Чеченија: Земља кула од камена и стакла

Главни град руске федеративне републике Чеченије, Грозни, нешто је као комбинација, рецимо, Ростова на Дону и Техерана. Величине Сарајева, а у појавном обличју Дубаиа.

недеља, новембар 24, 2019 / 15:55

Пише: Дани(ј)ел Симић

Грозни је чист, уређен, дисциплинован град; као већина руских. Техеран кажем из велике љубави, јер је Исламска Република Иран најлибералнија држава од свих блискоисточних, дубокоазијских и афричких исламских режима. Тамо жене иду на факултете и немају обавезу да покривају лице. За разлику од, рецимо, америчког савезника Саудијске Арабије, гдје тешко могу да се крећу без пратње, а камоли возе кола или гласају.

Чеченија је још нововјековнија, хибриднија, са комунистичком предисторијом у погледу на религију и права жене. О њој прије пута знам све. Онако, како књишки људи мисле да знају све.

Пратим још од средње школе. Сјећам се на великом одмору у Гимназији,  обзнањујем да сам преко радија чуо вијест како су руске снаге 1994. заузеле Грозни. Пишем графит: Грозный је наш! У рату заузимајући страну против исламизма, као да ми Срби имамо било какве размирице са Чеченима. Черкези су већ друга прича. Њих памтимо као подизвођаче њемачких казнених експедиција из Другог свјетског рата.

Први снимак клања човјека и одсијецања главе, који гледам посредством интернета прије овог миленијума, био је управо отуда. Ни Дервента, а ни Вуковар, као артиљеријом разрушени српски градови у постјугословенском крвопролићу, не могу да се пореде са постсовјетским логистичким потенцијалима у заравнавању Грозног. Тај град је деведесетих био синоним за уништеност.

Преуморан сам. Нијесам спавао због Митровдана у Невесињу. Ваљда још само мене погађа до несанице, кад се неко запљуне на Војску Републике Српске. Сједам, закаснивши на онај праскозорни, у аутобус чија рута прелази само једну границу.

У Сремској Рачи. И путујем дуже него од Београда до Москве. Преко осам сати. Не рачунајући чекање у пресједању, дуже него до Грозног. Из Бање Луке нема авион сваки дан за Београд, као из Подгорице. Само сам ја, од пристиглих из других престоница, дошао аутобусом до Београда.

Преко облака до Грозног

На Сурчину, узимамо бесплатне дневне новине које дијеле стјуардесе. Коммерсантъ на насловној има чланак о Србији. Као, неће САД уводити санкције Србији, јер је купила Панцир-С од Русије.

Глава ми кљуца док чекамо на Шереметјеву, гдје је кинески и званично трећи језик на свим јавним натписима. Пред лет срећемо новинаре Димитриса и Рикарда. Грк и Италијан, који живе у Москви. Борим се са сном. Борим се са руским. Огладнио и ожеднио у реду за укрцавање. Чекам досезање крстареће висине и послужење, као супу на свадби.

У авиону има носатих и брадатих. Има капица и махрама. Одмах у реду иза мене, један у дресу Русије и други ћелав и са брадом. Без бркова. Причају. Није руски. Први пут у животу чујем чеченски уживо и неописиво ме подсјећа на арапски. Без обзира што Чечени, као Грци, Грузијци или Јермени; немају ближих језичких сродника међу индоевропским народима. Па, самим тим, ни било какве везе са арапским језиком. Осим вјерске.

Гледати се кроз прозор нема шта. Сем облака. Доле негдје је Вороњеж. О фотографији не мислим. Пишем у телефон, па осјетим да сам заспао. Онда дуго гледам у ријеч. Не разумијевајући је и не знајући шта сам хтио да кажем. Домаћин нам је купио по карту до прозора све тројици. Никог нема на преостала два сједишта до пролаза. Подижем наслоне за руке, нагуравам кошуљу преко копчи за сигурносни појас и лијежем на сва три.

Слијетање у будућност

Будим се и видим равницу. Нијесам, ни под разно, тако замишљао Чеченију. Њиве унедоглед, издјељене појасима шуме и блатним цестама. Ту и тамо неко језеро сасвим блиједоплаве боје или село неправилног тлоцрта.

Равно, равно, равно.

