АПОЛОГИЈА ТЕРОРИЗМУ

(одвјетник по службеној дужности) – био је поднаслов овог есеја који се бавио нападима на Њујорк и Вашингтон 11.09.2001. – у вријеме кад се и десио. Пише: Дани(ј)ел Симић Торњеви двоглавог Свјетског трговинског центра су куљали. Избезумљене људске прилике искакале кроз прозоре, и олупавале се о зграде као да су сићушне лутке. Онда су почели […]

недеља, 11 септембра, 2011 / 08:12

(одвјетник по службеној дужности) – био је поднаслов овог есеја који се бавио нападима на Њујорк и Вашингтон 11.09.2001. – у вријеме кад се и десио.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Торњеви двоглавог Свјетског трговинског центра су куљали. Избезумљене људске прилике искакале кроз прозоре, и олупавале се о зграде као да су сићушне лутке. Онда су почели да се руше. Уживо.

Још дуго су милиони гледалаца, отворених уста зурили у екранизоване тоне бетона, прашине и дима. Неодољиво налик на уводне сцене из филмова; након којих америчка нација излази побједоносна. Још моћнија, већа и старија.

Сви људи које сам у том првом тренутку, или пар сати доцније срео, говорили су кроз тешки издах, гласа пуног невјерице. Причали су како је то ужас, како им је жао невиних људи, како не могу да вјерују да је неко кадар и то да уради – али никако нијесу могли скинти осмјех са лица.

Иако су то све људи са више него довољном количином нормалности, иако су потпуно свјесни да је у питању злочин. Каква ли је мука нас натјерала, да се радујемо туђој невољи?

Своје се месо не једе

Први пут од слијетања на Мјесец, Американци су успјели да начине овакву гледаност. Непребројива количина људи су постали теленаркоси, не одвајајући очи од телевизора. Убјеђени да вриједи чекати, јер је након овога све могуће. И било је. Овај догађај је неодвојив од телевизије. Она га је инспирисала, она га је призвала, и она га је прославила. Све уживо.

Интернационални испирачи мозга, који су се обогатили и прочули крупним плановима мртве дјеце, откинутим крвавим удовима у пуном колору, очајничким крицима у долби техници; сада су били нешто сасвим друго. Они који су без зазора објављивали најтајније документе "диктаторских режима", и њихово скривање називали атаком на слободу новинарског истраживања и мисли, сада су крајње невино прихватали вишедневну неодређену бројку мртвих особа. Не усуђујући се да дају ни најоквирније процјене. Без и једног Американца располућене главе, бијелца црног од пламена, или црнца црвеног од крви.

Само су уплакани дебели људи, гузељајући ужурбано даље од стратишта, давали своје престрављене изјаве. Без и једне ријечи шта је са осталим авионима који су отети, а нијесу ни у шта ударили. Пентагон се снимао ријетко, и само из даљине.

Међународне сателитске тв-компаније, у посљедњој деценији прошлог вијека су постале скоро засебни ентитети. Градећи слику о објективним и правдољубивим новинарима, на које нико није кадар да утиче, и које никакво одрицање неће спријечити да грађанима свијета открију све информације које их могу занимати.

На први помен терористичких напада, они су истог тренутка престали да извјештавају о било чему другом, из било које друге земље. У вријеме напада на Ирак, Српску, или Србију, било је времена за спорт, а камоли временску прогнозу. И тада су људска права била угрожена, али су по свему судећи, људска права Американаца једнакија од других. Чак и од оних, чија су права тим војним акцијама наводно штитили.

Ми и нико други

Нико није имао снаге, ни воље, да призна како су Си-Ен-Ен, Си-Би-Ес, па чак и Би-Би-Си, сада америчка национална телевизија; те ако вас као и до сад занима шта се дешава у Источном Тимору, Кашмиру, Руанди или на Косову, ви лијепо отиђите тамо. Уколико сте помислили да је тај канал ту да буде јавни сервис планете, жао нам је.

То што је поред америчких спортских федерација и УЕФА одложила своја натјецања, Њемачка евакуисала своје МИП и зграду берзе, није првих неколико дана било довољно битно за англосаксонске тв-станице. Одмах су зовнули Ехуда Барака (а не нпр. Војислава Коштуницу), да им пренесе своја искуства о борби против тероризма. Направили су острашћену и једнострану репортажу о Палестинцима који се радују, зовнули Џејмса Рубина, те је изгледало као да су овај пут Јевреји запалили Рајхстаг, да прикрију посљедице самита у Дурбану.

