Дани(ј)ел Симић

Симић: Русија, за разлику од Србије, може побиједити НАТО

Наш Дани(ј)ел Симић, дао је интервју агенцији Украјина.ру, на тему двогодишњице почетка Специјалне војне операције Русије у Украјини.

Српски новинар, који је више пута посјетио Донбаске републике (ДНР и ЛНР) и друге нове регионе Руске Федерације, главним резултатом двије године Специјалне војне операције сматра повратак Русије на суверени курс, независан од Запада.

О томе је говорио у ексклузивном интервјуу за Украина.ру.

Данијеле, прије двије године ви сте се, као српски новинар, нашли у Доњецку неколико дана прије почетка СВО. Који су ваши главни утисци са тог путовања, шта никада нећете заборавити?

Заправо ја сам се затекао у Ростову, својим послом, чак нијесам ни планирао да прелазим у ДНР, као што сам чинио претходних година, када сам долазио у Ростов на Дону. Одлучио сам да останем када је почела избјегличка криза, јер сам тад био сигуран да ће доћи до војног сукоба. На мојој новинарској акредитацији, коју је издало Министарство информисања Доњецке Народне Републике, датум је 22.02.2022. године. У Доњецк сам дошао непосредно по почетку СВО.

Мој главни професионални утисак је да да сам био потпуно логистички и уређивачки независан од било које стране у сукобу, једнако неприпремљен и ограничен, али да је то одиграло велику улогу за српско говорно подручје, које је било подвргнуто најтежим облицима русофобије, као и остатак Европе. Дешавања сам пратио непосредно од самог почетка онако, како сам их видио својим очима. Са те тачке је изненађујуће био либералан однос руске стране, а посебно војске, према новинарима из свих земаља и свих редакција.

Примјерице, идући ка положајима према окруженој Волновахи у колима са два италијанска новинара, који су ме примили у возило јер сам ја разумио руски за разлику од њих, пратили смо екипу руских новинара мимо организоване војне туре. Сви скупа смо дошли до колоне оклопних возила Народне милиције ДНР који су вршили попуну, снимили разговоре с њима и њихову технику, а да нас нико није зауставио, нити нам је војна полиција, која се појавила након пола сата, одузела снимке. То није могло код нас у рату, а сасвим сигурно није могуће са супротне стране. Колико год то био још један додатак о либералним механизмима у руском друштву у односу на Запад, Русији либерализам у било којој области нико никад неће признати на том истом Западу и треба престати то да ради. Барем док траје рат.

Главни утисак прве ратне године, његовог самог почетка, вјероватно може стати у једну ријеч – Маријупољ. Највише времена сам 2022. године провео тамо, путујући сваки или сваки други дан из Доњецка. То су постапокалиптичне сцене разарања, крхотина, гарежи, блата, смећа и лешева, међу којима се крећу преживјели цивили. И све је ту. Приче са цивилима, војницима, уништени тенкови, мирис печеног људског меса, Драмско позориште, Филхармонија, Сједиште СБУ, дејство авијације, лука на Азовском мору, прелет крилатих ракета, улазак у кругове творница Азовмаш и Иљича, те долазак до прве линије још увијек окруженог Азовстаља.

Без обзира што сам неколико пута прошао кроз њега касније, када је већ био рашчишћен и обновљен, Маријупољ при помену топонима, у мом уму и даље буди менталну слику онако како сам га упамтио из рата.

Много прије садашње фазе оружаног сукоба у Украјини писали сте, да су напади Запада на Србе у Босни и Херцеговини и бомбардовање СР Југославије били само вјежба пред напад на Русију. Јесте ли се предомислили?

Могу само да продубим ту тезу, поткријепљен догађајима који су се десили касније. Посебно на подручјима технолошког и културног суверенитета. Нијесам то само писао и говорио деведесетих, или у нашим поратним годинама. Све вријеме од распада СССР сматрам да Москва прави грешку за грешком. У неким сферама мазохистичко, па и самоубилачко понашање према Западу, не само да се није прекинуло васкрсавајућим доласком Владимира Путина на власт, већ ни почетком СВО.

Када сам 2020. године боравио у Русији као посматрач на референдуму за допуну Устава, што је био мој други и први дужи боравак у земљи, више него једном сам ушао у препирку са домаћинима, око тога како Русија не производи своје домаће рачунаре, паметне телефоне, технику уопште. Чак ни оно што је некад производила. Часовнике, телевизоре, аутомобиле, цивилне авионе…

Сада, када сретнем своје тадашње саговорнике, разговор почињем са "Сјећаш ли се шта сам ја говорио 2020?". Не осјећам никакво задовољство када ми невољно кажу да сам све био у праву. Не само јер је то очигледно и побједу моје мисли у Русији не треба нико посебно одобравати, него би ми било много драже, да је руско друштво прихватило бар једну српску суестију. Било би данас боље и нама, а не само Русима.

Тек 19. септембра 2023. године, у Русији се доносе закони да посланици и државни службеници морају возити аутомобиле руских робних марки као Лада, Москвич, Аурус. Волгу, која је легендарна лимузина и код нас, престали су производити, па сада о томе размишљају опет. А и кад произведу руска кола, пишу им робне марке латиницом… То су све свари које је себи на своју штету допуштао српски народ, а по резултату који смо постигли у покушају да штитимо своје интересе и задовољавамо истовремено бесконачне захтјеве Запада, посебно на Косову и Метохији, јасно је да Русија не смије да слиједи наш примјер. Иначе ће нестати.

– У посљедње двије године више пута сте посјетили бивше регионе Украјине, који су сада постали Русија. Каква су тамо ситуација, расположења људи?

Оно што је осјетно, јесте да је људи мање и то је природно за ратне услове. Живот под могућношћу да вас убије граната сваког часа, није баш за свакога. Ипак, живот се одвија, а на неким мјестима као Доњецк или Горловка, који су од 2014. привикли, као да се ништа необично не дешава што је земља у рату.

Обишао сам готово све веће градове и области под контролом Руске Армије, изузев Харковске. Увијек на ту тему кажем да оне сцене посивјелих градова ољуштених фасада, блатних и изроварених цеста, по којим се крећу коцкасти модели старих совјетских аутомобила, које нам представљају у америчким и уопште западним филмовима као Русију; заправо је слика независне Украјине. Такви призори, поготово у Запорошкој и Херсонској области, видљиви су и данас; али је видљиво и да промјена администрације која прима команде из Москве, а не из Кијева, даје сасвим нови квалитет условима живота.

Маријупољ је најмаркантнији примјер, гдје руско руководство жели показати остатку земље под контролом администрације Владимира Зеленског, шта ће се заправо десити када дође Русија. Чак и ако је ту дошла након тешких борби и великих разарања, у тренуцима док рат још увијек траје. То је једна генеричка порука, која тешко да се може игнорисати.

Сликама обновљеног Маријупоља, шаље се порука осталим областима и градовима у Украјини, да је паметније и корисније предати се, него отпочињати опсаду. Промјене на боље су заиста видљиве, прије свега у администрацији и цивилној инфраструктури, јер квалитет путева прије и послије доласка Русије, чине разлику као да се ради о другој земљи.

Они људи који су остали на подручјима под руском контролом, углавном су људи којима није пријало стављање руског језика и уопште Русије као појма на црну листу, те се они као и ја, углавном питају шта је Москва чекала и што СВО није почела још 2014. године у вријеме присаједињења Крима.

– Обишли сте и многа места у Руској Федерацији, како прије почетка СВО, тако и послије. Колико су се Русија и руско друштво промијенили за ово вријеме?

Осим сада јасне свијести да је Запад непријатељ, а не "партнер" са којим се дијеле сличне или исте вриједности, не видим неку битнију идеолошку промјену. По мом мишљењу, то је најзначајнија и једина трајна тековина СВО. Враћање Русије на самосталан курс и схватање да без суверенитета у свим областима људског живота, руска држава нема будућност.

Руси још увијек, нажалост и посебно млађи, не схватају да на Западу нема ни један политичар, или су јако ријетки, који Русију не гледа као змија жабу. Онако како су гледали СССР деведесетих. Посрнулог дива, који је изгубио разум и заборавио сопствену величину и вриједност за мало тапшања по рамену из Лондона, Париза и Вашингтона; те који не служи ничему, осим да се убије и његово тијело распарча и конзумира.

Моје је мишљење да Руси немају никаквих проблема, осим оних у глави. И то је и даље тако.

Да је идеолошки курс копирања начина живота и уопште животних погледа са Запада, уз некад само мало прилагођавања руској култури био погрешан, најбоље се види из понашања естрадних личности. Готово идентична ствар се дешавала у Србији и међу Србима, гдје су припадници умјетничке, али и великог дијела интелектуалне касте, заузимали страну против свог народа. Најважније је да Руси то не забораве и да тим људима никад не допусте да се врате у Русију. Јер они су без Русије ништа. А пљунули су на своју мајку.

