Блуз Берача жељеза

Пише Нино Распудић

Управо то проклетство славног сиромаха погодило је Назифа Мујића, јунака филма "Епизода у животу берача жељеза".

Мујић је за улогу у том филму Даниса Тановића на лањском Берлинском фестивалу освојио "Сребрног медвједа" за најбољу мушку улогу. Одглумио је, у ствари поново одживио, заједно са супругом њихову властиту трагичну епизоду – жену којој је дијете умрло у утроби љекари су одбили примити јер није имала здравствено осигурање. Причу је уз минималан буџет снимио бх. оскаровац, филм је неочекивано освојио "Сребрног медвједа", а посебно изненађење и сатисфакција била је награда за најбољег глумца.

Назиф Мујић је преко ноћи постао звијезда. Захваљујући филмској слави понуђен му је посао у Тузли и чинило се да смо добили једну од ријетких сувремених бх. прича са сретним завршетком. Нажалост, најновија епизода у животу берача жељеза све то је отужно обезвриједила. Прошле седмице медији поново извјештавају о Мујићу, који се с породицом већ два мјесеца налази у Њемачкој, у азилантском дому на периферији Берлина. Тамо чека на протјеривање у БиХ јер му је одбијен захтјев за азилом. Мало подсјећања на краткотрајну лањску звјездану прашину доносе му телевизијске екипе са свих страна свијета које је у азилантски дом привукла неуобичајена прича о човјеку који, мање од годину дана након што је глумачки "освојио Берлин", сада на крајњем рубу истог града тавори као одбијени азилант који чека изручење.

Како је дошло до тога да се породица Мујић нашла у горем стању него прије снимања филма и краткотрајног звјезданог статуса? Након тријумфалног лањског повратка из Берлина дотад незапослени јунак, који је преживљавао скупљајући старо жељезо, добио је солидно плаћен посао у тузланској Сланој бањи. Но, врло брзо је промијенио посао јер му, како каже, није одговарао. Добио је другу прилику у комуналном подузећу, но тврди да се тамо озлиједио на раду па је напустио и то радно мјесто.

Од славе и могућности сталног запослења, у земљи у којој стотине хиљада људи сањају било какав посао, Мујић није имао вајде јер се у тај животни стил није уклапао. Но, проблем је настао јер се није више могао вратити у предберлинску животну колотечину. Тврди како му је немогуће функционирати опет као берач жељеза јер сви мисле да је сада богат. На крају, неспособан радити нови посао, а у немогућности вратити се на стари као да се у међувремену ништа није десило, дошао је на наизглед логичну идеју – Берлин га је уништио па ће потражити сатисфакцију управо у Берлину. Поднио је молбу за азил у Њемачкој, али је одбијен уз образложење како сиромаштво није довољан разлог за добивање дозволе боравка, тј. толико жуђене њемачке социјале. Најкасније деветог марта мора напустити Њемачку и вратити се у потпуно неизвјесну бх. егзистенцију.

Прича би била велика и тужна, штовише била би још бољи материјал за наставак филма, да Мујић у објашњењу онога што му се догодило није учинио тежак прекршај. Ту одједном престаје бити позитивац с маргине друштва и постаје оличење његовог моралног суноврата.

Медији преносе како Мујић сервира причу да је жртва завјере. Тврди да га је редатељ Тановић покрао, као и влада БиХ. Не објашњава како. За снимање крајње нискобуџетног филма, којег је Тановић радио без хонорара, Мујић и жена су добијали свако по сто марака по дану снимања, што је дневница за коју би радо снимала већина школованих глумаца у БиХ.

Данас истиче како му други не дају скупљати старо жељезо јер мисле да је као глумац зарадио богатство. Очито, ни Мујић ни колеге му берачи немају појма колико зарађује глумац у казалишту. Или како животаре други умјетници у БиХ. Жали се да му је слава терет јер га и лијечници и сестре препознају па мисле да је богат и очекују да све плати. Мујић тврди да му је берлински "Медвјед" сада терет око врата, а и његова жена Сенада је љута на Тановића, који би ваљда требало да их издржава до краја живота.

Бизарно је да Мујић Њемачкој нуди "нагодбу". Каже да је спреман вратити "Сребрног медвједа" за боравак и посао у Њемачкој. Нејасно је зашто би Њемачкој требао натраг кип којег је берлински жири добровољно додијелио.

Славни берач жељеза каже како не жели да му дјеца једном кажу: "Наш тата је био најбољи глумац, а ништа нам није оставио. Ништа осим фигуре у облику медвједа". Трагикомична бит цијеле ситуације и јесте у томе да је Мујић умислио да је он стварно врхунски глумац. Живот би му вјеројатно био лакши да је прихватио да он није најбољи европски глумац, већ је глумац за само један филм, у којем је под палицом доброг редатеља пренио своју трагичну биографску епизоду. Јер да је великан европског глумишта имао би након Тановићева филма мноштво других понуда и могао би живјети од глуме. Раскорак између вјере у властиту глумачку величину и заслугу с једне, и биједне стварности с друге стране створио му је осјећај крајње неправде, за коју сада насумично оптужује друге.

Дио бх. медија и филмских критичара сукривци су јер су му створили нереална очекивања. За нискобуџетни филм као натуршчик је добио солидан хонорар. Оно што је неуобичајено је да филм добија награду на једном од некада највећих филмских фестивала, који задњих година нажалост све мање додјељује, а све више удјељује награде. Политички разлози, садака, пожељна идеологија у Берлину су изгледа важнији од филмске естетике. Тако је могуће да се Мујића, након десетодневног снимања нискобуџетног филма у којем глуми самога себе, уздигне на трон најбољег глумца Европе.

Прича има још једну, ширу димензију. Назиф Мујић је парадигма стања свијести дијела босанскохерцеговачке јавности. Као што је он умислио да је велики глумац јер су му удијелили "Сребрног медвједа" (може кривити једино жири јер га је обмануо), тако су у Сарајеву многи у рату и непосредно након њега умислили да су културно посебни, а не само пролазно занимљиви Западу као жртва, као објект помодног исказивања саосјећања. Током рата и након њега у Сарајево су долазили велики свјетски мислиоци, умјетници, рок звијезде. Чинило се да је то сасвим нормално и природно заслужено. А онда је све то постепено пресушило. Мислили су да могу лагодно остати затворени у свој статус звијезде и жртве и да ће их, због њихове генијалности и посебности, нетко други вјечно уздржавати. Но, нажалост, или на срећу, увијек дође тренутак отрежњења.