Израел и САД, које су прилично неувјерљиво протестовале, те напустиле самит, противећи се инсистирању да се ционизам изједначи са расизмом; овим су више него покрили медијску слику и извјештаје невладиних организација, које су све бучније указивале на израелско кршење људских права Палестинаца.

Подигла се читава хајка на исламску популацију САД, иако још нико није званично уперио прст на госн. Главног Осумњиченог. Американци су почели да пале своје Ферхадије, и засипају крвљу улазе у медресе, и тек се много доцније почело разговарати о разлозима који би некога навели на такав (терористички) потез.

Пилоти су оштро одбијали да приме путнике арапског поријекла. Многи западни државници су отпочели да користе ријеч цивилизација по религијском моделу, скоро заборављеном у напорима опште, европоцентричне глобализације. Демократија је тог дана постала, ако не религија, а онда у најмању руку идеологија. Којој је сада, намјесто комунизма, супротстављен тероризам. Он је такође идеологија сам за себе. Такав какав је. Тероризам и готово. Персонификација свега одвратног, перверзног и злог. Што несхватљивијег – то бољег. Тероризам, тероризам.

Тероризам против Демократије

Са телевизије су тада покуљале салве самохвалисавих, бодрећих изјава, од каквих су 1945. групе америчких психијатара (одузимајући им радио – пријемнике), лијечиле становнике спепељеног Трећег рајха. Непрестано су се самозасипали морбидно патетичним изјавама како: њихова узвишена, great nation, њихов way of life, њихова outstanding democracy, неће бити нарушена. Они ће наћи, они ће ухватити, они ће казнити. Они ће, они ће…

Да тренутак није био трагичан, у сјенци више хиљада мртвих, до повраћања слаткасте сцене у којима се амерички конгресмени држе за руке, пјевају и моле; биле би више него смијешне. Свим запосленима, студентима, и дјеци по школама, подијељени су беџеви са заставама. Не носити их је, као да носите Давидову звијезду у Варшавском гету.

Са улица су ишчезли млади револуционари са ликовима Че Геваре, или порукама за ослобођење Палестине на маицама. Однио Арафат шалу. Непрестано позивање да се пружи свеобухватна подршка предсједнику, као да је какав монарх, најбоље је показала природу онога што као облик уређења, амерички политичари називају “њиховом изванредном демократијом”.

Друштвом влада најпримитивнији плурализам. Састављен од двије, за европске појмове скоро идентичне политичке опције. Њега надопуњавају кастински системи од судија, полицајаца, војника, капиталиста, научника, просвјетара, забављача и свештеника; гдје религија, особито хришћански протестантизам, игра улогу изузетно битног интегришућег фактора. У таквим условима новорођенче из обичне радничке породице, које се намјерава кроз живот пробијати само својим способностима и радом; има шансу да постане предсједник САД, колико и да буде краљ Велике Британије. Управо он, предсједник, у центру је скоро идолопоклоничког система који развијају САД, а који са демократским потребама обичног човјека нема баш неку јаку везу.

Е, па сад, тој истој демократији је на жуљ стао тај исти тероризам. Сад је демократија намјерила да испраши добро тероризам, те извукавши нова искуства и познанства, изађе још љепша и паметнија.

Чини другима, што желиш да и они теби чине

Године 1999. када су САД и НАТО сателити, напали СРЈ без објаве рата и сагласности СБ УН, и тиме извршиле акт међународног тероризма; нико сем непристрасних невладиних организација и појединих влада, није то именовао тако. За међународне тв-станице то су били “удари”, а тимови моралиста НАТО, и иначе познатих по смислу за поетичност, именовали су је “Милосрдни анђео”.

Анђелу поткресати крила није могла ни спржена колона шиптарских избјеглица, дјеца убијена на ноши, новинари РТС-а спресовани у бетону, међународни воз са међународним путницима, забрнано насеље у Алексинцу, касетне бомбе или осиромашени уранијум. Успио је то тек пад Ф-117а.

Тако и сад. Многе државе су прошле на исти начин, јер су се сукобиле са “америчким националним интересима” (шта год они били); а нико се није искрено запитао шта је то тим земљама, те тако тврдоглаво одбијају просперитетни загрљај америчке глобализације и демократије. Туђа рука свраб не чеше.

