погрешним путем, нису кренули од израде правописног решења питања писма у језику Срба, него су се упетљали у друге послове, уместо да ураде лингцвисти оно што је до њих у њиховој струци, а не да крећу о закона. А ад су урадили лингвисти оно што је њихов професионални посао, да су сачинили нормално решење питања писма у правопису, онда би се то спроводило кроз школску наставу и не би ни био потребан закон, јер се у школи не читају и не проучацвају ни Устав ни закони, него се проучава језичка и правописна норма и на основу тога се ђаци иоцењују и завршавају школе.
    Како обрнемо, лингвисти су, ипак, главни кривци, петљали су се у нешто што није њихов професионални пиосао, а нису ни споменули Правопис српскога језика који је њихово професионално дело, а не закони. Њихов „закон“ и обавеза су српски језик и српско писмо, а они су српско писмо понизили јер су му, као у српскохрватском језику, супротставили туђе писмо као алтернативно, оно писмо које је насилно и смишљено одавно претворено у већинско и сада се, кроз наставак одредама Новосадског договора о српскохрватском језику само даље легализује већ спроведено линчовање српске азбуке из језика Срба.

    Дакле, Богдановић је потпуно у праву: српски лин гвисти су српском народу наставили да шире обмане о „два писма“, наставили су прогон српске ћирилице и све веће ширење међу Србиам туђег, латиничког писма у хрватском саставу.

    А како и да буде друкчије кад и8мамо у књигама Драгољуба Збиљића сведочење да је актуелни председник Матице српске Драган Станић (песничко ием Иван Негришорац) изреако овакву глупост: „Збиљићу, српском народу је историја дала два писма и тако мора да остане!“. Зато је сасим разумљиво што је у време владавине у Матици српској овог професора на универзитету објављено ново издање Правописаа српскоаг језика за све школе и јавност, у коме стоје два писма српског језика.

    Дакле, све се зна. Зна се главни кривац и издајник ћирилице данас (српски лингвисти с њиховим Правописом српскога језика из 2010. године у Матици српској и Одбору за стандардизацију српског језика на чијем челу је све до 2017. године био нико други до италијаниста по струци Иван Клајн. Њега су подржавали сви српски лингвисти све до јууче и онда би морало свакоме бити јасно да јке он и Одбор главни кривац за наставак затирања српског писма и данас међу Србима.

    Српске лингвисте бнуишта још није успело да оаопемти. У чему је њихов проблем, што његош рекао: ту „запире спознање“. Да ли им власт налаже да и даље раде „испод жита“ против српске ћирилице, да ли се плаше за своје „комуњарске докторате“ стекнуте на прогону ћирилице или их неко са стране макнадно плаћа да не дају ћирилици ни данас ојко да отвори.

    Пишем све ово само да потврдим да је Предраг Богдановић у свом коментару за све у праву. Ето, Богдановић је потврда да има паметних Срба, али и да међу српским лингвистима још нема памети ни поштења па да признају своје злодело према српској ћирилици.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *