Борба за наслијеђе Миће Мићића: Шта кад ни син није у странци која носи име његовог оца?

Политичко небо Републике Српске бројније је за још једну странку, која се зове Републичка странка српске. Већ само име "Републичка странка Српске", са нагласком на Републичка, по себи је нешто вриједно пажње и питања којим менталним процесом се дошло до те ријечи?

петак, јул 23, 2021 / 00:59

Ипак, занимљивије је да је у питању политички субјект који настаје из странке коју је направио покојни градоначелник Бијељине поцијепавши тамошњи СДС.

Убрзо након смрти Миће Мићића, чије име је било саставни дио странке за коју сем скраћенице СДСС нико није био сигуран како се тачно зове, дошло је до борбе за превласт. На локалним изборима боље је прошла групација иза које стоји директор Водовода и народни посланик Дарко Митрић, која је просто понизила дугогодишња виђенија лица некадашњег СДС која су листом кренула за Мићићем, а сем једног ништа боље нису прошли ни бивши чланови ПДП који су прелетјели у нову странку.

У борби за чело странке након Мићића ипак је побиједила "стара гарда" па је на чело СДСС дошао Предраг Јовић, бивши замјеник министра за људска права и избјеглица у Савјету министара БиХ (2014-2018). Локални медији су објавили да једна група чланова уопште није дошла на скупштину, и да њу чине одборници Ивана Станишић (највише личних гласова 2020., запослена у Водоводу), Младен Петровић (фаворит директора ТРБ) и Данијел Перић (бивши ПДП), посланик Дарко Митрић те Пантелија Мићић, син и један од насљедника необјашњиво велике имовине која је остала за Мићићем.

Од одборника у СДСС остају Зоран Софренић, син дугогодишњег начелника за финансије Миодрага, те Драго Стајић који је својевремено из ДНС појачао Мићићев клуб када је бијељински СДС цијепао Златко Максимовић. Софренић старији је приликом избацивања Мићића из СДС безуспјешно покушавао да изнађе рјешење по ком би централа странке некако прогутала то што се прави коалиција са СНСД. И садашњи сукоб у СДСС је посљедица виђења на политичку будућност – остати незванично крило СНСД или се приближити другој страни.

Крило предвођено Митрићем и Славеном Ристићем, директором ТРБ, активно је тражило подршку од Додика, чак су у медије дотурали слике састанака са њим, али ни та подршка није помогла у преузимању странке.

Нагло буђење сентимента према бившој странци међу "старим кукама СДС" сигурно је мотивисано властитим потопом на изборима, али може се то назвати и политичком прагмом. Додикова подршка у Семберији не само да не доноси претјерану корист, већ се од 2020. може говорити и о отвореној штети. Додик је понизио бијељински СНСД прогуравши им кроз нос кандидата против кога говоре све најгоре пуних 15 година. Иако је иза Мићића номинало стајала коалиција која је освојила више од 70% на изборима за одборнике, он је доживио спектакуларан пораз. Искључиви разлог је Додиково мијешање и улога политичког бога који мијења свијест свог чланства и политички оживљава Мићића, који би у "редовним околностима" против Недељка Ћорића доживио сигуран пораз.

Посљедице Додиковог мијешања су бројне. СНСД је изгубио Бијељину коју је задобио политичком трговином, дошло је до смјене Недељка Ћорића са чела градског одбора чиме је изгубљено природно вођство и ауторитет локалног вођства. Од кусура Мићићеве странке су добили трабанта кога морају носити на леђима као и Максимовићеву Успјешну Српску, што само повећава унутрашње незадовољство чланства. Потрошени бијељински СДС предвођен Мићићем умјесто логичног пораза препакован је у приљепак СНСД, док су трећепозивци који су остали у СДС остварили велики капитал добивши мјесто градоначелника и три одборника.



Оставите одговор