Нажалост, постоји један симптом културне несамопоузданости у самом писаном руском језику, који називам "латиничење", а који је био видљив код Срба деведесетих. То је појава да се у тексту на српском, односно руском језику, мијења код кад се дође до одређених, ја из поспрдно зовем "светих ријечи". То су ријечи које се не могу написати на примитивном српском или руском језику. У Русији је то толико раширена појава, док некоме у Америци никада не би пало на памет да име неке руске компаније или бренда пише руском ћирилицом, као што Руси пишу енглеском латиницом.

Kада руски војни репортери престану писати оклопни транспортер Bradley, или тенк Leopard-2A; а руско Министарство одбране престане употребљавати западну музику у снимцима побједа свог оружја, моћи ћемо рећи да се нешто почело из коријена мијењати у руској култури и друштву.

До тада сам песимиста по том питању, водећи се примјером нешто мањих, али веома сличних Срба и њиховог понашања. Ивер не пада далеко од кладе.

– У којој мјери Срби, посебно они који живе ван граница Републике Србије, пројектују на себе руску операцију у Украјини и њене посљедице?

Срби несумњиво пројектују рат у степама Руске низије, стављајући аналогију између ратова које су Срби били принуђени да воде деведесетих година, закључно са нападом САД и њених НАТО савезника на Републику Српску 1995. и Србију и Црну Гору 1999. године.

У тим визијама свијета Русија игра улогу Србије и српских земаља деведесетих, самим тим Република Српска је данас ДНР, а Црна Гора остатак територија бивше совјетске републике Украјине. То нипошто није без основа у идеолошко-историјском и геополитичком погледу. Срби и Руси у својим дијеловима свијета имају сличан карактер и сличан историјски положај и судбину. У случају рата са НАТО, у питању су исти сценарији агресије Запада. Само код нас на мањој размјери.

Ипак, у садашњем политичком тренутку, ту нема баш неке јасне аналогије. На Русију се примјењују све оне методе медијске сатанизације и дехуманизације "Орка" и "Клингонаца", односно покушаји дипломатске, културне, спортске и посебно – економске изолације. За разлику од санкција према Србима, према којима се придружила у УН и тадашња власт Бориса Јељцина, то све много теже иде у случају Русије.

Русија није мала и непријатељима о окружена Србија. Русија је континент и своје енергетске и друге ресурсне потребе може задовољити сама. Оно што је у технолошком смислу запустила, може компензовати заједничком границом са Кином. Такође, Иран и Сјеверна Кореја су се показали као озбиљнији партнери за подршку у ратном сукобу, него ЕУ која не може да намакне обећаних милион артиљеријских зрна Зеленском.

Све то Србија, без излаза на море и никаквим ресурсима, нити је имала, нити ће имати. Стога поређење са Русијом стоји само у словенско-православно-историјском смислу.

Срби немају ни јасну представе о томе какав би исход рата био повољан за њих. Просто навијају за Русе, као што људи навијају за свој спортски клуб и када је посљедњи на табели. По осјећају и жељи. Слободно се може рећи из љубави. Без укључивања расправа о неким озбиљним српским интересима, чак и у русофилским и окорјело оптимистичким круговима. Тешко да се виде сада могући резултати Спецоперације, којим би српски проблеми у будућности били трајно ријешени и оклоњена опасност по наш биолошки опстанак.

Срби су окружени земљама НАТО. Једино, можда, уколико би Руска Армија избила на границу са Придњестровљем, па би то донијело неке промјене у Румунији, Бугарској и Грчкој; односно ако би дошло до озбиљне политичке промјене у Црној Гори, која би преиспитала чланство у НАТО и омогућила поново Србима излаз на море. Једино то би значило некакав недвосмислен и стратешки повољан исход за Србе. Тренутно се не види да би ускоро војно могло доћи до таквог резултата, па чак ни да ли руско војнополитичко руководство и размишља о томе. Исто тако, од 2005. године и проглашења независности од Србије, Црна Гора је заснована на идеологији да је "анти-Србија" и на тако стабилном је курсу србофобије, да тешко ће престати бити "српска Украјина".

Са психолошке тачке гледишта, а то је у основи нашег односа према овом сукобу, Срби, којим је сваком до једног јасно да грађани бивше совјетске републке Украјине под командом Кијева само пјешадија у борбеном строју НАТО пакта, осјећају задовољство што је НАТО овај пут у сукобу са неким ко не само може узвратити, већ је кадар и да побјеђује. Макар то било само у хибридном, посредничком рату, Русија у њему издржава већ двије године без озбиљнијих посљедица по унутрашњу стабилност.

Управо то, дакле вријеме и отезање ратне операције, било је нешто што је у почетку веома плашило Србе, а сада је нешто што им пружа наду.