Беовизија: Биће КОСОВО опет српско поново?
Нема смисла расправљати о нечему што се свјесно прави и убруси за робу широке потрошње, као о умјетности.
Нема смисла расправљати о нечему што се свјесно прави и убруси за робу широке потрошње, као о умјетности.
Наш Дани(ј)ел Симић, дао је интервју агенцији Украјина.ру, на тему двогодишњице почетка Специјалне војне операције Русије у Украјини.
У вакат Деветог Јануара, што је већ давна прошлост за нашу политичку, а још више квазикултурну сцену, буквално сам хватан за рукав да прозовем Бају, што је одликовао Бају. Односно дезертер, наградио дезертера.
РТРС дуго, неколико година, нема емисију која се бави свијетом. Нико ништа на то. Сад је, као, истекао рок некој емисији "из културе". Одмах се пресликала ситуација, као у вакат неспонзорства Театар феста од стране РТРС, а због гостовања Сарајевског ратног театра. Исти људи, иста шупља.
Твртко јесте српски краљ. Лазар Хребељановић, из епских пјесама познат као цар, био је кнез. Српски кнез, титуларно подређен српском краљу. Твртку. Оправдана је, отуд, љутња Србаља што га својатају исламизирана браћа у Сарајстану. Осим кад дођемо до питања: Гдје је споменик у Бањој Луци?
Већа се узбуна дигла гледе окупационог ТВ-билтена, који је Додик назвао непријатељем Српске, него што је тзв. Тужилаштво БиХ поднијело оптужницу против истог тог предсједника Српске. Толико се озбиљно схвата могући повод за рат и толико су Срби у информационом смислу спремни.
Потпуно подржавам потез Бењамине Карић, уколико се утврди да је табла Барбара Са Истока задрла и у квадратни милиметар онога што је Дејтон зацементирао као муслиманску земљу. Има довољно српске земље, у држави Српској, да се тај поступак понови. Али да се најхитније уклоне и још неке табле. За почетак она у Поточарима.
Око баштиника ратне пропаганде муџахединско-мултиетничких војника Сарајстана, те изостанка српске заставе са државне установе културноумјетничког типа у којој су привремено посјели положај, сви су, осим покретача радње из епске равнотеже, или глумили, или глуматали. Зато се водвиљско кревељење и патетика са азербејџанске пијаце у Москви може, донекле, толерисати само глумцима.
О масовним убиствима у Србији, осим колумне поводом 3. маја, Дана слободе медија, нијесам писао. У њој сам исти дан као стручно лице упозорио, а, нажалост, испоставиће се даље у тексту и до танчина предвидио шта ће се десити у српском јавном простору. Сад је овог чуда доста. Није требало ни три дана.
Дан слободе медија засјенила је управо – вијест. Дјечарац са Врачара, у основној школи именованој по оснивачу дневног листа Политика, убио је осам колега и домара. Српски медији су тако стављени пред практичну провјеру своје слободе. Може се рећи као и за Божић: Како будете извјештавали данас, извјештаваћете цијеле године.