Онда, наједном, угледам планинске вијенце како се црне изнад облака у даљини. Авион се нагиње. Флапс на лијевом крилу се тресе. Али баш се тресе и уопште ми на њему није пријатно гледати лимене закрпе у закивцима. Слијећемо. Успјешно. Неосјетно. У гужви, док полако излазимо, онај ћелави иза леђа неће да се досађује, па гледа неки борилачки спорт на телефону. Још један стереотип о Чеченима, који је потпуно тачан.

Кроз прозор видим руску заставу и натпис Грозный Северный. Тако је руска војска прозвала аеродром и тако му је име и данас. Сјеверни аеродром. Ограђен је бетонским зидом. Испред чека аутобус и жене из особља, које имају мараму као дио униформе.

Још са покретне траке за подизање пртљага, види се џамија. Примјећујем једну косооку, а необично високу жену, која нема мараму. Онда схватим да сам у дубоко исламској земљи и да тако, обично и отворено гледати у некога женског пола, уопште није пристојно.

БАУ

„Бау“ је ријеч коју сам прву питао и упамтио на чеченском. Руси кажу „башња“, ми Срби речемо „кула“. И приликом гостовања на ЧГТРК “ Грозный“ у емисији Тачке ослонца, то је била ријеч коју сам навео, на питање водитеља јесмо ли коју њихову научили? Опсједнут сам таквим грађевинама и убрзо схватих да сам у Чеченији као код куће.

Одмах по изласку на дање свјетло, крај златасте џамије, дочекује нас нека врста тријумфалне капије. До средишта престонице, установљујем да се тај архитектонски мотив непрестано понавља.

Испред салона керамике, метар висок. На авенији Ахмата Кадирова, по двије са обе стране моста. У центру Грозног, одмах уз градску управу, узима обличје небодера од плавог стакла. Путем ван града, дају дух аутобуским стајалиштима. На излетишту Нихалојевски водопади, стоје као украс уз гипсане патуљке. Уз пут до тамо, древне. Стотинама година старе. Исте такве. Тај предложак.

Никарој

Четвртаста основа се, благо пирамидално, сужава ка врху. Куле завршавају са четири осматрачка прозора на четири стране и кровом од лиснатог камена. Природно онда, бар за мене, најјачи утисак и осјећај посебности, оставља то што нас воде до мјеста по имену Никарој.

Пут до њега је блатан, затим покривен снијегом, а на неколико мјеста испресјецан потоцима озбиљног хидропотенцијала. Убијају ме неразгажене ципеле, али ипак се са Рикардом Ричијем пењем до средишње куле утврђеног мјеста које је напуштено 1944. године, када је Стаљин депортовао Чечене у Казахстан.

Године 1957. допуштено је да се врате, али у ту граничну област никад. Однекуд провејава прича да су руски истраживачи датирали Никарој као стар 2.000 година. Домаћин са којим у џипу причам руски у повратку, Зелимхан, каже да никада новинари ван Заједнице Независних Држава (бивши СССР) нијесу били ту. Зато Никарој у овој причи неће имати само посебан поднаслов, него посебан текст.

Веинах: Нохчи и Ралраи

Касније ћу сазнати да су најстарији градитељи башњи на Кавказу заправо Ингушети. Но, сазнаћу и да су Ингуши заправо чеченски Црногорци. Или Украјинци. Или Аустријанци. Зависи из које земље гледате. То им ништа није помогло, па су и они били депортовани заједно са Чеченима у Казахстан и Средњу Азију. Причају потпуно исти језик и до 1992. године живјели су у Аутономној Совјетској Социјалистичкој Чечено-Ингушкој Републици.

Ингушети су се 1810. одвојили од Чечена. Били су у равници и са руским царем се помирили, каже Ислам. Наш домаћин и у том тренутку возач, густе црне косе и браде, прошаране сиједима. Кажем у том тренутку, јер често мијењамо теренско-спортска возила, којим нас транспортују по земљи.

Чечени себе називају Нохчи, док Ингуши себе зову Ралраи. Веинах је заједнички именитељ и на њиховом језику значи „наши људи“. Причају исти језик, или барем нема ниједан да личи на њихове говоре, више него једни на друге. Помиње се нека хипотетичка веза са баскијским, ваљда на начин као што мађарски, фински и естонски јесу језички рођаци.

