Визуелна Српска (5)

Умјетност као посљедица трансформације друштва – пресјек савремене визуелне сцене у Републици Српскоj.

Пише: Жана Вукичевић

„Љубија убија“ (2010) Сандре Дукић и Бориса Гламочанина (из Бање Луке) бави се босанско-херцеговачком постратном, транзицијском стварноћу, посљедицама политичких и економских процеса током посљедњих двадесет година на овом простору, чије директне жртве су обични, мали људи, потиснути на маргину, обесправљени и принуђени на екстремне услове преживљавања.

Типичан примјер је рударско насеље Љубија код Приједора, у којем се налази једно од најбогатијих налазишта металне руде у бившој Југославији. Са избијањем рата производња у руднику је заустављена, а услови за њено дјелимично покретање стекли су се тек дванаест година касније већинским учешћем стране компаније Арцелор Митал.

Међутим, тиме није ријешен проблем незапослености у Љубији, која се може издвојити као оличење свих општина и мјесних заједница у БиХ са великим бројем избјеглог и повратничког становништва, које се по правилу претварају у запуштене, пасивне средине и од стране државе и ентитета игноришу као својеврстан „друштвени отпад“.

Будући да је љубијска ливница производила канализационе шахтове који су заступљени готово у свим градовима региона, умјетници су искористили мотив шахта као симбол Љубије, њене прошлости, али и садашњости. Рад чини звучна инсталација „Љубија убија“ у облику стола за четири особе који подражава форму шахта, из којег се могу чути исповијести љубијског становништава.

Затим, састоји се од интервенције „Шахт мат“, у којој су умјетници уз помоћ шаблона остављали отиске шахта на разним мјестима у јавном простору, као и заједничке акције са Удружењем жена „Рударка“ из Љубије под називом „Не видим и не чујем“. Овај дио обухвата ручне радове љубијских жена у облику покривача за очи и уши на којима се налази лого рудника, а који могу да се купе током сваког излагања дјела и на тај начин им се пружи финансијска помоћ.

Иступајући као јасан критички став о проблему о којем друштво углавном само ћути, „Љубија убија“ подсјећа, опомиње, позива на промјене и сама им својим карактером у извјесној мјери доприноси.

Визуелни закључак

Савремена визуелна умјетност у Републици Српској од свог зачетка функционише као активно поље за детектовање свих аномалија босанско-херцеговачког друштва и њихову критичку анализу. Ради се о младој сцени, чији развој тек предстоји, али је у приступима одабраних аутора могуће уочити спремност на отворену провокацију и задирање у фрустрирајућа, конфликтна жаришта која чине реалност босанско-херцеговачког друштва.

Ова умјетност тежи да буде субверзивни чинилац свакој врсти унутрашње политичке манипулације, па су наведене теме, као типични показатељи ширег проблемског оквира, увијек разматране у контексту БиХ као цјелине.

Међутим, када се говори о ратној трауми, у дјелима умјетника из РС изостало је бављење губитком и страдањем сопствене етничке групе, премда је за сваког од њих везано директно ратно искуство.

Примјетна је тежња ка универзалном критичком приступу ратним страхотама, при чему се не занемарује удио српског народа у колективној одговорности, већ у неким случајевима и отворено показује. Ова појава би се могла објаснити у контексту вањске рецепције грађанског рата у БиХ, односно константне идеолошке климе која је од самог почетка погодовала афирмацији умјетника из Федерације.

Доминантан тематски склоп код знатног броја сарајевских аутора који се односи на ратно искуство са позиције жртве и окупираног, подударан је и иманентан међународном ставу о босанским Србима као агресорима и злочинцима.

Стога се и однос према овој теми код умјетника из РС, који су готово десет година касније у односу на федералне почели да иступају на инострану сцену, јавља као посљедица додатних, унутрашњих процеса трауме и фрустрације, произашлих из свијести о утврђеном, спољашњем виђењу народа којем припадају.

На тај начин њихова амбиција за афирмисањем изван граница БиХ, као и покушаји добијања средстава из страних фондова којима би се покренуле различите иницијативе ревитализовања домаће умјетничке сцене, неминовно подразумијева и свијест о редукованој могућности говора о рату на овом простору, нужности прилагођавања и заузимања једине прихватљиве идеолошке позиције.

(крај фељтона)

———————

*Текст је настао у склопу пројекта Criticize This! који организују Културтрегер и Курзив из Хрватске, SEEcult.org и Бетон из Србије, те Плима из Црне Горе. Пројекат се реализује у склопу програма "Култура 2007-2013" Европске комисије. Садржај ове публикације искључива је одговорност организатора пројекта Criticize This! и ни на који начин се не може сматрати да одражава гледишта Европске уније.