Спуштање на полумјесец

Тако је само један трагични догађај на територији САД, узроковао више забринутости и занимања америчких грађана за спољну политику, него и један рат који је њихова влада водила у посљедњих десетак година.

Тек тада су примјетили раздрагане Палестинчиће како пјевају, пљешћући рукама на помен њихове несреће. Поред првобитног бијеса и гађења, открили да су посљедњих двадесетак година живјели на Мјесецу. Због тога је отпочела припрема, за ново побадање америчке заставе. Сада на тло полумјесеца.

(Неко ће морати бити и Нил Армстронг.)

Аналитичари арапског поријекла су им тумачили како их само владе блискоисточних држава формално подржавају, а како већина арапске масе сматра САД својим непријатељем. Испоставило се да на овој планети постоји још једна цивилизација. Сиромашна, технички инфериорна, али одлучна и многољудна. Таласе зебње је изазвала свијест, да је међу исламском популацијом огроман број оних који су спремни да жртвују и свој живот, за циљеве њихове вјере и народа.

За западни ум, усједнут на пиједестал егоизма, скоро је па одвратно такво поимање стварности, те су се из америчких библиотека просто разграбиле књиге везане за ислам. Све је занимало каква је то моћ натјерала Америку да се, и поред свих обавјештајних служби и највеће војне машинерије на свијету; читав дан не појави на послу.

И поред најбоље воље да се суспрегне расна и вјерска мржња, јасно је постајало да оваквим приступом будући рат добија обрисе крсташког. Да би припремили терен за инвазију, која ни у једном тренутку није долазила у питање; америчке дипломате су отпочеле ужурбане посјете исламским режимима у региону. Како би обезбједили подршку и спријечили стварање антиамеричког исламског блока. Телевизије су у својим емисијама инсистирале на оцјени да је то тероризам, да су такви напади удар и на саму науку Кур’ана.

Централно мјесто је заузимала биографија Осаме бин Ладена, изронилог ниоткуда, као најтраженији човјек на Земљи. Чињеница да су САД створиле, односно обучавале, наоружавале, храниле, облачиле и финансирале њега и његову данашњу главну подршку – талибане; звучала је глухо и празно. Њихове ослободилачке акције биле су на страни људских права и демократије; док су гинула руска, односно совјетска дјеца. Сада, када се оштрица окренула ка њима, они су најцрњи терористи.

Ех, ти весељаци… талибани

Талибани (иначе у преводу: студенти) су широм свјета познати као потпуно незаинтересовани за достигнућа модерног секуларизма. Прослављени по рушењу културноисторијских споменика од непроцјењиве важности и стриктног поштовања шеријатског закона, само су незнатно различити од многих других исламистичких режима које Америка подржава. Изузетно репресивни и назадни системи владавине, опстају подржавани од САД. Све док мирно подносе наметнуту цијену барела нафте. Дозвољено је да уживају у својој апсолутистичкој владавини, док год иста буде текла.

Талибани немају нафту, а ни поштовања према америчким националним интересима; те су из све своје биједе, одлучили да буду стожер отпора према сада владајућем свијету. Американци су са своје стране добро усијали пеглу да изравнају бесплодне, и непослушне планинске вијенце Авганистана.

При томе се држе традиције да прво захтијевају испоручење, па потом и нападају барем формално суверену земљу. Без предочавања било каквих јасних доказа. Било њима, било свјетској јавности. УН више нико ништа ни не пита. Овдје сада није проблем да ли ће Американци проћи као Совјети, или хоће ли се Авганистанци насикирати што им се нема шта порушити – него сам термин тероризам.

Још мало компарације и тероризма

Какво год да је морално устројство Осамине терористичке мреже, она је у вишегодишњем рату са САД и НАТО. Ту објава рата није била потребна. То, ако за правило службе узмемо искуство са СРЈ, чини да су центар финанскијске моћи и амерички генералштаб, и више него легитимни циљеви. У противном, како онда означити напад на пословни центар "Ушће", Генералштаб ВЈ, Владу Србије, Савезни МУП, РТС, мостове и творнице широм Србије?

Циљеви су дакле легитимни, а мртви колатерална штета? Мало сутра! И четнике и партизане, њемачке окупационе власти су називале бандитима (неки то чине и данас). То ништа није сметало да по доласку комуниста на власт, само партизани буду правдољубиви ослободиоци, а четници злочинци.

