У здравом тијелу, здрав дух! У здравом друштву, здрава власт!

Јесу нам закухали, али пуно тога смо сами себи криви, па хајмо од почетка.

Пише: Сузана Маџарић

Роди ти се дијeте, а ми горе, на Паприковац, па ево докторе 50, 100КМ мало да припазите, а још и сестри 20, а најбоље некако да ухватимо двије сестре да покријемо обе смјене. А када сједнемо у кафану да прославимо принову, оплетемо како су лопови.

Када нам клинци крену расти, пјевушимо им на увце Јану, Ћану… Јој, немојте, ако сте то покупусили у ратним и послијератним временима, а у међувремену је напупило, набујало и расцвјетало се – суздржите се некако и купите клинцима Врапчиће. А чим дијете догура на праг 18-е, хајде, да мама, да тата, па ти сине полажи возачки. А то што дијете није прочитало Дервиш и смрт, Сеобе, Проклету авлију…, или што у дневним новинама чита само хороскоп, а не о онима који му раде о глави, као да није мајкина и тајкина брига.

Држава је маћеха, постарала се да нам уруши образовни систем, и не очекујте да наставници и професори стварају мотивацију код дјеце. Будите ви мајка, па оштро од првог разреда – сине књигу у шаке! Није чудо да факултет данас и не вриједи баш много, када и родитељи прихватају да на исти пошаљу мајмуна, а добију вола.

Како прихватити да је у нашој земљи још увијек нормално бацити смеће гдје год ти је то згодно, да у аутобусу не мораш устати старијем, да не мораш баш редовно зубе да переш. Некада је то био посао учитеља, па онако танка мотка и по длану за сваки несташлук. Данас је то посао родитеља, прихватите га се озбиљно.

Дивни су успјеси наших спортиста попут Ђоковића, Чавића, но мени би било драже да се вијест о освајању 15 медаља теквандо клуба "Прњавор", од тога 7 златних на такмичењу у Хрватској, једнако толико коментарисала као и Новакова побједа. Заслужили су клинци, они вриједно раде а без подршке друштва. Уколико они не осјете да ми то вреднујемо на прави начин брзо ће изгубити вољу, мораће поћи трбухом за крухом.

Када ми возач у аутобусу не да карту а узме новац, све док не схвати да не поткрада мене, нити предузеће у којем ради, већ да поткрада себе, ништа се неће промијенити на боље. Када смо спремни лектиру написати из интерпретација, преписати испит и сл., опет смо сами себе преварили, никога другога.

Ако размишљам ја, ја и само ја, друштву не придоносим, већ му одузимам. Још ако сам при томе нпр. шалтерска службеница, те дајем све од себе да свакоме ко ми дође покварим дан својим изразом лица, ријечима и коментарима које размјењујем са колегицом поред себе. А како ли ћу гласати када изађем на изборе остављам вашој машти.

Док год велики дио наших жена трпи породично насиље, и клинци уз то одрастају, не можемо очекивати да ће израсти у здраве индивидуе. О овоме се и не прича, нарочито у малим срединама, јер пази молим те, шта ће рећи комшија!

Или, нећемо се развести, знаш, због дјеце. А то дјеци заиста не помаже…

У кафани би се посвађали, ја бранећи своје, онај преко пута своје…моји лопови, његови лопови. Ма, не знаш ти ништа, ти твоји су крали још ’92. Али, твоји су накрали задњих година колико ови нису за 20. И тако у недоглед. Хладна глава која би то слушала са стране само би се горко насмијала, јер то су углавном острашћени и неаргументовани ставови, а и моје и његове баш заболе, они живе и успијевају од наших усијаних глава.

Док год нам је хуманије у цркви оставити барем двадесет, а многи остављају и пуно, пуно више пара, шта ли: за откуп гријехова или као доказ српства, а мало нас је који у комшилуку немају породицу са двоје или више дјеце који једва скуцкају за врећу брашна. Али не, знамо ми, отац је пијаница, мајка распуштеница, деда му све продао, и гомила сличних, злобних коментара. Отворимо очи, дјеца нису крива, помозимо некоме сличноме, то је хуманост.

Са оваквим системом вриједности и начином размишљања, они моји, а и његови, још дуго ће на нашој грбачи ведрити и облачити.