Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Масовно убиство слободе медија
Дан слободе медија засјенила је управо – вијест. Дјечарац са Врачара, у основној школи именованој по оснивачу дневног листа Политика, убио је осам колега и домара. Српски медији су тако стављени пред практичну провјеру своје слободе. Може се рећи као и за Божић: Како будете извјештавали данас, извјештаваћете цијеле године.
Неки су већ дали фотографије, неки име осумњиченог, неки имена усмрћене или страдале дјеце. Све су то ствари које не би требало објављивати. Не бих ни ја писао о овоме, да није 3. мај. Нико од јутрос више ни не разговара о новинском празнику као главној теми. Па ни новине саме.
Не бих писао ни о самом дјелу, односно злодјелу, да већ нијесу изгмилиле дежурне штеточине и причувни злотвори из касте Невладинића. И не само они. Ту су и други беспослени и трачљиви појединци. Односно кружоци. Издржава их неко други, а они као неекономси еснаф, покушавају да под свој пробушени кишобран угурају читав народ.
Тако ће се појавити, већ сте их сигурно срели, дегенеративни животни облици који су очекивано начели причу како је за то крива "ћирилица, национализам, Пинк, Хепи, Кристијан Он Би Био Убивен Голубовић, Фарма, Парови, Слободан Милошевић, Александар Вучић, Владимир Путин и, посебно, Александар Лукашенко. Њега не заборавити.
Да се одмах разумијемо – ово се десило јер је починилац вишеструког кривичног дјела убиства – поремећен.
И то је то.
Акт појединца, који је нешто испланирао у тајности, посебно ако је малољетник без полицијског досијеа и у списима регистрованог социопатског и психопатског понашања; не може спријечити нико. Само случајно. Ни полиција није објавила неке основне податке, поготово везане за мотив, па би било сасвим невладинићки од мене да сад улазим у оцјене и анализе истраге која је у току.
Но, свакако могу да позовем на одговорност и судско процесуирање болесних манијака, који ће ову масовну трагедију из центра највећег српског града, искористити за медијско силовање Срба у цјелини. Сваки дан пратим, како неспособне кукавице буквално препишу жеље и налоге наших непријатеља, па онда то продају као слободну мисао пожртвованог интелектуалца.
Мародери и кокошари, уз "видјела жаба да се коњи поткивају" умјетничку сцену.
Док се неки од страдалих још боре за живот на хирургији, чмарише типа Липа села, Четрнаести човек, (НАТО)торзија или Шејтанов Блатник; већ су дубински потрешени и њихова танана умјетничка душица, још од поднева, скупља паре за филм Масакр на Врачару. У њему ће кривац за трагедију бити "светосавље које је зачетак фашизма" и "несуочавање са ратним злочином и геноцидом у наше име". Специјални гости и констултанти на сценарију су хафиз Амир Машић из Козарца и реис Исламске заједнице из Сарајстана – Хусеин Кавазовић.
Само захваљујући потпуној пропасти и непостојању јасне свијести шта је то српски национални конструкт и његов интерес, могуће је да исламизирана браћа ових дана, једни друге, некажњено и некоментарисано, часте титулом "хрватског цвијећа". Осим што је то ствар увредљива за Србе, опасна за друштво, јер један политички блок други назива сљедбеницима расистичких убица, односно хрватским усташама; она умоболијом прелази чак и недостижан фалш фабрикат ‘посрбице’ из литијског вакта у Черногорији.
Из истих разлога, кичиша са Беовизије, који је размјеравао и гранао на сцени, оде на Евровизију држећи у рукама заставу Велике Британије и Украјине. Режим у Кијеву, да подсјетимо, више пута скида побједника жирија и народног гласања за пјесму Евровизије, само јер је, рецимо, музичар ишао на Крим или је одбио да по налогу говори ружно о Русији. Они полицијом, батинама и сузавцем; отимају древне цркве и манастире Украјинске православне цркве Московског патријархата. Хапсе, пребијају и убијају свештенике; након што су забранили руски језик, који као матерњи прича апсолутна већина становништва. Али, то је разлог да српски представник међу тамбурашима Еуропе, носи њихову заставу у знак подршке таквом уређењу. Јер, у Кијеву чика Зеленко представља западне вриједности. Демократију, људска права, мир, толеранцију, ЛГБТ+ агенду и слично. Све оно, што је прије пар година покушао да уради Мило Ђукановић. Пошто није успио, инсталирали су Јакова Милатовића. Он ће то док стигне.
Само пробајте и замислити да Србија због политичког сврставања промијени представника на Евровизији. Не иде? Пробајте зато замислити да је редитеља којег су већ звали као звијезду пропалог БЛИФФ-а, а који је српство задужио снимајући филм по сценарију Абдулаха Сидрана, Филмски центар РС неки дан зове у госте, плаћа му пут и дневницу. То не морате замишљати. То се десило.