Изгледа да су терористи они који устају против владајућег поретка, те своју војну и финансијску немоћ надокнађују фанатизмом, игнорисањем моралних норми, импровизованим оружјем, те челичном идеологијом и дисциплином. Властодршци то онда са своје стране дочекују као злочин, назадњаштво, једноумље, примитивизам, болест и кукавичлук.

Терориста се престаје бити, уколико се докопате власти. Тада се све дотадашње акције срушеног режима, откривају као неправичне, властољубиве и развратне. Против интереса народа, човјечанства, или бар вјере којој мисле да припадају. Чини ми се да Осама бин Ладен, лично, не би имао ништа против да на располагању има неколико носача авиона, стотине авиона и хиљаде крстарећих ракета; па да на миру касапи све институције од државног значаја, као што ће то сада чинити Американци. Да ли би, да је умјесто авиона пуних путника, за нападе на СТЦ и Пентагон користио интерконтиненталне пројектиле, па још то урадио недељом како би избјегао непотребне цивилне жртве; Осама бин Ладен и његова Ал- Каида били сматрани икако другачије, него изопаченим терористима? Не вјерујем.

Ладеновски тероризам и талибански систем владавине, подржаван је и и даље се подржава на Косову. И поред тога што и они убијају без суда, уништавају културноисторијске споменике од непроцјењиве вриједности, тргују људима, оружјем, дрогом, озакоњују крадену имовину, и не признају било каква права женама и дјеци. Питање је времена када ће Америка открити, да се још једном преварила. Ако не буде интересовало њу, интересоваће Европу.

Сукоб цивилизација

Исламска цивилизација је битан фактор на тренутачној геополитичкој сцени, а биће још знатнији у будућности. Сувише неозбиљно третирање оваквог проблема, доводи до лоших искустава. Карактеристично је да на спојевима са западном цивилизацијом (понајвише: Шпанија, Португал, Француска), они прихватају технолошке западне вриједности; али им начин живота остаје исти.

Херметички затворени у своју заједницу, кадри су да живе изузетно неусловно, рађајући велики број дјеце; те ускоро постају сметња за домицилно становништво. Обилатим кориштењем социјалне помоћи, и без намјере да се асимилују, постају нови варвари Европе. Освајачи који то не чине снагом оружја, већ само својим људским правима.

Да поменуте земље не би задесила судбина Србије на Косову, требало би да се око овог питања у свјетским размјерама поведе озбиљан напор. Без много рукавица и са великом искреношћу.

Очито је да ови који су богати, немају намјеру да то своје богатство дијеле. Као ни да сиромашни посједници људских права; не мисле усвојити начин мишљења и живота, који је до благостања довео. Питање је да ли је то уопште могуће. Ту се заиста не зна ко кога експлоатише, а ко је искориштаван. Или ко пије, а ко плаћа. Нема, нити ће ускоро бити, одлучније жеље да се такво стање ствари и размрси.

Треба се избацити из примитивних система, у којима се геоисторијски анализирају цивилизације и народи, и произвољно процјењује њихова кривица. Свијет је једна прилично бљутава смјеша капиталистичких интереса, расних и традицијских обиљежја, научних и вјерских убјеђења, географског положаја, и неразмрсивог клупка самољубивих предрасуда.

Гдје сам ту ја?

У питању је обрачун између интереса и идеологија малих група људи, који контролишу јавно мњење и новац. Сви остали само гину. Заборавите све глупости о томе како је неко напредан, а неко назадан. Како је неко хуманиста, а неко злочинац. Ово је само беспоштедна борба, око ауторских права на тероризам.

Када будете имали бар двоцифрен износ милиона долара, на тајном рачуну у Швајцарској; наћи ћемо се да продискутујемо о планетарној мисији одређене цивилизације. Или генетској предодређености једне од раса да влада. До тада је боље да одсјечемо које ухо, да би искрпили ожуљана дупета.

А сад на крају, када ровање по прашини не престаје, нити има намјеру. И док ројеви муха срчу очи немоћној дјеци, уз свесрдну подршку и Америке, и Европе, и Русије, и Индије, и Кине; вријеме је да се вратимо на почетак.

Нема те патње из прошлости, која би правдала злурадост. Не треба ни у каквом инстант-месији тероризма, тражити неког Осамљеног Миладина Осветника. Нити у тренутном испробавању наоружања видјети "Тражили сте гледајте", намјесто "Империја узвраћа ударац".

Угасите телевизор. Рез.

(2001)



0 КОМЕНТАРА