Донбаски преглед: Признање Пјонгјанга, офанзиве под Бахмутом и Херсоном

Најважнија вијест на дипломатском фронту јесте да је Демократска Народна Република Кореја, нама познатија као Сјеверна Кореја, признала независност ДНР и ЛНР. Што се од једне народне републике ка другима ваљда и очекивало. У овом прегледу прочитајте и о западном оружју које задаје главобоље руској страни, а испоручено је Украјини.

четвртак, 14 јула, 2022 / 09:16

Још смо далеко од испуњења било каквих услова за смислене преговоре. За сада је неопходно преговарати око логистичких питања, као што је извоз пшенице, сунцокрета и других пољопривредних производа из Украјине, како не би дошло до глади у неразвијеним земљама Африке и Азије. Данас је свијет много увезанији него прије тридесет година. У глобализованом свијету, много је већа међузависност земаља, за несметано функционисање привреде и ланаца снадбдијевања.

Ово је рат који ће трајати и биће то рат изнуривања у једном свијету који је потпуно измјењен. Као што знате, за све вријеме сукоба Русија пушта гас кроз територију под контролом власти у Кијеву и то се не смије прекинути, јер би дошло до енергетског колапса у Европи, посебно у Њемачкој. Тако да је тај дипломатско-економски сегмент ратовања изузетно битан и одвија се паралелном жестином и битношћу за исход овог сукоба.

По неким руским израчунима, рецимо, за просјечну плату у Украјини се може купити 237 литара горива. У исто вријеме у ДНР се, исто за просјечну плату, може купити 400 литара горива. Та предност у обиљу јефтиних енергената је нешто што Срби нису имали када смо ми били под санкцијама и свакако велика предност Русије у овом мултидисциплинарном рату, гдје економски за сада и даље стоји боље него што је ико очекивао.

Стварни рат на линији Сјеверск – Соледар – Бахмут

Што се стварног ратишта тиче, Донбаски фронт је и даље највеће жариште. Руска коалиција на линији Сјеверск – Соледар – Бахмут. На том правцу се формира и линија одбране Оружаних снага Украјине, испред два велика града Славјанска и Краматорска. Ова операција за сада иде по истом обрасцу као што је ишло заузимање Лисичанска и Сјеверодоњецка.

Овладавањем градовима Славјанск и Краматорск, који су сљедећи циљ снага руске коалиције након Сјеверска, Соледара и Бахмута, почело би урушавање фронта пред Доњецком. Из простог разлога, што се врло озбиљно треба плашити могућег обухвата елитних украјинских снага испред престонице Доњецке Народне Републике.

Та линија фронта је готово окомита црта која се наставља на линију фронта Горловка – Доњецк, која је од почетка спецоперације непробојна за руску страну. Како се од самог почетка операције и спекулисало, очигледно да ни не намјеравају пробавати фронталним ударом јединиама веће снаге на том правцу, него ће вршити његов обухват са сјевера. На готово идентичан начин на који су јединице Црвене Армије са тог истог подручја протјеривале јединице Вермахта и његових савезника.

Повећане патње цивила Донбаса

Посљедњих мјесец дана у Доњецку цивилно становништво се заиста пати, јер је град под непрестаном артиљеријском ватром Оружаних снага Украјине. Доњецк је у тешкој ситуацији и украјинска страна артиљеријским дејством настоји да паралише функционисање града, изазове незадовољство код цивилног становништва, надајући се унутрашњим немирима и повећаној нервози војске и полиције ДНР.

Када на град пада између 500 и 700 пројектила дневно, треба санирати сву ту штету и заштити град од пожара. Посебно отежавајућа околност је географија, будући да у степама велике руске низије вјетар готово никада не мирује и штете од пожара у Маријупољу су неколико пута надмашивале оне од простог разарања грађевина експлозијама артиљеријских оруђа. У многоме овакво понашање украјинске стране личи на понашање хрватско-муслиманске коалиције у Отаџбинском рату, када су након губитака на фронту редовно гранатирана цивилна насеља у сврху одмазде.

Украјинско руководство још у марту је средином јула најављивало општу офанзиву за протјеривање Руске Армије ван граница, а сада се отворено покреће офанзива на Херсон у покушају да се растерети фронт у средишњем Донбасу.

Може ли Украјина наоружати милион људи?

Владимир Зеленски и окружење су оптимизам поткрепљивали пристизањем технике из САД и ЕУ, НАТО уопште, али до сада је највидљивији облик те војне помоћи, гранатирање Доњецка и сателитских му градова као што су Горловка, Јасиновата, Макијевка; до потпуне парализе живота у овим мјестима.

Што се западног оружја тиче, оно је митски мотив у Украјини и широм ЕУ и САД. Украјинска страна на папиру има предност у пјешадији, обзиром да је прогласила општу мобилизацију, а Русија није. Своју ратну идеологију заснива на томе. Принцип је једноставан: Запад треба да јој достави довољно наоружања, а они ће се самостално одбранити.

Питање је да ли је овај сценарио изводљив, јер смо данас све даље од ранијих најава да ће Украјина ставити два милиона људи под оружје. То се до сада није десило и питање је да ли ће икада. Не само због тога да ли ће Кијев бити у стању да логистички то изнесе, односно да наоружа, опреми и прехрани толику војску, већ и јер присилно мобилисане јединице по правилу имају слабији учинак од професионалних састава. Уједно, морал у војсци која се повлачи је заразна болест која се повећава са протоком времена, а рат траје и односи велике жртве.

