Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Хандрење Хандкеа

Као писац, баш нећу да пишем о Петеру као писцу. Све је било тема, само не то. Одузета му је ријетка прилика да говори о свом дјелу, а да га читава планета слуша. То стварно није људски урадити једном казивачу.

понедељак, октобар 21, 2019 / 14:32

Хандке је у родном граду одбио да уопште више прича о својим политичким бласфемијама, те рекао (према ОРФ) да „мрзи новинаре“ и да су му додијала „стално једна те иста питања“, која немају никакве везе са разлозима због којих је добио годишњу награду за књижевност Нобеловог комитета.

И ту је потпуно у праву.

Они најгласнији, који се не разумију у језичкоумјетничка дјела, а књижевношћу се нијесу бавили ни на нивоу обавезне лектире у основној и средњој школи, не могу разумјети колико је Хандкеу тешко пало, што само један дио његове биографије мора бити толико наглашен, у односу на све оно друго што је живио.

За оне којим Нобел значи

На страну што, лично, немам ама баш никакво мишљење о институту Нобелове награде у друштвеној сфери, она изазива планетарну пажњу. То је заиста ријетка прилика, да један писац казује своју књижевну мисао писменом човјечанству. И то је био Хандкеов посао посљедњих седмица.

Оном брзином којом су библиотекари и књижари затрпани захтјевима за Хандкеовим дјелима, побочно иде и вал пламеног, киселог, најпримитивнијег расизма, рекао бих, према свима који се изјашњавају као Срби. Или се према њима, њиховом језику, писму, умјетности, повијести, наслијеђу уопште; односе пријатељски и са поштовањем.

Од Америчког пен клуба, преко Мајки Сребренице и Жељка Комшића, до Њујорк тајмса, Едија Раме, Салмана Руждија и Шефика Џаферовића. И све баш до накрај, до најјаднијег – домаћих Невладинића. Храчу, проклињу, метанишу. Траже да му се већ додијељена награда одузме. Још горе је кад га раздвајају од рођеног дјела, они који никад нијесу чули за књижевнотеоретски појам „безличност пјесништва“.

Док је нашао нас да брани, сигурно је неки безвезњак и будала

Аустријанци су, чак и политичари, са весељем и поносом дочекали вијест о девет милиона шведских круна на рачуну свог пореског обвезника. Срби су најизненађенији овом наградом. Али баш они, који се залажу за јединство и напредак свог народа. Сви знају за њега, нико га није читао.

Мислили су како је Хандке некаква пришипетља из Корушке, која нам је под санкцијама у госте дошла, да се огребе о међународни публицитет. Јер, руку на срце, највише је таквих шарлатана.

Само очајник или друштвенополитички самоубица, мисли већина, могао би тад отворено стати у подршку Србима. А и данас. Чуј, наврнуо да посјети Слободана Милошевића у тренуцима када су га шминкали као „балканског касапина“? Говор му на укопу држао!? Здравио се са Младићем и Караџићем, јавно одбијао да пристане на глупарије, како се у Сребреници десио тобожњи „геноцид“?

Ником није ни падало на памет, да је гњев према њему деведесетих био утолико већи, јер је то заиста изванредан појединац, који је знан и цијењен у својој земљи и широм свијета. Чак и без нас. Толико смо упропаштеног самопоштовања и достојанства!

Ко ће се усудити признати да је Србин, док три пута пијетао не запјева?

Народ убијен у појам. Утуцан у главу до мисаоне затуцаности, са идеологијом потпуног губитка нагона за самоодржањем. Било ко од сународника им је битан, само уколико је признат са стране. Јако је то лако вредновати у науци и спорту, али у умјетности Србе неће нико. Ако нијесу против самих себе. Отворено.

Генералштаб Војске Југославије након НАТО агресије

Баш зато што је Хандке отпилио насртљиву масмедијску банду произвођача србофобије и сатанизације читавих народа за дневнополитичке потребе, морам наставити полемику. Сад, када то све полако, као култура генерално, ишчезава са насловних страница.

Из крајње нужде и порива за опстанком.

Ово што су радили и раде Хандкеу, заправо је показатељ колико се отворено натура говор мржње према српском народу. Као нешто што је, не само нормално и научна чињеница, већ је нечије историјско право и медијска обавеза.