Зато на оцјену министра просвјете Србије, Бранка Ружића, да су за све криве "западне вредности" и "видео игре"; потребно је рећи да је тежак лицемјер. Јер, чика Бранко упорно, и поред упозорења, користи латиницу Анте Павелића при својим иступима. А донијели су закон у Србији 15.09.2021. да је то кажњиво новчаном казном. Као и колега му Братислав Гашић, који осуђује оца. Не, јер му је син дознао шифру од сефа, већ што га је уопште водио у стрељану.
Од Ружића и Гашића, лицемјернији су само Невладинићи. Тешком поквареношћу и по задатку, ову трагедију десетина породица, стотина и хиљада који су познавали жртве, за новац "колективног Запада" користе да унесу још болести и заразе у српско шугаво и окрастано интелектуално биће. Чека се само пупољак неког новог, парарелигиозног покрета типа Правда за Давида. Или "побише нас техничким кисеоником". Осуђују непросвећеног социјалистичко-самоуправног министра титоистичке провенијенције, а заиста заборављају да је ово амерички производ, односно "западна вриједност".
Када су земље НАТО здружено убијали Србију и Црну Гору, 20. априла 1999. године је у америчкој школи Коломбајн, ентитет Охајо, убијено 13, а рањено 20 људи. Није чудо да Невладинићи на сваки начин желе да сакрију то, односно да се култ смрти и ватреног оружја у медијима Запада, никако не доведе у везу. Можда и не мора. Али говорити "срам те било" Ружичићу, а шутити да је домаћи малољетни психопата направио план користећи енглески језик, очигледно надахнут масовним убиствима из Сједињених Америчких Ентитета; то је мајмунска работа по задатку. Списак је написао на српском, а план убиства на енглеском…
Има њих који су заиста глупи и ограничени, па то не увиђају, али много је већи број оних Невладинића који су крактерно измијењени и изопачени; да их се не може препознати од прије десет или двадесет година.
Ми пуцњаву у Охају нијесмо толико испратили, обзиром да су нас у Дејтону понизили, односно пуцали на нас сви заједно. Али, амерички медији и холивудска машина су направили од тога мит. Медијска пажња коју је изазвао овај догађај, филмови који су потом снимљени, само су појачали ову појаву убистава у америчким школама. Масовних убистава уопште, која су за Вашингтон и остатак земље уобичајени.
Потакнут тим искуством, упозоравам српске медије: Наставите ли правити култ селебритија од малољетног масовног убице, надахнутог таквим школским догађајима у Сједињеним Америчким Ентитетима, ви ћете бити криви кад инспиришете још једног изопштеног из друштва, а жељног славе и битности.
Нећу писати име осумњиченог за вишеструко убиство данас у Београду. Трудићу се да га никада не изговорим јавно. Владислав Росљаков.
Име је осамнаестогодишњака који је 17.09.2018. године у руском граду Керчу, познатом по мосту за Крим, убио 21 особу у образовној установи. Од тога је 11 било малољетних. Из овога се, статистички, може само извући да су Руси, али и Срби, учинковитији од Дилана Клеболда и Ерика Хариса из Охаја. А то је баш морбидно за рећи. Колико год било тачно.
Као што је морбидно да о слободи говора данас у Бањој Луци говори Борка Рудић. Што рече један колега, Ранка Мишић ефбиховског новинарства. Жена која се понаша сасвим хохштаплерски, клеветнички, противправно и послушно својим спонзорима. Или њен потрчко из Бање Луке, подружнички Сина Цапиталиста, који вријеђа и цензурише новинаре, избацује их из Вајбер групе за подршку новинару, само ако неко напише истину о њему. Али је нормално, те сасвим очекивано, да данас једу за њемачке паре и не осјећају се као сарадници ОХР-окупатора.
Они се тим поносе. Причају и раде по програмима и плановима направљеним у иностранству, на начин на који је то тамо забрањено или законски кажњиво. Зову на дешавања само оне који ће причати договорене бајкице њихових спонзора, док је Удружење новинара Републике Српске, којем сам на челу, њих позивало и свеједно ће их позивати. Баш због различитог мишљења. Досадно је кад сви дрве исто.
Данас им није пало на памет да зовну новинаре који су стварно угрожени, јер је то због закона о вербалном деликту који је увео Кловн Валентин. А поштује га Оберштрумпфирер Шмит. Такве новинаре, које туже и приводе на информативне разговоре; они неће ни звати, ни подржати. Лично ме чекају два судска процеса и један истражни. Због јавних ријечи, које су уз то и тачне.
За крај, свим новинарима без обзира на боју, облик и агрегатно стање; честитам Дан слободе медија. Бићете слободни тачно онолико, колико ту слободу дајете другима и спремни сте се за њу борити.