Оба назива Ингушети и Чечени, по једној од верзија долазе од имена мјеста која су прва посјетили руски истраживачи. По мјесту Ангуш у данашњој Сјеверној Осетији, односно насељу Чечен-аул у данашњој Чеченији; Ингуши и Чечени добили своја међународно позната имена. Пошто ми добро знамо шта је бити исти, а насилно различит, ваља додати да у сусједној Грузији живе још и Кистинци и Бабијци (Горанци и Торбеши), чији језик једино Веинахи могу разумјети.

Ралраи би, по једном тумачењу, требало да значи „становници кула“, док се Нохчи изводи отуд што Чечени имају мит по којем су потомци Ноја. Односно Нуха, алејхиселама, како је познат из Кур’ана на српском.

Ты мусульманин, что ли?

Причу о Ноју и његових 24 сина и 24 кћери, дознајемо од начелника униформисане полиције Чеченије и замјеника министра унутрашњих послова, по имену Апти Аронович Алаудинов. И то испред једне од башњи, односно кула код Нихалоевских водопада, које су биле намјењене за становање, а не за борбу. Тешко приступачне камене грађевине, залијепљене уз литицу над ријеком као ластавичије гнијездо.

Са њим се срећемо крајње неформално, на једној раскрсници, ко зна гдје. Рукујемо се и опет сједамо у кола. Моторкада црних Ескалејда и Тојота. Он у првом возилу и то за управљачем. Возе силовно, као обезбјеђења наших власти. С тим, што Апти нема обезбјеђење, већ на сувозачком сједишту сједим ја. И бесједимо. Иза мене, на задњој клупи, такође нема ни једног Чечена. Све сами Срби. Владимир и Игор.

Има црну капицу са кићанком и кошуљу која би требала да вуче на традиционалну одежду. Својим изгледом, наступом и причом; више дјелује као неки имам, него генерал руске полиције. Има двије жене и са сваком по шесторо дјеце. 43 године.

У једном тренутку ме пита јесам ли муслиман? Ваљда из истог разлога што ми је Александар Хршум рекао, кад смо се први пут чули након једног гостовања у Забрањеном форуму религијске теме: Па гдје с’ ти? Сви ме питају овамо, гдје ти је онај Влах што зна у Кур’ан?

Велика сеоба Чечена

Некад вам је невјероватно да сте у Русији, која је била дио наглашено атеистичког Совјетског савеза, а уз тако очигледан исламски поредак. Традиционални ислам је био тешко нарушен и повријеђен. Као и читава нација. Поготово депортацијом 1944. године, која је потпуно испразнила земљу и главе коштала сваког четвртог становника. Након тога су џамије и гробља порушени, књиге спаљене и имена мјеста промијењена.

Чечени и Ингуши, исељени су са Кавказа под оправдањем да су били масовни сарадници њемачког окупатора, односно да су дјеловали контрареволуционарним бандитизмом. Данас се зна да тешко да су могли бити озбиљни колаборационисти, када окупације тих дијелова земље од стране Хитлерових трупа није ни било.

Прије да је то страдање услиједило, моје је мишљење, зато што су били традиционални непријатељи Стаљинових Грузијаца. Најмање 100.000 умрлих, а помиње се и дупло већа бројка, у таквој насилној сеоби, посљедица је полубожанских овласти једног човјека, са сасвим другачијим замислима о државности и националном индентитету. Због овог страдања, уопште није било тешко предвидити војнополитичку оријентацију Чечена ка независности, након распада СССР.

Зато је, ваљда, истрајавање на вјери данас јако важно у Чеченији. Власти на сваки начин желе показати да је практиковање вјере дозвољено, али и да је и они практикују. И на грбу Грозног се налази џамија, по имену „Срце Чеченије“, а неодољиво подсјећа на реплику Плаве џамије султана Сулејмана у Истамбулу. Олити Цариграду.

Култура (истински) без алкохола

У Чеченији нема вјерске полиције, но ислам је јак. Обичаји чврсти. Много чвршћи него код наше исламизиране браће у Ефбиху. Грозни има велелепне и гиздаве џамије, али их је једно тридесет пута мање него у Сарајеву, који је град приближно исте величине. Можда нешто већи.