Scribo quia absurdum

Пишем и зато што нико не цијени када отворено просрпски оријентисан (српски) писац, хвали отвореног, здраворазумски оријентисаног (њемачког) писца из Источног Рајха. Прије свега Срби. Пријавиће га за сукоб интереса, макар био најтиражнији и најпродаванији у историји Српске.

Зато: Честитам господину Петеру Хандкеу! Највише на томе што је Петер Хандке, а није превјерио да буде неко други.

Пишем, јер је данас најгоре бити српски писац. И Новак Ђоковић пише латиницом. Слика се са хрватским ногометашима усташких опредјељења. Није нико луд да прође као Хандке. Да га пљују, развлаче, пореде са неким његовим сународницима, који су били блиски Хитлеру.

Ако не проси западноевропске фондове, саткане од лажи и отворених геноцидних намјера, са аромом осиромашеног уранијума и заогрнуте плаштом у нијанси обојених револуција, онда не треба ни да живи. Још мање да пише.

То је стока тешка. Поготово ако има исте, или барем сличне политичке ставове као Хандке. Тај свакога нервира и сваком у његову замишљену њиву упада. Поготово Србе нервира. Такви су напаст, коју треба напасти.

Недавно сам, разговарајући са пријатељима из Русије, рекао: „Срби ће можда ући у историју као први народ са књижевним језиком, а који је нестао у 21. вијеку, јер их, за разлику од конкуренције на животном простору, нико са стране није финансирао“.

Лако је теби Хандке, ти си Швабо

А нестајемо, прије свега духовно. Тако се креће. Али и завршава, на подручју гдје вам неко узме језик, пришљамчивши се споразумом из 1850. у Бечу, и 1950. у Новом Саду; па га данас преименује и брендира као да је „Хрватски усташа“, „Црногорска лоза“ или „Босански лонац“.

Имамо синтагму „српска посла“. Када, као српски писац, кажем да знам искључиво шта су „мајмунска посла“, те нападам употребу овог фразема, дођем зао као Стаљинов политички комесар. Недуховит сам. Смарам. Потежем тешке теме. Смрдим донаторима. А смрад је прелазан. Без обзира што се од њега не умире, као од промаје.

Срби, поготово умјетници, хоће да буду неко други. Да скину срамоту што су се такви родили. Да буду „грађани свијета“. Да се допадну самоупљувавањем, сами нападају своје писмо и са жаром убијају. Назадним проглашавају. Напоран је и јадан, свако ко на то укаже. Градоначелник и предсједник Скупштине Града гдје ја живим, мој Хандке, оба пишу латиницом из опредјељења. Али се поносе твојом наградом.

Јер је Хандке, ето, добио Нобелову награду. Еј, мо’ш мислит’! Није Србин додуше, али дали су му је и поред тога што се усудио доћи лично и вјеровати сопственим очима. Видјети ко су ти получовјечни дивљаци, славни ратници словенског поријекла и шизматичке вјере, против којих се окренуо читав НАТО пакт. А они, чућеш ти, нијесу легли на леђа и намазали дупе.

Ово сам написао због неправде која је учињена једном писцу, а наставиће се над једним народом. Но, имам грижу савјести што Олга Токарчук, као Лауреат бр. 2, није добила чак ни антирекламу. Обећавам, синдикално, да ћу некад написати нешто и о њој.

Али као писцу.



19 КОМЕНТАРА

    1. Imas li ti sta reci o tekstu, a ne o autoru?
      Zasto zloupotrebljavas fakt da je ovo necenzurisan portal?

      Ovakvim komentarom vise govoris o sebi nego o Danijelu..
      nema veze..udri ti po svom, batice..Ionako ces biti ubuduce izignorisan, pa se sam sa sobom grudvak

      1. Ovaj portal je leglo mržnje i nepatvorenog fašizma, negiranja genocida, šovinizma, i svakog ostalog taloga koji se nakupio prethodnih godina. Tekst je, kao i autor, obično njesra.

  1. Свим учесницима и њиховим потомцима честитам 75 година од ослобођења Београда. Ослобођен је град и држава од фашиста и свих домаћих гњида који су им верно служили у убијању властитог народа. Хвала свим недовољно опеваним херојима. Дан када се завијорила тробојка на палати Албаније је дан када су сви фашисти уништени вашим пожртвовањем и херојском борбом. Никада не заборавите ко сте и колико сте нас задужили. У овом данашњем времену многи вашу жртву оспоравају. Чело горе, нове борбе су пред нама, овај пут са домаћим гадом. Стачемо му у крај, ослободиоци.
    Смрт фашизму.

  2. Ено и предсједник Ђафер излудио.
    У званичном обраћању у Турској пореди Хандкеа, Брејвика и Таранта.

    Џасмине, шта се са вама догађа?

    1. Simo, na licu pobednika se uvijek vidi mir. Nisam imao volje čitati do kraja ali ono što je Džafer pročitao sa papira nije slušao niko osim onih terorista islamske države što su pljačkali i švercovali naftu iz Sirije za Erdogana pa su dobili pozivnice za ekonomski forum.

      Jasse da se izjasni za Nikolu!

  3. Jedan od retkih tekstova Simića koji sam pročitao do kraja.
    Ako ne tupi o ćirilici onda o duhovnom propadanju. Dovodi mene da ja kao Luka Laban ( a sa komunistima nisam rod) moram pitati produhovljenog Simića kako to duhovno propadamo a crkve pune?
    Nisam čitao Hadkea, obećavam da hoću ali nije on jedini austrijanac koji je u doba najveće medijske satanizacije stao uz srbe.
    Andreas Goldberger.
    Čuo sam priču kako je neki mali dječak u skandinaviji u ta doba rekao roditeljima na pitanje žašto neće da sluša odgovorio :
    – zato što je mali srbin.
    Srbima su lijepili sve i svašta tako da su mnogi pomislili da smo jači, bolji i neustrašivi više nego što zaista jesmo.
    Zatim nepravedno zaboravljeni francuski legionari koji su iz UN prebjegli u VRS.
    Handke je samo dokaz da mnogi ljudi koji su žrtvovali živote i karijere ipak nisu budale, budale smo mi koji smo dozvoli da se od Republike Srpske napravi tamnica,pljačkaonica i rupa beznađa za srpski narod.
    Moglo je i moralo je bolje.

  4. Данијелов текст је зачињен сарказмом, поруга једној малограђанштини а и аутошовинизму који је пустио коријење у роду нашем,

    Петеров „избор“ није необичан када су писци у питању. Писци, за разлику преписивача наручених текстова, су они слободномислећи људи који имају одбојност према наметаном калупу поимања ствари и систему вриједности, који се неће сврстати у инструментализовану свјетину шаљући отровне стрелице ка тим проказаним и стигматизованим „злоћама“.
    Имаће гађење према тој контаминацији умова и настојаће кроз своја дјела упутити критику, прекор том силовању људске интелигенције.
    Необично јесте начин на који је Хандке отворено стао на страну тих „злоћи“, нас Срба, изазивачки, пркосни подсмјех силницима који су гурали своју пропаганду.
    Велики писац и велики човјек.

    Дошао је у бизарну ситуацију, након награде гдје увијек може бити полемике да ли је заслужио, нико не пише о његовом литералном раду, књижевном опусу, већ мора одговарати због својих политичких ставова, и изнова се правдати. Ваљда.
    Пуно халабуке се дигло у ефбиху, неки јадничак, неко грло у предсједништву ове дејтонске долине плача, је чак написао протестно писмо Шведској академији науке, Наравно, писмо је за домаћу употребу, како би се још мало шлихтао сарајевској махали, и писмо које прочитати нико неће, од оних којима је упућен наравно. Не троше ти вријеме на безвезњаковиће.

    Од тих који су дигли халабуку, нико није прочитао ништа од Хандкеових дјела, заправо многи немају појма за што је добио овај писац награду. А и није очекивати од задојених умова да то знају.

    Епилог читаве ове приче. Хандке је добио мало медијски пажње, маркетинга, заинтригираће један број људи да прочитају неке његове књиге.
    Данијел је добио инспирацију да напише овај веома добар текст.
    Неки Бакир, Мунира и она друга жена (никако јој име упамтити) из оног удружења некро-бизнисменки су се чврсто заинатили да у знак протеста неће више прочитати нити једну Хандкеову књигу.

  5. Шехер галамом на Хандкеа припрема
    Нобелов терен за Сидрана. Оно што пада у очи је никакво реаговање из шехера због тога што мајке погинулих војника из Сребренице нису ушле ни у ужи избор.

    Ономад кад је Куста био миљеник ћаршије и снимио Дом за вешање ниси смио рећи да филм није за Оскара, ко сад што не смијеш рећи против пирамида.
    Такав ти је шехер…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *