Борјана Мрђа: Ја сам старија од данашње политике

Повод за интервју је била њена изложба Промјенљиво тијело, а користимо га као најаву вечерашње промоције књиге. Такође њене.

Књига наше саговорнице под именом Кројачица са светим маказама, биће промовисана вечерас у 19:00 у Музеју савремене умјетности Републике Српске, те се, као прво, потрудите да је посјетите. Ту препоруку извлачимо на основу онога што је Борјана Мрђа одговорила.

Сматрамо да ћете бити у стању да назрете особу која посједује свјесност да одговара са артистичке позиције, (женски) дипломатично и искључиво кроз умјетнички дјеловод.

Без обзира што би се то требало подразумијевати, уколико се узме у обзир да је то све изречено крајње предметно, промишљено и смислено; то је нешто што нам је недостајало из овог правца наше умјетничке стварности.

Шта је Промјенљиво тијело?

Прије свега "моје тијело", односно тјелесна слика, у времену, у простору, у језику, у идеолoгији… у огледалу. Промјенљив је сам начин како "ја" видим своје тијело у односу на прикупљање искуства, знања, у односу на медијске обрасце који теже да универзализују тијело форсирањем одређене тјелесне слике и односа према тијелу.

Тако да сам, уствари овом изложбом шире наговјестила рефернцијални оквир мог даљег умјетничког истраживања.

Да ли ствараш зато што мораш или зато што можеш?

Не знам више разлику између те двије ствари, стварање ми је свакодневна активност, не размишљам о њој изоловано од онога што радим.

Много тога што запишем или замислим никада не урадим, нека замисао се одмах формира као савршено јасна, неке промишљам мјесецима… углавном непрестано размишљам у том (креативном) смислу.

Да ли ликовни умјетници данас у свијету могу имати славу и приходе у главном току, у равни као што су то могли Дали, Пикасо, Ворхол у односу на своје савременике који су се бавили музиком или глумом; или је та битка дефинитивно изгубљена?

Код нас можете живјети од сликарства и заната уопште, али тешко од умјетности. Сигурно је да се данас у Европи промијенио живот умјетника/ца у односу на прошли вијек.

Прије свега бројнији су, затим нема више великих покрета који се врте око појединца (великог умјетника-иноватора), вријеме брже пролази, умјетност се брже конзумира, велика слика умјетности се разбија на микродијелове и живи кроз умјетника/цу појединца и њене/његове микронаративе.

Јеси ли задовољна стањем на ликовној сцени у Бањој Луци и Српској?

Исто питање о коме превише не размишљам, јер од тога немам превише користи ни у мотивационом ни у практичном смислу. Ако је умјетничка сцена творевина појединаца, онда нисмо нимало лоши.

Има ту доста већ формираних и остварених индивидуа који гурају ситуацију у плус, што као умјетници, што као предавачи на различитим факултетима. Имам и увид у нове генерације које долазе и пуно очекујем од њих, све их је више и подупиру цијелу конструкцију и чине умјетничку сцену све потпунијом.

Колико ликовна умјетност, или оно што се тако представља, код нас одражава стварни интелектуално-артистички екстракт заједнице, а колико је то додворавање страним фондовима и улагивање у нади неке обећане земље Артист-Ин-Резиденс?

То је осјетљиво питање јер је по мени стварност творевина контрастних идеологија и приступа истој ствари. Умјетност стварана из прилика у којима умјетник-ца живи нужно осликава реалност у којој настаје.

Истина је да смо као подручје били јако занимљиви странцима у једном моменту, управо због наше турбулентне прошлости, што је подложно патетизацији, романтизацији и банализацији; међутим колико је неко то поштено радио или не то не могу да докучим.

Знам само, и драго ми је, да је такав приступ све мање занимљив и опет наши млади умјетници остају занимљиви пуно шире од сопствених граница, са својим индивидуалним, промишљеним и нимало патетичним причама.

На летку који најављује твоју изложбу 15.03.2012. са друге стране је најава за промоцију Кројачице са светим маказама 28.03.2012., односно твоје књиге лирике. Колико у духовној нутрини те двије ствари могу бити једнако практично спојене?

Када сам почела студирати Сликарство читала сам пуно о умјетницима који никада нису могли спојити те двије ствари и да су несретно левитирали између једне и друге, бјежећи из једне у другу, не успијевајући да истрају ни у једној у потпуности. То ме престрашило и тада сам намјерно престала да пишем.

Та идеја није била добра и чим сам почела да записујем концепте и промишљања која претходе визуелним радовима схватила сам да је то у мом случају неодвојиво и да се кроз поетску мисао моје идеје јако добро филтрирају и постају стварне.

Постоји ли књижевна сцена у Бањој Луци?

Како да не, међутим постоји једна празнина и присилни дисконтинуитет условљен ратним приликама. Тим је резултовало да у хијерархији имамо оне старије и искусне и оне младе са потенцијалом без јаког повезујућег фактора.

Али није лоше стварати из те позиције морам признати, имамо већу стваралачку слободу и не робујемо већ постојећим обрасцима. Што не значи да их не разумијемо и не поштујемо, већ без много задржавања гурамо напријед. Ми једноставно немамо времена и желимо своје мјесто на културној мапи наше земље и шире.

Је ли мултиталенат благослов или проклетство?

У мом случају нужно зло хахахахаха, не може се никако другачије… покушала сам… видим и ријечи и знакове свуда око себе подједнаким интензитетом.

Књигу си штампала латиницом. Да ли се могло десити, неким научнофантастичним случајем, да избор писма буде другачији? (Тј. да ли ово питање може да не звучи непријатно, пошто се у случају ћирилице увијек поставља)

Каталог који прати моју изложбу у Музеју савремене умјетности РС нпр. је штампан ћириличним писмом, доживљавам и ћирилицу и латиницу и оба писма поштујем, јер је једно идентитетски одредило моју прошлост (прије свега вољом друштва и система у коме сам живјела), а друго се појавило као нова идентитетска одредница мало касније и свјесније.

Прва слова која сам научила да пишем била су латинична и прва радост писања је везана за ово писмо. Касније сам наравно у другим околностима и новостеченим знањем о свом поријеклу и припадности схватила важност ћириличног писма.

Чак у једном свом раду се бавим овом проблематиком идентитета везаног за писмо, то је видео рад : "Пиши се…Бриши се", изложен такође у Музеју.

Када се оде на твоју интернет страницу, први визуелни надражај је рука на којој ожиљак представља оловком подебљане границе БиХ. Како нема уцртане ентитетске линије, да ли се ти залажеш за политику унитарне БиХ каква се заговара у Сарајеву, или су границе РС у облику ожиљка нешто што није исплативо и популарно код кустоса и донатора по Европи?

У времену када је настао ожиљак 1986-те, данашња гранична подјела није постојала. Повреду сам сама себи нанијела без неког јасног разлога, што је било веома чудно и као да је нека мистериозна антиципација догађаја који су услиједили.

Ожиљак је остао скоро исти, мада је тада прекривао цијелу руку, док данас заузима мали дио те површине. Овај рад се прије свега тиче негативне прошлости и подручја које је зарасло у ожиљак на мојој личној мапи (у границама моје личности) и увијек ће бити ту иако ће се и даље мијењати.

У садашњости сам једино примијетила ту непорециву сличност између границе БиХ и мог ожиљка, а можда сам тек сада довољно превазишла личне трауме да себи уопште признам постојање ожиљка. Дакле не ради се о подржавању никаквих политичких ставова, политика је превише тренутна у односу на овај мој рад, односно он је старији од данашње политике.

Ја сам, прије свега, старија од данашње политике.

Дјелиш ли дојам да је академска и посебно ликовна сцена у Српској, презасићена лажним бунтовницима и слободним духовима, који су заправо раде за финансијски и политички мејнстрим, за издашну накнаду и без икаквог ризика за своју позицију у друштву?

Ја немам појма о политици из позиције политичара и околности проживљавам из сопственог тијела, више органски и духовно него рационално. Став бунтовника 70-тих и 80-тих ме не занима зато што је данас потпуно другачије вријеме и такве матрице су смијешне изван тог уљуљканог социјалистичког контекста, јер их нико не доживљава нити региструје.

Људи су данас превише паметни за себе и боре се потпуно самостално у сопственом животу, тако да им не треба нико ко ће им говорити шта да раде и како да размишљају у односу на друштвене околности, они то и предобро знају и проживљавају личну побуну и побједу сваки дан. У овоме времену свакодневног спектакла људе је више немогуће изненадити и пресрести.

Побуна се дешава на личном плану, појединац је на неки начин политика за себе, држава за себе и води најчешће ратове на личном плану (почевши од егсистенцијалних, идентитетских итд.) јер се с правом не осјећа сигурно. Овакав бунтовнички став је био потребан да људе наоштри, да их пробуди, да их покрене, данас наши људи морају бити оштри као јапански мачеви само да би преживјели.