07:46 Сад је провјерено: Митрополит Амфилохије се упокојио22:32 Дарко Ристов Ђого: У тренутку када ово пишем митрополит је на респиратору - направите Владу Црне Горе!19:03 Министарство просвјете: Не знамо разлог љутњи, настава на даљину успјешно функционише као и раније18:45 Српска ствар се у ЦГ развија да горе не може: Андрија Мандић уз Медојевића оптужује Кривокапића да је "гласач ДПС"18:42 Ако је и до кампање, превише је: БНТВ се преиграо и Шеранића назвао пудлицом18:00 Град Подгорица даје плац Удружењу грађана Црногорска православна црква17:57 Ана Брнабић вилу Јованке Броз додијелила себи на кориштење17:51 Нови извјештај Савбезу УН у четири поглавља: Резолуција СДС о "грађанској БиХ" највећа унутрашња пријетња Дејтонском мировном споразуму17:46 Рутински и на дистанци: ММФ се код Вишковића распитује за паре које не можемо вратити17:10 Чачак, Чачак, бањолучки рокенрол!

Цитат Добрице Ћосића који највише воле Муслимани и Хрвати је измишљен. Као и већина њихове историје…

Сигурно вам се бар једном десило, сурфајући по интернету, да сте наишли на наводни цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи: Ми лажемо да би обманули себе…

среда, 8 априла, 2020 / 20:39

Пише: Борис Радаковић

Заправо, у оригиналу иде овако:

„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno…“

Овај наводни Ћосићев цитат, обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама итд. Глуви и слијепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа „Деобе“ (1961). Дакле, књижевни изража,ј а не научни суд о једном народу.

А и такав је дорађен

Роман говори о српском, четничко-партизанском сукобу: „роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа.“ Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:

„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.

Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе.“

Пази, нигдје се не помињу Срби

Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве „радне, текуће прибелешке“ објављене су 1992. године у књизи „Промене.“ У тој књизи „говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године.“

Ћосић на страни 91 о српској историји каже:

„Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.“

Још осамдесетих година прошлога вијека, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили, а његове ријечи звуче као да су написане пре неколико часова:

„Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења.“ Стр. 72.

Ћосићев суд о српском народу записан је у биљешци од јануара 1986, а у књизи се налази на 98 страни. Између осталог забиљежио је да:

„У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос. А он је разнолик….“

Ипак, знао је Ћосић и да критикује неке српске особине. На странама 110/111 пише:

„Најгора, бар мени, српска особина јесте нападна фамилијарност, та страст да што пре присвоји и учини себи равним сваког кога сретне. То они чине улагивањем, добротом, раскалашношћу, давањем себе и свега што има. Све чини да сви буду као он. Србин не чини напор да се уздигне; он свагда настоји да високе повије, далеке приближи, чисте испрља…. А јадан човек Србин, толико се свикао на патњу и беду да и најмање промене прима као ослобођење, спасење, срећу.“

Фалсификатори историјске истине, интелигенција вјештачких нација, који су му лијепили етикету српског шовинисте и „оца српске нације“, нису га читали. А да јесу, нашли би понешто и о себи:

„’Социјалистичке’ нације – Македонци, Црногорци, Муслимани, производе најреакционарније и најбезумније лажи о себи, односно свом идентитету, непостојећем у историји. Фалсификује се прошлост, на лажима се стичу универзитетске каријере, докторске титуле, звања националних академика.“ – стр. 69.

Ово  цитирање Ћосића завршићу једном његовом биљешком о „прогресивним Србима“ у којима можемо препознати данашње људскоправашке активисте, невладину интелигенцију и новинаре:

„Срби који своју прогресивност доказују антисрпством, по свему судећи, постојаће док је српства. Тај национални синдром из турских времена пренет је у европска времена. А то је синдром роба. У турским временима не бити Србин, обезбеђивало је главу и још понешто уз њу; у европским временима Србије, не бити Србин, то значи бити Европејац.“

На крају да додамо, да је тај српски „шовиниста“, како га етикетирају медији и политичари „социјалистичких нација“ и усташких насљедника,  имао толико објективности и хуманости да је био спреман бранити исламисте на челу са Алијом и усташког фанатика Доброслава Парагу, пред судовима у СФРЈ. На супротним странама нешто слично није забиљежено.