То је зато што Чечени имају посебан језик и историју, која их разликује не само од Срба, већ од свих околних народа. Истрајавање на религији као идентитетском стубу, који ће се у вертикалном освајању простора наглашавати бројем џамија, онда није толико битно као код нас.

Нема алкохола у продавницама, мада није законски забрањен. Пред сам крај боравка, у ресторану на језеру КезенойАм (1854 метра надморске висине), али и на посљедњем спрату нашег хотела Грозни Сити, уочавамо да постоји алкохол у понуди. Вукајловић свједочи да је попио мало пиво у потоњем угоститељском објекту, за противриједност од 12 америчких долара.

Тешко да ћете видјети момка и дјевојку у кафани. Нипошто да се држе за руке. Углавном мужа и жену. Жене и дјевојке носе мараме на главама и не улазе са мушкарцима у лифт. Не рукују се. Али се сређују на начин који их више чини Рускињама, него Арапкињама или Иранкама, будући да им марама редовно открива шишке.

Чечени су јако поносни на то, те у разговору често истичу како код њих нема старачких, ни домова за напуштену дјецу. Све то рјешавају у оквиру породице. У оквиру племена, односно кланова. Да је њихово друштво почивало на једнакости појединаца и прије изума демократије која се по свијету шири бомбама НАТО.

Нетрпељивост према исламу из увоза

Питам Аптија Ароновича шта он има да поручи домаћим муслиманима, који чак и када Турска развија све тјешње односе са Русијом, готово патолошки, виде свој ослонац у војној сили САД, а коју би она у циљу разрјешења размирица примјенила на њихову православну браћу?

Он одговара да је његово виђење како су САД и њихови савезници прави непријатељи ислама, те да је довољно погледати какву патњу муслиманског становништва су Американци донијели у Авганистан, Ирак, Либију, Египат, Сирију, Јемен и слично. У Русији су, пак, без мијешања са стране они успјели да постигну мир и суживот.

Први објекат који је у Грозном направио Рамзан Кадиров, каже Апти, била је православна црква. Нама је на првом мјесту сигурност, напредак и грађанске и вјерске слободе свих грађана Чеченије, закључује.

Као јако битну ствар, навео је што они своју омладину школују у домаћим вјерским школама, те уче аутохтоном, традиционалном чеченском исламу; док на деструктиван утицај вехабија за вријеме рата, гледа као на један од изворишта непотребних сукоба.

Полушаљиво, а двије половине озбиљно, кажем му да Рамзан Кадиров, када се буде уморио од предсједничке фунције у Чеченији, дође код нас у Сарајстан да буде високи представник. Ред је да буде и један муслиман, а поготово из једне чланице Савјета за проведбу мира. Има ли то Аустрија нуклеарно оружје? Вечерамо у ресторану (пази сад) Двије куле. Чечени су опсједнути месом као и ми.

Без пуно мљевења, благо сушена па кувана јањетина. Некакве округлице од тијеста које се гурају у умак од бијелог лука, те палачинке са надјевом од шећерене, згњечене тикве. Апти нас је све снимио да се јавимо његовим пратиоцима на Инстаграму, а на крају нам је свирао на гитари и пјевао Ислам Успанов. Испрва на руском, па смо му морали наручити пјесму на чеченском.

На путу према Никароју и назад, мени је ово јако битно било да забиљежим, асфалт престаје и почиње у мјесту Итум-Кале.

Од вехабизма до сигурности у саобраћају

Крај пута свако мало постоје религијске поруке Аллах Акбар, Елхамдиллах, Субханаллах, итд. Парадоксално, а за једног странца којем ислам није стран, то није у циљу вјерске индоктринације, већ управо успоравања и правилног понашања у вожњи. Ислам, односно брига за свој положај у Аллаховим очима, овдје је мотивишући фактор за сигурност у саобраћају.

Проблеми у чеченском друштву, чак и по избацивању руских војних јединица након Првог чеченског рата, настали су управо из разлога што су Чечени жељели да практикују и врате се исламу, али након толиких година нико није знао како.

