Дејан Којић: О Олуји и када је сунчано

Етничко чишћење и физичку ликвидацију Срба у данашњој Неовисној Републици Хрватској никад не смијемо заборавити. О њој, као и о Покољу за вријеме Другог свјетског рата, треба писати и када „није сезона“.

понедељак, 10 августа, 2020 / 17:45

Пише: Дејан Којић

Хегелу дугујемо знамениту тезу да се историја понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса. Најаве трагичног 20. века по Србе су се одиграле 1895, 1899, 1902. и 1914. године.

Прва три догађаја се везују за Загреб, када је у демонстрацијама подржаним од стране франковаца дошло до нереда, напада на загребачке Србе и њихову имовину; а исто се догaђа и у Сарајеву након Видовданског атентата.

Убрзо следе зверски злочини над мачванским Србима, затим Покољ у НДХ односно етничко чишћење са простора Хрватске и Федерације БиХ крајем претходног столећа. Биолошки и духовни потомци загребачких франковаца и сарајевских шуцкора се никада нису одрекли уверења својих старих како је суживот могућ, али са што мањим бројем Срба.

Најпожељније: без њих.

Након недавне одлуке врха Самосталне демократске српске странке (СДСС) да њен члан и нови потпредседник хрватске Владе присуствује прослави „Олује“ у Книну сведочимо Хегеловој повесној фарси. Но, као свака прича, и ова има своју предисторију.

Лето је 1843. године, а место збивања село К. (пуно име: Кричке) у далматинском Петровом пољу. Филипа и Јелу Бакљину је задесила велика оскудица због лоших приноса, а глад са собом доноси нову невољу.

Србима тог краја је понуђена помоћ у житу, власти га нуде на поклон, али се за ту великодушност мора одговорити уписом у царску вјеру, односно унијаћењем, формалним задржавањем православља, а суштинским прихватањем папе. Док магарцу Курјелу дају руковијет сламе и једу пуру која је већма црна, него жута, несрећни супружници разговарају о промени вере.

Сачувај Боже вели Јела и горостасни Филип – познат као Пилипенда – креће ка граду да прода кокошку Пиргу, једино у кући што им се да уновчити. Среће унијата Јована Кљака који зазире од њега, будући да му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор. Након почетног страха – јер је можда изгубио веру, али није свест да се огрешио о старе – Кљако почиње правдати сопствени поступак.

Поручује Пилипенди да се оразуми, јер он и његови то не чине од бијеса, нити желе да остану у поганији; једина логика која их води је да изимимо, опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако. Потом самоуверено тврди да ће Пилипенда постати унијат пре Ускрса, а на концу поручује са висине, одвратно прекорно и злобно:

„Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!“

Некоме ће позивање на приповетку „Пилипенда“ Симе Матавуља – написану 1901. године – деловати као прилично нејасан и немушт покушај да се укаже на поступке српских (?) представника у Хрватској.

Трогир

Међутим, оразуми се читаоче и схвати: ни они то не чине од бијеса, нити дубоко у себи желе да учествују у книнској поганији 5. августа. Вероватно би и они да изиме, опасу нејач и чељад, па ће онда лако.

Запитаћеш се ти шта ће Србин на прослави „Олује“ када је међу нама до скоро било неупитно да је то етничко чишћење, мада се ствари морају назвати правим именом и рећи како се ради о коначном решењу „српског питања“, управо онако како га је осмислио Миле Будак.

Сетићеш се и да нас је распаметио прошлогодишњи одлазак црногорског официра Ивана Машуловића у Книн, да пре два лета нисмо могли разумети зашто израелски авиони прелећу Хрватску баш 5. августа, као и да пуних 25 година не схватамо како је могуће славити протеривање четврт милиона сопствених грађана.

Ако одлучиш да идеш до краја и питаш колико се Крајишника вратило захваљујући оразумљеним Србима, зашто преосталима ломе ћириличне табле и скрнаве надгробне споменике, како то да баш у српска села у Далмацији никако да стигне струја на прагу треће деценије 21. века, хоће ли се престати са негирањем Покоља и осталих злодела почињених над Србима, увек ће се наћи неко да ти одсечно поручи да ућутиш пред онима који су почели да исповедају царску вјеру.

А ти – несрећни мој Пилипенда – ти који си почетком августа 1995. године под гранатама понео векове крајишких граничара у завежљају, поручи му попут Матавуљевог јунака:

Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!

И додај:

Свако ко дели радост Хрвата,

за Србе је персона нон грата.



2 КОМЕНТАРА

  1. Повратни пинг: Олуја – Текстови – Дејан Којић

Оставите одговор