Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: У пољу, у Маријупољу

Највећи град на обали Азовског мора. Пола милиона становника. Опет сам напољу. И на терену. И у иностранству. На улазу у Маријупољ бијах прије више од мјесец дана, али ни један пасош ми не би помогао тада да уђем.

петак, 15 априла, 2022 / 22:42

Пропусница данас, снага је војске с чије стране фронта се налазим. И нема те оружане силе која ће их натјерати да се повуку. Побиједили смо 1943. – побиједићемо и сада! Кажу, одмах пошто узвикну: Донбас је Русија!

Јутро у Доњецку ме буди само. Без аларма. Иначе бих закаснио. Толико сам био преморен, да сам заспао прије него га подесих. Киша пада по Авенији Мајаковског. Кроз прозор, нека старија жена шета пса. Чује се експлозија. Појака. Окрећу се и она и пас. Пас први губи интерес. Наставља да је цима из рамена и одвлачи за поводац даље низ улицу.

Андреј, командир обезбјеђења, окупљеним журналистима каже с непротивкороничном маском на лицу:

Ово је најопасније мјесто гдје можемо тренутно отићи. Шљем да је затегнут, прслук затегнут. Нигдје не ићи без њих. Пажљиво слушајте моју команду. Ако кажемо лези, лези. Ако кажемо трчи, трчи. Ако кажемо да легнеш, лези на трбух и отвори уста против контузије. Руке на потиљак, ноге скупљене. Нико да се не миче, сједа, гледа около и слично. Ми ћемо одбрати која зграда је добра за заклон. Уколико почну експлозије у нашој близини, потражите погледом или мене или моје саборце. Исто тако, ако видите беспилотник, авион или квадкоптер, обавезно нам кажите.

Један послије тог монолога излази из аутобуса. Ратни извјештач није баш посао за свакога. Мало је та прича предраматична, мислим се. Натјерају те да обучеш шљем и панцир, па онда снимаш дјецу како се играју у градском парку. Изгледаш сам себи као хипохондрична будала. Мада Матео, Италијан, каже забринуто да није стигао уплатити ратно осигурање. Иначе га плаћа 400 евра седмично. Гледам га бијело.

На моје изненађење, не идемо на Новоазовск, већ аутопутем Доњецк – Маријупољ. Линијом фронта је пресјечен скоро одмах по изласку из града. Одатле локалним правцима, мени познатим као Бања Лука – Бијељина. Редају се Докучајевск, Николајевка, Бугас. У Бугасу се поново пењемо на аутопут, на којем је највећа међустаница Волноваха. Њу сам чак фотографисао из даљине док је била у окружењу. Волновать, на руском значи бринути се. Бриге више нема, град је добрано полупан.

По свједочењу в.д. директора Главне болнице, Виктора Фјодоровича Саранова; униформисани људи у маскама су им рекли да се повуку у један мањи дио болнице, а остатак су претворили у своје упориште. Сада тај дио болнице ради, док је овај "војни" разрушен до неупотребљивости. Мјештани кажу украјинском артиљеријом.

Пшеница је никла свугдје, осим на правцу који је у фебруару био граница ДНР и Украјине. Ту је коров. Кад напуштамо Волновахски рејон, напуштамо и аутопут. Новоавдејевка и Кременивка. Опет пшеница. Тек понегде прекинута кратером гранате. Црни лијевци у зеленилу и зелена паковања са нецрвеном петокраком у блату. Натпис: Военторг. Дневно следовање хране по стандардима Руске Армије.

Некадшњи артиљерски положаји се познају из даљине по дрвеним сандуцима муниције распоређених у сред њиве. Фронт се помјерио. Артиљерија отишла даље. На пар мјеста дугачке и педантно сложене антитенковске линије. Бетонске пирамиде квадратне основе, код нас познате као змајеви зуби, повезане су бодљикавом жицом, кроз алке на врху. Ништа није помогло.

Прочитам на аутобуској станици натпис Бердјанскоје. Мјесто иза којег је био фронт кад сам био посљедњи пут под Маријупољем. На једном блокпосту пише Ахмат Сила.  Мени добро познат слоган из Чеченије.

Први призор у Маријупољу је скроз угљенисана зграда. Пред њом је неки аутосалон и дугачки редови људи који чекају да им Народна Милиција ДНР подијели хуманитарну помоћ. Хладно је за кратке рукаве, преко којих ми је панцир и шљем војног педигреа, које сам узео на реверс. Немам ни пара да купим.

Да ли због цивилне јакне која слаже са шљемом по боји, прилази ми жена. Објашњавам јој да ја не могу да ријешим њен проблем, само да пренесем шта је рекла. "Наш је проблем што живимо у близини фабрике Иљича, тамо се воде борбе и не долази хуманитарна помоћ. Дошли смо овдје пјешке. То је велико насеље, не знам шта ће бити даље". Каже, па почиње да плаче. Стављам јој руку на раме. Заборављам да питам како се зове. Али, ево, испуњавам обећање.

Маријупољ је полупан као Дервента. Пожар је гори од граната. А најгоре је смеће. Свеприсутни и један од најпоузданијих симптома рата. Смеће је свугдје у гомилама. Нема воде, нема струје, нема гаса. Некад богати град се вратио у праисторију. Људи ложе ватру на ложишту од сложених цигала и кухају на роштиљ решеткама или плеховима. Улојени су и ифлекани. И непријатно им је због тога.

Пред болницом постапокалиптичне сцене. Украјински натпис није скинут, само је стављен нови, ДНР-овски. Уопштено, нико не мрзи украјинско било шта, као што се из Кијева убија све руско још од 2014. Људи уоколо кухају, чекају са пластичним бидонкама.

Не престају да прилазе. Неки траже цигарету. Једна баба пита кад ћемо добити воду. Друга Алина Шевченко, каже кључну ствар: Град, велики град. Прелијепи град. Да су извјесили бијелу заставу као други, ми би били живи и наши домови би били читави. Имам 52 године стажа и све ми је сад изгорило.

Од када је свијета и вијека, војске су опсједале градове. И нудиле услове за предају, да се спријечи крвопролиће мирних житеља. Глава првог војника или велможе. Пристанак на данак. Савез против сљедећег града, а у овај да ни не улазе. Разне опције.

Зелебоба, познат као предсједник Украјине, којег су паре Запада довеле на власт да комедију проводи у праксу, није пристао на било шта. Доведен је да би НАТО ратовао против Русије до посљедњег Украјинца. Екстремисти у Маријупољској луци се још опиру, јер знају какве су злочине починили. Смрт им се чини као бољи избор од предаје.

Обавијестићу вас кад је сигурно да се дођете окупати у Доњецкој Народној Републици, чим читава обала Азовског мора буде денацификована.