Русија за сада не уводи у ратни оптицај значајније нове снаге, већ се ослања на језгро своје војске у смислу професионалних војника, односно уговораца. Прије почетка сукоба Русија имала око 800.000 припадника сталне војске, а процјене су да их у Украјини није употријебила више од 200.000.

Шта жуља Русе из арсенала Запада

У првом таласу су помињане далекометне хаубице 155 милиметара, које се наводе аутоматски преко ГПС координата. Други на списку је систем ХИМАРС (High Mobility Artillery Rocket System). По традицији руске Каћуше, која је ево на данашњи дан прије 81 годину први пут примјењена на фронту у Другом свјетском рату, ХИМАРС је монтиран је на камион. Има три послужиоца, а сет од шест високопрецизних ракета се може промијенити, односно поново напунити у року од три минута. Такође може испаљивати и двије веће, односно једну највећу ракету – са максималним дометом од 300 км.

Њихова висока покретљивост и прецизност је велики проблем за руску страну, која је нашла друго рјешење. Појавила се вијест да је из правца Украјине извршена продаја, односно предаја система ХИМАРС, односно да се овај артиљеријски систем налази у посједу руске стране, која ће га сада подврћи такозваном обрнутом инжењерингу. Уколико је ова информација тачна, а пратила је објава руске стране о уништењу два ХИМАРС-а у Донбасу, то би представљало ударац за супротну страну која у свом посједу тренутно има највише осам или дванаест оваквих система.

Русија такође има проблема и са овладавањем ваздушним простором у којем без сумње има иницијативу, али не и потпуну контролу, посебно у дубини фронта земље. Осим што је у питању велика територија са већ разрађеном и добро опремљеном ПВО мрежом још из доба Совјетског савеза, украјинској страни војске НАТО обезбјеђују сву могућу обавјештајну и другу врсту подршке у овом сегменту.

Од сателитских снимака, до тога да ћемо вјероватно за двадесетак-тридесетак година када се отворе архиве, видјети ко је све са Запада пилотирао дроновима под украјинском заставом, трудећи се да убије што више руских војника. У склопу с тим, појавила се вијест да постоји могућност да ће Русија од Ирана наручити више хиљада дронова, који су још увијек сегмент у којем руска војна индустрија заостаје за Западом.

-Ја просто немам двојбе, да су у том смислу Американци директно укључени у рат. Као што је у вријеме Корејског или Вијетнамског рата совјетска страна пилотирала у авионима сјевернокорејске и сјеверновијетнамске војске, да су пилоти обе стране учествовали у арапско-изрелским ратовима или су амерички специјалисти дирљиво овјековјечени у Холивудским акционим блокбастерима типа Рамбо 3, који су вршили обуку исламистичких побуњеника, данашњих талибана, за кориштење противваздушних пројектила Стингер у Авганистану, рекао је наш Дани(ј)ел Симић гостујући у јутарњем програму Пинк ТВ из Београда.

Умјесто Стингера – Џавелин

Американци су испоручивали исламистима у Авганистану топлотно самонавођене пројектиле Стингер, како би се неутралисала совјетска надмоћ у употреби оклопних хеликоптера и јуришних авиона за блиску подршку пјешадији, која се креће у добро наоружаним и добро обезбјеђеним колонама оклопних возила.

Велика предност у наоружању су противоклопни системи Џавелин америчке и Нлоу британско-шведске производње, који су у одређеним сегментима технички у предности над противоклопним системима које у масовној употреби има руска страна.

За разлику од класичног пјешадијског противоклопног комплета, рецимо ручних ракетних бацача какви су код нас у рату били Зоља или Оса, Нлоу има самонавођење по унапријед утврђеној траси, као и могућност детонације изнад оклопног возила, гдје је по правилу оклоп далеко слабији него с предње стране.

Џавелин је још напреднији систем, он ради попут ручних противавионских комплета какав су Стрела, Игла или Стингер, односно има могућност да се топлотно самонаводи. За разлику од система маљутка који је употребљаван код нас у ратовима деведесетих, оператор није у обавези да доведе ракету до циља. Џавелином, као донекле и системом Нлоу, може да се дејствује по принципу "испали и заборави". Џавелин је далеко боље оружје које има термалне сензоре и много бољу оптику, која у најновијим побољшаним моделима може захватити циљ на даљинама до четири километра.

Но, једна ракета за Џавелин кошта од произвођача саму Војску САД око 216 хиљада долара, док је извозна цијена увијек нешто виша. Он кошта 10 пута више од система Нлоу који кошта Британце, који су опет примарни корисници, око 27 хиљада америчких долара по јединици ове борбене технике. Озбиљне земље као Француска, набављају пар стотина комада, али по скупљим цијенама. Неке од процјена су да земља која није примарни корисник (ВБ и Шведска) мора издвојити око 40.000 долара за једну ракету Нлоу.

То је скупо наоружање, али чија успјешна употреба много више кошта страну која је погођена, јер је тенк или оклопни транспортер вишеструко скупљи ресурс. Бивши високи представник у БиХ, Карл Билд, на Твитеру је својевремено ликујући испратио велику испоруку ових пројектила Украјини, радујући се да само ако 10 одсто њих буде успјешно у поготку, да ће то скупо коштати руску страну.

Сва ова помоћ коју Украјина добија лијеже на рачун који ће украјинска страна добити од Запада. Када и ако се овај сукоб оконча тако, да власт оличена у Владимиру Зеленском буде имала адресу за испоруку препоручене пошиљке.