Драгана Томашевић: Јасеновцем не смију да се баве дилетанти

"Парадржавни наратив… веома опасне групе појединаца…. та група је на вријеме уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована…”

Горенаведени изрази неодољиво подсјећају на британске или америчке акционе игране филмове, попут Џејмс Бонда, али ове ријечи смо имали недавно прилике читати у интервјуу г. Дејана Ристића, директора Музеја Жртава Геноцида за Глас Српске, 21.08.2023.г.

У овом интервјуу јавност је сазнала да " … Активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске, та група је на време уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована. Музеј, али и не само он, наставља да прати деловање тих појединаца и правовремено реагује превенирајући и ублажавајући последице њихових штетних поступака.”

Јавност Р. Српске треба да се подсјети да је Међународна Комисија за истраживање истине о Јасеновцу, састављена од експерата мултидисциплинарних наука свјетског гласа, сачинила Декларацију о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата на основу доступних чињеница а уз помоћ не само преживјеле дјеце-логораша, већ и свједочења самих преживјелих логораша.

Декларацију је једногласно усвојила Народна Скупштина Републике Српске 22.10.2015.године у којој се, на основу доступних података, ПРОЦИЈЕЊУЈЕ да је животе изгубило преко 700,000 Срба, 20,000 Јевреја и 80,000 Рома.

У Декларацији се јасно указује да се никада неће моћи утврдити тачан број,нити утврдити сва имена убијених, поготово у примјерима нерођених беба извађених и убијених из утроба својих мајки.
Као и у примјеру Р. Српске, ни Уједињене Нације немају комплетан списак свих погинулих у Другом свјетском рату, као нити једна земља учесница Другог свјетског рата.

Ово наравно не значи да регистровани број побијених људи представља коначан број, напротив, процјене су базиране на основу доступних архива,свједочења преживјелих, форензичких, демографских, статистичких и других истраживања.

Запослени стручњаци Музеја Жртава Геноцида из Београда тврде да се број убијених људи у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома креће од 85,000 – колико их је до сада именом и презименом пописано, те да се испод овог броја не може ићи, те закључују да је у Јасеновцу животе изгубило не више од 130,000 људи.
Ова процјена Музеја жртава геноцида, који је основан "тек” 1992.године је у супротности са Декларацијом усвојеном у Народној Скупштини Републике Српске, која о процјени бројева не говори напамет, а на линији са хрватским државним наративом по питању јасеновачких жртава.

У протеклих неколико година, Музеј жртава геноцида се посветио ревидирању броја страдалих у Јасеновцу, активнијим сакупљањем историјске грађе, организовањем историјиских часова за средњешколце, те самим тим и добија на све већем медијском присуству.

С друге стране Дрине, у Републици Српској, Спомен подручје Доња Градина је распадом бивше СФРЈ почела функционисати као аутономна јединица са циљем очувања културе сјећања, истраживања и презентовања усташких злочина у јасеновачком логору смрти, као и на самом одржавању Меморијала.
Подсјећања ради, јасеновачки систем хрватског концентрационог логора Јасеновац за истребљење Срба, Јевреја и Рома био је једини логор на свијету који је имао посебне одјељке само за дјецу, а простирао се на око 240 км2 (приближно 150 фудбалских терена).

Реагујући на бестидан чланак Џерузалем Поста о играном филму "Дара из Јасеновца” 2021.године, директорица Доње Градине, гђа Тања Тулековић нас је подсјетила да је сама Доња Градина, са својих, до сада идентификованих девет гробних поља и 109 масовних гробница, непобијен доказ геноцида Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима, те да је само на овом стратишту побијено око 366,000 логораша, а да цјелокупан број уморених у овом логору смрти досеже 700,000.

Као потомку преживјелих усташког геноцида и ћерки ратног војног инвалида одбрамбено-отаџбинског рата остаје нејасно докле ће : Музеј жртава геноцида из београдског паш(ј)алука помало и пријетећим тоном поручивати да се овим питањем требају бавити само историчари; спочитавати акадамицима; називати "дилетантима” доајене српске историографије; понижавати оне који су зарад истине протјеривани из сопствене земље јер су говорили у име оних чија је ћутња вјечна; онима које су најбруталније вријеђали на личном нивоу а који су зарад одбране угледа и части морали потражити правду у судским процесима против Музеја (увидом у записник Комисије о промопредаји дужности директора Музеја 2021. год записано је да се води неколико судских процеса).

Питам се докле ће овај насилан покушај наметања супериорног и помало арогантног мишљења у ревизионистичком руху ићи ка мом вјековима напаћеном и страдалном српском народу са ове стране Дрине, намећући себе као водећу установу а при том занемарујући не само Народну Скупштину Р. Српске већ и разне државне институције које се овим питањем активно баве?

Овакви чланци су у најмању руку непристојни и веома увредљиви не само за нас потомке,већ и за још увијек, живе дјецу-логораше.

Ми, проистекли из Лијевча поља, феникси из пепела Крајине, немамо тенденцију да будемо заслијепљени лептир машницама и фенси трендовима.
Нама је веома добро познато да ‘Ко искрено и страсно љуби истину,слободу и отаџбину,неустрашив је као Бог,а презрен и гладан као пас’.

Па се питам, опет, докле ће нам се са оваквим чланцима дирати у незацијељење историјске ране зарад политиканских циљева?