11. септембар и Америка: Кад је тероризам постао изговор за рат

Пише: Александар Стојановић

Након затишја у пост-хладноратовској декади, свет је ушао у ново доба, када ће владе свих земаља које гравитирају Западу, у својим стратегијама националне безбедности, нарочито апострофирати асиметричне облике претњи (пре свих, тероризам), као доминантан модел онога од чега се треба штитити у веку који је пред нама. Сам напад је, за Америку, имао сличну улогу као што је шест деценија раније био јапански напад на Перл Харбур – представљао је више него очигледан повод за улазак у рат. И овога пута, требало је бити учесник у светском рату, с тим што противник нису биле конвенционалне војне снаге непријатељских земаља, већ је он био дубоко прикривен, стациониран негде међу милионима незадовољних америчким начином управљања светом.

Правда или одмазда

Разлога за правду, односно, одмазду, било је на претек, те је једном од лошијих председника у историји САД-а, Џорџу Бушу Млађем, било релативно лако да валоризује пост-трауматски стрес просечног Американца након што је у свом комшилуку и на својој кожи доживео оно што су грађани многих "нецивилизованих и недемократских” држава доживљавали у годинама када су Американци спроводили мисију едуковања и преобликовања света. Коњица је била постављена, и дат је знак за јуриш. Сама офанзива није завршена у Авганистану, већ је преточена и на Ирак две године касније, те су војници САД читаву деценију симултано водили два рата у истој, турбулентној регији Блиског истока.

Ако би се уважио примарни мотив Америке и њених савезника (који су са неједнаким ентузијазмом учествовали у авантури борбе против "терористичких држава”), оличен у елиминацији Осаме бин Ладена, редактора терористичких напада септембра 2001., онда би рат у Авганистану морао бити завршен још 2011. године, када је вођа Ал Каиде елиминисан у једној од рација у Пакистану. Уместо тога, готово идентичном аргументацијом којом је, након завршетка Хладног рата, правдан наставак постојања НАТО пакта, иако је Варшавски уговор декомпонован, правдан је и останак НАТО трупа у Авганистану, у својој већ етаблираној мисији изградње демократског друштва. Чак и ако бисмо "зажмурили на једно око” и уважили "племениту намеру” западних сила да авганистанском народу донесу мир, демократију, људска права и слично, чинило се да се, по ко зна који пут, нису уважаване локалне специфичности држава, него се, по моделу, тежило наметнути систем власти и систем вредности који се развио у потпуно другачијим околностима. Резултати тог Сизифовог посла, након двадесет година, наликују консеквенцама реформи у Етиопији, када је постојала тежња да се спроведе совјетско централизовано планирање привреде. Жртве се нису могле пребројати. Уместо краја рата, управо те 2011. године, присуство страних трупа доживело је врхунац када је више од 130.000 страних војника из 51 савезничке и партнерске земље било распоређено у Авганистану. Од 2003., НАТО је обучио стотине хиљада авганистанских војника и полицајаца, и помогао успостављању авганистанског ратног ваздухопловства.

Немачка је имала други највећи војни контингент у Авганистану после САД. У северној провинцији Кундуз, упоришту Талибана, Немачка је изгубила више војника у сукобима него у било ком другом делу света после Другог светског рата. Иако су ушли две године касније, западне трупе су се брже повукле из Ирака, него из "комшијског” Авганистана. Поставља се питање, који је разлог интересовања САД-а и савезника за спровођењем војних операција у овом делу света. Да ли се ради о унутрашње-политичким потезима који се "преливају” споља, освети терористима, цивилизовању нецивилизованих, емпатији према "поробљеним” народима, или о нечему сасвим другом?

Геополитички интереси

Геополитички гледано, напади на Авганистан и Ирак су имали смисла. При том, не мисли се на подилажење емоцијама америчких грађана, иако никако не треба пренебрегнути ни тај аспект политике. Подручје Авганистана, Ирака, принципијално, већег дела Блиског истока, у стратешким концепцијама НАТО-а, подударно је сфери од енормног геостратешког значаја. За оне који нису упућени, треба подсетити да је стратегија западних савезника током целог периода тихе конфронтације са Совјетским Савезом, била у стратешком опкољавању, задржавању и самим тим, исцрпљивању противника – стратегија која своје корене има у америчком грађанском рату 1861-1865, те се може рећи да је већ доживела своју практичну валидацију. Спроводећи доктрину Николаса Спајкмена, великог америчког геополитичара, Америка је изашла као победник из Хладног рата. По Спајкмену, ако САД жели да доминира светом, мора да контролише рубни део евроазијског масива, подразумевајући под тим приобаља Атлантика, Медитерана, Персијског залива и Црвеног мора, Индијског и Пацифичког океана. Инкорпорирањем Португалије, Шпаније, Италије, Грчке и Турске у НАТО алијансу, стављајући Јапан под свој војни кишобран, пацификујући Пакистан, ратујући у Кореји и Вијетнаму, флертујући са Саудијском Арабијом и Израелом, Американци су на врло систематичан начин спроводили идеју опкољавања непријатеља са свих страна.

Део те стратешке слагалице, недвосмислено чини и Авганистан, који географски можемо сврстати у средњу Азију, али који у политичким конфигурацијама, представља нуклеус Блиског истока. Стационирањем снага на тлу Авганистана, стварају се претпоставке за контролу околних, нафтоносних поља других блискоисточних земаља, прометних поморских трговинских рута, а у геостратешком смислу, прави се база из које се могу надгледати и обуздавати војне амбиције нуклеарних сила, а пре свега, Кине и Русије. Иако јесте тачна опаска да се геополитика у савременом добу у великој мери детериторијализује, те да контрола над "овим или оним планинским венцем” није од толико есенцијалног значаја као у прошлости, није још свануо дан да, рецимо, нуклеарни носач авиона, олико год био моћна тврђава рата, буде замена за територију стратешки битне државе. У том смислу, Авганистан је био и остао важан шраф у контроли намера конкурената за глобално вођство.

Русија, Кина и нарко профит

Споља гледано, стратешко изнуривање Кине и Русије је данас много важнија ствар за Американце него што је то било у првим годинама овога века. Једноставно, консолидација пост-совјетског простора, извршена под челичном песницом Владимира Путина, сврстала је Русију у ред највећих сила света, са далеко већим потенцијалом да помрси рачуне хегемону, него што је то могла у време када су све позиције биле уздрмане због несрећног председниковања Бориса Јељцина. Актуелни догађаји у Украјини то убедјиво потврђују. Кина, највећа светска привреда, тежи да своју индустријску моћ валоризује кроз војно и политичко присуство свуда где је то у стању да уради, све више оспоравајући глобално вођство Америке.

Трзавице између две нуклеарне силе, нигде нису израженије него у случају Тајвана. Ако је судити по звецкању оружјем у Јужном кинеском мору и великим војним вежбама у којима учествује велики број ратних бродова и авиона, а којима Пекинг изражава незадовољство због америчке дипломатске офанзиве на Тајван, свет не би требало да буде изненађен још једним ратом ком ће се знати почетак, али не и крај. Ангажовање снага НАТО-а на тлу Авганистана, показало је да мотиви нису само осветнички, а ни војнички. Врло је индикативан, примера ради, податак да су до уласка трупа западних савезника у Авганистан, током сурове власти Талибана (1996-2001), површина под засејаним маком износила око 8.000 хектара, док се, у годинама које су уследиле након уласка снага НАТО-а, мак гајио на површини од преко 400.000 хектара. Тако постављено, може се поставити питање, да ли је запоседање Авганистана ствар освете, војне стратегије, или можда, нарко-профита? Авганистан припада "златном полумесецу”, групи блискоисточних земаља и територија из којих у Европу стиже највећа количина наркотика, те је, у том смислу, врло интересантно и писање канадског интелектуалца Косудовског, који наводи да је пројекат засадње мака на овим просторима још осамдесетих година, спонзорисала ЦИА, те да је једна од најважнијих мисија НАТО снага у Авганистану, заправо, заштита производње наркотика. Да ли су Американци, можда, имали још неког посла у овој архаичној држави, сем доношења цивилизаторског светла и маслинове гранчице?

Пирова победа

Мимо неславног завршетка америчког рата у Авганистану, који се узима као крајња консеквенца 11. септембра, стање на, "великој шаховској табли" је доживело и неке друге промене које се могу, а и не морају, тумачити као последица америчке спољне политике у годинама након терористичког напада на Куле близнакиње. Како је речено, униполарни свет на почетку века, уступио је место мултиполарном, у уводним годинама треће деценије трећег миленијума. Кина и Русија су значајно већа конкуренција Вашингтону него што су биле. У тој мери, да могу да реализују једностране потезе, без страха од војне одмазде – Путинова "специјална војна операција" у Украјини је најсвежији војни пример тога, а пројекат "Појас и пут”, кинеског председника Си Ђинпинга, притајенији али и постојанији пркос америчким интересима у Азији, до нивоа да га неки званичници Пентагона називају кинеским империјализмом.

Даље, спровођење једностраних потеза у Ираку и Авганистану, као и ексцентрично, понекад, неартикулисано понашање америчких председника Џорџа Буша и нешто касније, Доналда Трампа, утицали су на својеврсну моралну изолацију Америке, чак и од најближих идеолошких и војних партнера из НАТО алијансе. Одсуство америчког утицаја, отворило је простор кинеском, руском, или утицају неке друге, регионалне силе, зависно о ком делу света се говори. Најсажетије речено, унилатерализам америчке спољне политике након 11. септембра, поставио је темеље планетарног мултиполаризма, двадесет година касније. Ипак, и поред тога што је традиционални опоненти сустижу у погледу економске и војне моћи, све више оспоравајући њено глобално вођство, то не значи да ће се Америка тако лако одрећи свог места једног од главних креатора односа у светској геополитичкој арени. Како би то срочио један од значајнијих архитеката америчке спољне политике у 20. веку, Збигњев Бжежински: "Америчка надмоћ ће бити окончана раније него што Американци верују, а касније него што се њени непријатељи надају".

Где је америчка хегемонија, а где свет, у овом тренутку?