У тај вакуум су ускочили муџахедини из блискоисточних земаља, потпомогнути оперативцима ЦИА и америчко-саудијским новцем. Тада су услиједили снимци откидања прстију пуцњима из пиштоља, те одсијецања глава као код нас на Озрену и другдје. Готово сва млађа популација је била залуђена вехабијским учењем, потпомогнутим дијељењем нових Лада типа Жигули.

Онда су ти момчићи, са осјећајем усхићења какав даје посјед аутомобила у тим годинама, возили по Чеченији и засретали, рецимо, момка и дјевојку у колима. Па када се утврди да нијесу муж и жена, њега избију, а њу силују. Узму им све што посједују, ако већ не и живот.

Чеченско друштво, још прије појаве Владимира Путина као предсједника владе Русије и треће војне кампање у Чеченији, урушило се само у криминалу локалних господара рата, међусобним обрачунима, тешкој економској ситуацији и одсуству државног уређења, те уплива радикалног и насилног исламизма.

Аслан из Нарније

Мени најживописнији саговорник, био је Аслан Улубајев. Са њим сам провео највише времена, јер на крају нико није хтио да се вози у његовом бијелом Ленд Крузеру, из разлога што то чини јако споро. Наравно, у поређењу са набријаним момцима из Аптијевог окружења.

Захваљујући његовом размимоилажењу са остатком колоне, успио сам да видим град Шали, у којем једнако необично за кавкаске услове стоји огромна џамија и низ велелепних зграда, са ликовима Ахмата и Рамзана Кадирова. На кружном току, као споменик, стоји руски тенк Т-80 и натпис на цијеви: Ахмат сила.

Аслан каже да су чеченске мајке те, које су одлучиле да заврше рат. Да би ратовао, Чечен мора да добије благослов од мајке. Његова је њему рекла, не да га неће благословити, већ да ће га проклети ако оде у рат. Господин Улубајев прича одличан енглески, јер је живио један период у Великој Британији, гдје му и данас живи двоје дјеце. Иза сувозачког сједишта, завезана је сједалица за трогодишњег сина.

Знало је добро доћи да се одморим или помогнем енглеским у разговору, уз свој једва сажаљиви руски. Али и Аслан је знао кад се умори, почети по руски, увидјевши да све разумијем, али лоше причам.

Откуд паре?

Километре сам се превезао кроз Чеченију и куће, обичне породичне куће са високим зидовима су потпуно нове. И још новије се праве. Нових ограда од црвене цигле. Нових лимених кровова. Са гасоводом до најудаљенијег села.

Гориво им је за марку јефтиније од нашег. Гас, а не струју користе за гријање. Држава их чека са уплатом рачуна. Око 70 одсто становништва, од нешто преко милион Чечена у Чеченији, живи на селу. То су разлози због којих њихова просјечна плата од 15.000 рубљи (250$), далеко на посљедњем мјесту у Руској Федерацији, ипак омогућава нормалне услове за живот.

У Чеченији, а баш сам гледао, нијесам видио ни једног бескућника или просјака. Она по платама, истина, заостаје много иза Москве, Петрограда или области као што су Јамало-Ненец или Чухотка, гдје је просјечна плата 100.000 рубљи (1.689$), но то је све данас космички другачије од времена прије враћања у састав Руске Федерације. Непрепознатљив напредак.

Данас је, каже Аслан, за разлику од жигулија који су дијелили исламисти, Тојота Камри симбол нове власти и поретка. Однекуд постоји неписано правило, да чиновници који дођу до новца, не купују луксузнији аутомобил од овог модела, како не би изазивали пролетерски бијес широких народних маса.

Чеченија добија дио од продаје нафте ту извађене, док путеве у потпуности финансирају фондови из Федерације. Чечени се, широм Русије, баве „рјешавањем конфликата“, како то еуфемистички каже Аслан и удио њихове дијаспоре у локалном породичном буџету је сигурно примјетан. Но, све исламске земље које би инвестирале у Русију, виде Рамзана Кадирова као свој најбољи и најизравнији пут до Владимира Путина.

Рамзан син Ахматов

Посљедње вече у Грозном, сусрели смо и човјека који је симбол Чеченије каква је данас. Након атентата на његовог оца Ахмата Кадирова, који је већ постигао споразум са Русијом, Рамзан је одлетио авионом у Москву и састао се са Владимиром Путином. Ником није познато какав су споразум углавили, али резултати тог договора се виде свугдје по Чеченији.