8 КОМЕНТАРА

  1. ФАЛСИФИКАТ И МАНИПУЛАЦИАЈ ЗЛОНАМЕРНИКА

    Одличан новински текст. Има само једну фалинку. Многи новинари често, наводећи изворни текст из нечијеег дела, из неке књиге, понекад не наводе ни име писца ни назив књиге, па ни страницу. Овде је новинар наводио назив књиге, чак и странице, али није навео врло битно још, кад је реч о аутентичности и могућности провере. Ако је рееч о нивинама, треба увек наводити назив новина, назив текста, рубрику у којој је текст објављен, датим када је објављен. Кад је реч о књиагма изузетно је важно наевсти: писца књиге, наслов књиге, издавача књигее, место издања, годину издања и, најзад, страницу у књизи. Овдее то није комплетно наведено. А увек је важно све то навести, јер онда људи, можда, имају наведену књигу, па имају потребу да прочитају то, ад сагледају и ужи и шири контекст, а многи ће пожелети, онда, да прочитају и целу књигу.
    То научници тако уобичајено раде, па би и новинари ваљају да се углчедају на научнике када цитирају нешто из некофг дела,
    Овде еј новинар доста тоаг и навео, али ниеј то све што је важно навео.
    Иначе, понављаам, новинар је одлично предочио да се често фалсификује нека миса и сл. А ово из Ћосићевог дела има свој контекст у коме су те реченице све казале. А без тог контеекста у књижевном делу, то је чист злонамеран фалсификат и манипулација.

  2. Tanasije Mladenovic, Politicki komesar Druge proleterske brigade i pjesnik 1989. godine, kaze: “ Mi srpski komunisti objektivno smo izdali svoj narod“. Iste te, 1989. godine, pred raspad jugoslovenske drzave, Dobrica Cosic – partizan, nosilac spomenice 1941, pisac, Titov funkcioner pa protivnik kaze: “ Ponovo da se rodim, sa svim poraznim iskustvima revolucije, opet bih se borio protiv cetnika!“ U redu je pisati ovakav tekst i boriti se protiv lazi ali se mora reci i to da su ovi koji krivotvore pomenuti citat proizvod onih kojima je Cosic cijeli zivot, svom svojom snagom, srcem i dusom pripadao – komunista koji su nas i devedesetih, a on je i u tome ucestvovao, poveli stramputicom i sve nase pobjede okrenuli u poraze, gubeci Kosovo, Krajinu, Crnu Goru i sve cega su se dohatili.

  3. И Ви мало преетрујете и „самосветите се“. То што наводите да смо „изгубили“, нисмо изгубили што смо били „комунисти“, него зато што су тако хтеле светске силе. То што сте навели, по Вама јее требало једноставно предати. Има нешпто што се мора бранити и када нисте сигурно да можетее одбранити. Ми нисмо могли да процењујемо шта ће силе нееправедно да урадее Србима. Ми смо морали мислити и надати се да неће правда тако да се од светских сила изигра.

  4. Svjetska sila je i Rusija,uvjek bila i biti ce.

    Jesu li i oni bili tako naivni ili su pogrijesili prema ovim prostorima(i sami bili komunisti) i zasto ih i dalje podrzavamo?

    Ili zasto su cetnici imali podrsku,na pocetku,od Engleza pa cak i Amerike ali ne i Rusije?

    Nacionalisti su najveci manipulatori ljudskim osjecajima….

  5. Зато што су Руси тада били комунисти, држава није била Русија већ СССР, а на челу те државе био је Грузијац (што није битно, могао је бити и Рус, не би било много друкчије – важније је то што је комуниста него које је нације – погледај Србе комунисте какву су политику водили и све ће ти бити јасно). Они су наравно подржавали комунисте чија су војска били партизани. И руски комунисти су искористили гужву Великог рата за своју револуцију, па су тако урадили мање-више и југословенски комунисти у Другом светском рату.

  6. Nisam čitao ni jednu knjigu Dobrice Ćosića a imam njegovu knjigu „Daleko je Sunce“. Listajući vidio sam da se u njoj spominju partizani pa mi je to mrsko čitati jer sam bio u ratu četiri godine svaki dan i to u Sarajevu i nisam vidio ni jednog partizana ni na našoj ni na četničkoj strani osim kad smo ispraćali JNA iz kasarne Maršal Tito u maju 1992.godine.Zanima me da li u najcitiranijem tekstu stoji „Mi lažemo… ili samo „Lažemo…“.Ako je ono prvo tj.“Mi lažemo… “ onda pisac teksta kojeg sam upravo kometarisao laže. Usput da dodam da ono što je Dobrica Ćosić napisao nije osobina samo Srba nego svih ljudi tako da možemo zaključiti da su svi ljudi Srbi a da to i ne znaju.

  7. Autor je mogao samo napraviti apdejt Cosiceve misli, zamjeniti glagol lagati sa ubijati. Kako Nele Karajlic jednom rece: „Lagalo se sakrivajuci ljetinu od zulumcara. Vremenom uslo u naviku pa sad se laze i kad nema nikakve potrebe.“
    Autor se poziva kako su drugi iz Cosicevog knjizevnog izrazaja napravili naucni sud. Pa nisu li srpski nacionalisti bas iz Andricevog knjizevnog opusa pravili istorijske fakte?!
    Konacno, pokojni Mirko Kovac je Dobricu rastvorio do atoma, a zakljucak njegov je NATPROSJECNO POKVAREN.

Коментариши