Тоталитарне династије свијета – Афрички лав Моамер ел Гадафи

"Политичка борба која се окончава побједом једног кандидата тако што овај, на примјер, добије 51% од укупног броја гласова, имаће за резултат диктаторски инструмент власти маскиран у демократско рухо, јер ће 49% бирача бити под владавином инструмента власти коју нису изабрали, него им је наметнут, и то је диктатура.": из пера пуковника Моамера Ел Гадафија.

Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије

Постоји много разлога због којих сам у серију текстова под називом „Тоталитарне династије свијета“, ставио пуковника Моамера Ел Гадафија. За његов режим се не може рећи да је био династија, али сам прилично сигуран да би га, у одсуству преврата, након његове смрти на челу Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије наследио његов син Саиф Гадафи.

Млад и амбициозан официр Моамер Ел Гадафи, након завршетка војне академије у Бенгазију 1965. године одлучује да оде на усавршавање. У Енглеској оснива Савез слободних официра, и почиње да кује завјеру против актуелног режима у Либији. По повратку у отаџбину поново успоставља контакте са својим некадашњим пријатељима и колегама са академије и креће у акцију. Дана 1. септембра 1969. године група од 70-ак официра под командом Моамера Ел Гадафије заузима државне објекте у Бенгазију и свргава монархију веома лако. Комплетна либијска војска стаје иза 28-годишњег Гадафија и убрзо сви градови у Либији проглашавају нову власт.

Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија основана је након свргавања старог и уморног либијског монарха, краља Идриза. Моамер Ел Гадафи одлучује да формира нови систем и да заосталу Либију учини модерном државом. Потпомогнут великим нафтним богатством Гадафи успјева да од Либије направи право економско чудо. Граде се модерни путеви и локалне саобраћајнице, водоводи, школе, болнице, хотели, аеродроми, луке, системи за наводњавање, једном ријечју почиње ренесанса. Након доласка на мјесто вође револуције Моамер Ел Гадафи обећава да ће свака кућа у Либији имати питку воду, то обећање у тадашњим приликама звучало је једнако реалистично као одлазак првог човјека на Марс, али је пуковник успио да га претвори у реалност.

Un día como hoy en el 2.004 el presidente Chavez recibe en Libia el Premio de Gadafi para los Derechos Humanos. pic.twitter.com/Hq6AQE1UN3

— Mercal Oficial (@MercalOficial) November 24, 2014

Огромна количина новца у Либију привлачи фирме из читавог свијета. Путну инфраструктуру претежно раде њемачке и италијанске компаније, електричну инфраструктуру југословенске, пољопривредне радове изводе бугарске компаније, медицинско особље великим дијелом било је доведено са Кубе, с тим да су доктори већином били Југословени и Румуни.

Велики број стране радне снаге могао је да у своје земље, по повратку из Либије, осим издашних хонорара понесе и лијепе успомене. Гадафи је био свијестан, да су инострани радници најбољи амбасадори Либије, па је радницима из иностранства режим омогућио све лагосности и права као и својим грађанима. Радници су могли слободно да се крећу по цијелој Либији без икаквих ограничења или пратње војних и полицијских снага, што није случај у Сјеверној Кореји. Према свједочењу једног радника који је средином 70-их радио у Триполију, може се видјети да су медицинске услуге које су радницима пружане биле потпуно бесплатне, а ни лијекови се нису наплаћивали. Храна је била много јефтинија него у тадашњој С.Ф.Р. Југославији, а снабдјевеност продавница је била на таквом нивоу, да се могло наћи и „птичије млијеко“. Алкохол је био најстрожије забрањен чак се није служио ни у локалима. Просјаке је било немогуће видјети на улицама либијских градова.

Col. Gadaffi. Celebrating Mandela and other leaders pic.twitter.com/r5y4K4d6L4

— Stapura (@akanigates) December 5, 2014

Туристи и страна радна снага одмах би по доласку на аеродром били упозорени, ако сретну војни конвој да се склањају са пута, јер је у то доба војска заузимала највиши положај, и била јако важна институција. У случају да се деси саобраћајна незгода, према свједочењима људи који су радили или туристички долазили у Либију, странац би без обзира на све био кривац, јер тобоже да он није дошао тако нешто се не би ни догодило.

Народ је волио пуковника Гадафија. Мноштво „наших људи“ који су радили у Џамахирији тврди да су много пута видјели пуковника како у бијелој отвореној лимузини под пратњом пролази улицама Триполија, и да се народ одмах спонтано окупља у шпалире како би поздравио вођу, који им је како они кажу дао све. Било је и величања култа личности, али ако је неко добар владар он заслужује да буде вољен и поштован у својој држави. Центар Триполија је био посебно мјесто гдје се величао вођа, јер су слике са његовим ликом биле истакнуте на све стране.

ya wey @EPN #RenunciaEnriquePenaNieto #YaMeCanse ó puede ser peor.. GADAFI NO RENUNCIÓ…. pic.twitter.com/3W5vTCQvwl

— yanosenike (@yanosenike) December 2, 2014

Пуковник Гадафи је привлачио пажњу свијета на многобројне начина, почевши од његовог упечатљивог стајлинга, инспирисаног духом Африке и Сахаре, па све до његове личне гарде сачињене од тзв. Амазонки. У Зеленој књизи пуковник пише: „Жена је људско биће, и човјек је људско биће, то је неоспорно, и о томе нема сумње. Према томе, људскост мушкараца и жена аксиоматски су изједначени. Правећи разлику између мушкарца и жене из аспекта људскости је флагрантно и без оправдања.“

Либија је у вријеме Џамахирије полагала велики значај образовању и описмењавању становништва. Раније сам нагласио да су грађене школе широм земље, али је велики број људио који је имао ту жељу могао ићи на школовање у иностранство о трошку државе. Студенти који су ишли да студирају ван земље имали су обезбјеђене високе стипендије и плаћене школарине, које је финансирала влада Либије. О образовању Гадафи говори на следећи начин: „Друштво које забрањује знање, као и друштво која има монопол на знањем, реакционарна друштво које је слијепо окренуто ка незнање и у супротности је са слободом. Незнање ће нестати онда када свака ствар буде представљена онаквом каква јесте, и када њено упознавање буде доступно сваком човјеку на начин који њему одговара.“

Либија је играла велику улогу у заустављању хиљада илегалних имиграната који су од сурове афричке реалности покушавали побјећи у Европу. Људи који су посјећивали тадашњу Либији увијек су наглашавали двије ствари, а оне су, да је полиција била присутна свуда и да су улице либијских градова сређене и чисте као „апотека“.

Гадафија можемо симпатисати или мрзити, али чињенице које указују на добар и богат живот грађана Либије у његовом времену о њему говоре много. Насилно свргавање власти које је било изрежирано од стране неколицине земаља развијеног запада, показало је ко је Моамер Eл Гадафи.

Пуковник се није предавао ниједног тренутка и на крају је испунио своје обећање дато пред камерама многих медија, а оно је гласило: „За мене постоје само два излаза, а она су побједа или смрт“. Пустињски лав се борио до краја, мада је могао са великим богатством побјећи из земље, и показао је да су му његов народ и вољена Џамахирија изнад свега.