Из једне потпуно ратом уништене земље и друштва у најнасилнијој могућој транзицији, изникао је мир и одржив развој какав је код нас у истом том периоду готово па немогућ. Чак и за помислити. Поготово у инфраструктурном смислу.

Кога, уистину, брига за НВО-мрсимуђењима око „недемократије“ и „џамахирије“ у Чеченији. То могу само незналице, пошто је џамахирија термин на арапском за социјалистичку државу. А Чеченија нема социјалистичко уређење, као што нема ни логоре за хомосексуалце.

Шта неког брига што су свугдје по Чеченији слике Ахмата и Рамзана и Владимира; као ликови мученика и ајатолаха по Ирану? Да ли Чечени треба опет, као будалаши у Украјини недавно, да чачкају своје друштво из темеља у маниру „хљеба преко погаче“? Доводе се у опасност новог грађанског или чак вјерског рата, само из разлога што је друштво у Вашингтону, Лондону, па ако хоћете и Москви, уређено на другачијим начелима него њихово? Жива легенда, код Срба светац, Владимир Путин, има једину улицу у Русији управо у Чеченији. На његову, преко моста, надовезује се Ахмата Кадирова. А није то случајно.

Ако је по западним стандардима Рамзан диктатор, онда је довољно погледати на шта данас личе земље „диктатора“ као што су били Садам Хусеин, Моамер ел Гадафи, или Башар ал Асад; када су им САД и савезници послали демократију из увоза.

Ко је диктатор, а ко је демократа?

Аслан се шали и каже: Ви Срби требате лијепо заратити са Русима, па изгубити. Узвраћам да смо се и ми тукли са надмоћнијом силом која има атомско оружје, плус домаћи колаборационисти, али да након што су нас обогатили осиромашеним уранијумом, утамничили или скрајнули дотадашње вођство, ништа не напредујемо. Још нам је и горе, гледајући како код свих иде напријед, а код нас стоји у мјесту.

Ох, па не ваља изгубити од Американаца, додаје Аслан, види шта је било са Индијанцима!?

А тако и јесте. Боравак доле, учинио је да увидим корисне лекције и болне паралеле, које се могу повући из трагичне судбине нашег народа у Српској (којег такође има око милион) и Чеченског на Кавказу, у Русији. Имам обичај да кажем: Срби цијене слободу више од разума. Ни Чечени нијесу далеко од ове мисли.

Како године нижем, а рат је све даљи у сјећању, не видим ни један начин због којег наша исламизирана браћа не могу престати са максималистичким насртајима на нашу државност и аутономију у оквиру конфедерације у којој живимо? Због чега ми, којима се језик разликује мање него Чеченима и Ингушима, само због вјерског фанатизма и политичке мржње увезене са стране, треба да уништавамо опцију за развој и трајан мир?

Ахмат сила!

Да ли је САД једини савезник у свијету, или то могу бити Турска и Русија? Морамо ли у НАТО, ако пола државне заједнице неће тамо? Можемо ли се, ако већ вучемо на непремостиво различите стране, сложити да је увијек бољи добар развод, него лош брак? Ако ништа, а оно због дјеце…

И тако ја, улазећи у аутобус који ће ме укрцатиу Аерофлотов ваздухоплов, срећем ону исту високу Азијаткињу. Она ме на изненађење свих нас поздравља. Прва. И смије се. Упознајемо се. Из Казахстана је и зове се Ајнур. Запамтила је и она мене.

Иначе, Чечени, сви, од замјеника министра, до хоџе у забаченом селу, питали су нас непрестано: – Јесте ли ви сви Срби тако велики? Потрефило се да су са мном били Подгоричанин и Ужичанин мојих габарита, који су за мном и са мном одговарали: – Ми смо међу најмањима.

Ајнур је тако моје предрасуде из Москве однијела у Азију, а ја у Европу. У име стабилности, те Његошевих стихова „нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, мислим да је најподесније по српски, скаску о Чеченији ипак завршити ријечима које разумијемо:

Ахмат сила!



12 КОМЕНТАРА

  1. Otrovna ruska propaganda.
    Putin je teroristima dao da izgrade islamsku državu a oni su njemu nenormalnom starcu i simbolu pravoslavlja za komunističke budale dali Alijevu da bi diktator prebolio odbacivanje porodice.

    Prevedeno na bosanski:
    VRS stane teroristima vojničkom čizmom na grkljan 1993. a zatim Alija do 1995. ima islamsku državu iz islamske deklaracije na otprilike 60% BiH uz blagoslov Radovana Karadžića.

    Prevedeno na hrvatski:
    JNA u potpunosti potuče povampirene ustaše crnokošuljaše 1991. a već do 1993. Tuđman, Šušak i Špegelj imaju NDH iz snova uz Miloševićev blagoslov.

    Mislio sam da je Simić samo srao kada je u gimnaziji govorio da bi državu vodio bolje od Radovana.
    Sa Simićem bi imali Veliku Srbiju koja bi u sebi imala Islamsku državu i NDH, prijateljstvo Erdogana čvrsto kao Čelik što je klao ruskog pilota.
    Aferim!

  2. Simiću, što nisi pitao kako se to u putinovom raju – oazi terorizma dolazi do 25000 $ ili 35000 $ ako je plata 250 $?
    Narod čekaju za račune jer su bijeda, kome teroristi duguju za camry?

  3. „Исламска Република Иран најлибералнија држава од свих блискоисточних, дубокоазијских и афричких исламских режима. “
    Nevjerovatno..svaka cast za komentar..jesi bio mozda u Libanu i Siriji? Egiptu i Tunisu?
    Ocigledno nisi kad napisa ovakvu nebulozu

    Ja kapiram da je rusko govno (a samim tim i iransko, jos malo pa ce biti i tursko) sladje od americke pite…ali daj se malo organizuj ako se smatras novinarem

    „Черкези су већ друга прича. Њих памтимо као подизвођаче њемачких казнених експедиција из Другог свјетског рата.“
    Da si procitao imalo Istoriju velikog-otazbinskog rata Sovjetskog saveza, znao bi da su Ceceni i Ingushi pokrenuli pobunu 1940-1942 protiv Sovjetskog Saveza, dakle udarili u ledja kad su Sovjeti stradali, ne bi tako pisao o njima. Zbog ovoga, Staljin ih je zestoko kaznio masovnim deportacijama.

    Ne mogu dalje..trebalo bi mi bruku vremena za sve gluposti iz teksta. Dodje covjek..boravi par dana..i napise gluposti..otprilike isto kao i za Donjeck

    Sad mi je jasno kad su strani novinari dolazi u Srpsku i Federaciju, u toku rata, i neposredno nakon..i kad sam s gnusanjem citao njihove tekstove o divljim Srbima i merhametli Bosnjacima
    Sad citam Danijela kad pise o merhametli Cecenima ili proruskim pobunjenicima

    Dabogda ti Ceceni bile komsije u susjednoj sobi kad budes na nekom odmoru s porodicom
    Dabogda Ceceni stajali u redu s tobom za registraciju na nekom od aerodroma
    Dabogda ti se Ceceni navrzli na sestru, cerku, bilo koga od zenske familije (ne daj boze, za svaki slucaj da naglasim ovdje, da vam se ne desi kao mom ortaku tj, njegovoj cerci na ljetovanju u Turskoj)

    Pa mi onda pricaj o Cecenima..rodjace

  4. Ovo je formula za opstanak Bosanskih Kurda u svojih 5 većinskih kantona !
    Biće postavljen balijski Kadirov koji će držati svoje ovce u toru ( Dijelu Republike Srbije od Novog Grada do Kosovske Mitrovice)
    O TOM PO TOM

  5. Cecenija je samo dio RUSIJE i oni su lojalni gradjani i zive mirno iako su Fasisti sa Zapada pokusali sve da naprave rat i nered nisu potpuno uspjeli i Kadirov je rekao da su oni “Putinova pjesadija” Zivjela majka Rusija i svi koji tamo zive!!

  6. Pitam se koliko im je teško u Sarajevu kad u besanim noćima javno ( uzimajući tuđi nik ) priznaju da bi popušili kurac srbinu.
    Željko i Bakire, imajte milosti ipak su pristali na članstvo u NATO paktu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *